Menjanje kanala na domaćim televizijama ponekad zaista može da izgleda kao niz psihijatrijskih slučajeva od kojih ne možete da pobegnete.
Ponedeljak veče.
Pink – post Farma, odjeci i reagovanja. Jelena Golubović i Lepi Mića u gostima kod Lepog Vlade. Narod pita, gosti odgovaraju. Deo razgovora na koji sam naleteo predstavlja raspravu o tome ko laže, a ko se jebao u štali. Posle trećeg ponavljanja, Lepi Mića je preformulisao izjavu: „Jelena je vodila ljubav u pomoćnoj prostoriji gde je smeštena stoka!“ Na Happy televiziji ista emisija, gle čuda, a tu je rasprava otišla u pravcu treskanja dupetom. Ko je od devojaka uspešniji u ovoj disciplini, a razgovor prate ginekološki kadrovi pri igranju Twistera.
Očekujete dozu razuma na javnom servisu. Ako je verovati rečima novoizabrane članice Upravnog odbora RTS-a, gospođe Šujice, naš javni servis će zablistati kao Kuća Velikog brata! Zna žena, bila je ukućanka. Međutim, tamo je na programu prenos svečane akademije povodom 100 godina od Mojkovačke bitke. U toku je govor mitropolita Amfilohija koji koristi priliku da skreše svima redom. Bez rukavica, nimalo pastirski, opleo je po vlastima u Crnoj Gori, ali pažljiviji slušaoci prepoznaće packe i aktuelnoj vlasti u Srbiji, naročito zbog pregovora u Briselu. Posebno je nagrabusio ministar Verbić za kojeg reče da je „proterao boga iz škole“! Pitaćete se kakve veze ima Verbić sa stogodišnjicom bitke na Mojkovcu, pitajte se slobodno, i ja sam.
Ukoliko poželite da pobegnete od ove anateme, opet preko Pinka, gde je u međuvremenu počela specijalna emisija o medijskom blatu tabloida. Produkcija Informer/Pink iskoristila je priliku da objasni kako funkcionišu tabloidi u Srbiji, uključujući i šmrkanje kokaina. Međutim, autori nekako previđaju postojanje opravdane sumnje da je princip ucenjivanja zarazan, pa ako to radi „Kurir“, šta nam garantuje da se sličnim metodama ne služe, recimo, u „Informeru“. Tim pre što je prokaženi urednik/ kokainski zavisnik/ psihijatrijski pacijent iz „Kurira“ očigledno blizak sa sagovornikom koji ga je tajno snimio, a blizak je „Informeru“ ili Pinku. Pitanje je samo koliko para se traži za medijske svinjarije i kako reče snimani – ja začas mogu da okrenem priču!
Na kraju, televizija Vojvodine i slučaj bilmeza koji je osetio potrebu da pokaže utoku pred uključenom kamerom. Reporterka jutarnjeg programa bila je izuzetno pribrana, njena koleginica u studiju takođe, a mi se danima pitamo da li je u pitanju samo običan naoružani ludak ili naoružani ludak koji šalje političku poruku. Kakva dilema, a?
U senci svih ovih besmislica stigla je vest o smrti čika Zaharija Trnavčevića.
Čini mi se da je zato ova medijska provalija još mračnija, jer nas je napustio pravi profesionalac od koga smo mogli štošta da naučimo.
Ponosan sam što sam imao priliku da ga upoznam, a pošto je bio ranoranilac, često smo se sabajle sretali uz jutarnju kafu. Ponašao se kao deda, savetovao me i komentarisao tekstove ili emisije koje sam radio. Čika Zare je bio ljudina, televizijski profesionalac i duhovit čovek. Sećam se kako su neki moji poznanici devedesetih hteli da im baš Zaharije potpiše partijsku pristupnicu, a napustio je Demokratsku stranku kada se jedini na partijskom kongresu usudio da kritikuje loše poteze rukovodstva. Niko mu nije odgovorio, samo su se kiselo smeškali.
Čika Zare je jednom prilikom praktično pokazao sav besmisao aktuelnog tabloidnog novinarstva. Sećam se kako je uleteo u informativnu redakciju B92 i pitao da li su čuli za vest da je deda silovan u malinjaku. U momentu je nastala histerija, zvanje dopisnika, a Zaharije je naslonjen na zid smireno prokomentarisao. A, to vas zanima, nije istina, naravno, ali istina je da je berba u toku, da se ne zna otkupna cena i da su proizvođači u štrajku danima – ali očigledno to nije dovoljno zanimljivo! Oni pametniji su zaćutali, oni manje pametni su se kiselo nasmejali. Ljutio se kad bi me video sa cigarom, znao je svakog iole viđenijeg domaćina u Srbiji, u kolima je tražio da mu puštaju Pet Shop Boyse, jer je prepoznao klasičnu strukturu u njihovim pop pesmama.
Verovao je u zadruge i solidarnost, a nikada nije bežao od diskusije sa onima koji su mislili drugačije. Čika Zare je bio u partizanima kao tinejdžer i ostao antifašista celog života. Imao je više od osamdeset godina kada je otišao u Indiju da vidi kako izgleda njihova poljoprivreda, a tražio je da vidi slonove. Kada sam ga pitao kako je izdržao, kukao je samo da su ga bolela kolena od sedenja u avionu. O profesionalnosti Zaharija Trnavčevića govori još jedan detalj.
Jedne zime je pripreman prilog za emisiju „Znanje na poklon“, a tema je bila stanje useva pšenice. Iako se te „pokrivalice“ snimaju svake godine, Zaharije je insistirao da se snimi aktuelno stanje, jer je to jedini način da vam ljudi veruju. Možda je za vas slika pšenice u bokorenju ista svake godine, ali Zaharije bi znao da to nije ovogodišnji snimak!
Pamtiću ga kako se polako penje stepenicama, sa mangupskim, dečačkim osmehom, dok mu se oči smeškaju. Hvala Vam Čika Zare.
