Kod kuće, u Rabatu

Kada sam tog novembarskog petka izašao iz kuće već je bila skoro ponoć, a ulica u starom delu Rabata, par stotina metara od mesta gde se reka Buregreg uliva u Atlantski okean, bila je potpuno pusta. Iza ćoška su se pojavile tri devojke sa kojima je trebalo da odem na tehno žurku na obali reke. Ponudio sam se da ih povedem do tamo prečicom, to jest nekim mračnim sokacima koje sam opisao kao „interesantne“.

Dok sam im to govorio, rukama sam načinio onaj pokret koji predstavlja navodnike, tako da im je bilo jasno da moja percepcija interesantnog možda nije uobičajena, no ipak su pristale.

Posle par trenutaka našli smo se na malom trgu odakle se nastavljala uličica koja je vodila ka obali. Na njemu su spokojno ležale velike debele mačke oko kojih su jurili još deblji pacovi, tek nešto manji od njih. Vriska mojih drugarica koja je narušila potpunu tišinu u Starom gradu nije nas sprečila u nameri da tuda i prođemo, i posle jednog minuta našli smo se pred brodom na kome se održavala žurka, mada spolja nije davao nikakve znake koji bi ukazali da je to mesto za takvu vrstu provoda. Međutim, kada smo sišli u potpalublje gde se žurka i održavala, mesto je bilo puno ljudi, lepo sređeno, sa dosta lokalnog življa. Muzika je bila previše tiha za moj ukus, ali je atmosfera bila super, a od tog dana se najskuplje pivo koje sam popio u životu zove „kazablanka“. Te večeri sam upoznao noćni život marokanske prestonice.

Mali trg preko koga smo prošli tokom dana je zapravo Al Suk al Baldi, odnosno Narodna pijaca, na koju sam se već narednog jutra vratio da pazarim obrok od sedam-osam vrsta ribe, a prepoznao sam jedino giricu i, rekao bih, malog cipala, koji je bio najukusniji. Sve ovo se događalo oko mesec dana od mog dolaska u Rabat, grad koji sam u međuvremenu živeo, u kome sam već posle nedelju dana počeo sebe da smatram domaćom životinjom u „svom“ kraju. Istina, morao sam da poradim na bogaćenju svog rečnika marokanskog dijalekta, nisam imao ni špicaste papuče, ali osećao sam se spokojno kao onaj pacov sa Narodne pijace.

PRVI SUSRET: Na glavnu železničku stanicu u Rabatu stigao sam nešto pre šest ujutru, u to vreme još je bio potpuni mrak, a ulice sasvim puste. Odlučivši da, uz pomoć modernih tehnologija, sam otpešačim do kuće u kojoj sam potom živeo, prošao sam kroz jednu od kapija Starog grada, a čangrljanje točkića mog kofera po pločnicima Rabata bio je jedini zvuk, katkad prekinut mojim psovkama zbog kiše koja je padala.

Ujutru se, međutim, stari deo grada pretvorio u nešto sasvim drugačije, u ogromnu pijacu na kojoj se prodavalo sve, od odeće, srebra, suvenira, špicastih papuča, do voća, ribe, suvih kozjih glava… Praktično je ceo stari deo grada takav, ispunjen morem ljudi od kojih mnogi uzvikuju cene proizvoda (u rijalima, a ne u dirhamima, danas zvaničnoj valuti u Maroku).

Već tog prvog dana naleteo sam na Narodnu pijacu koja nije bila udaljena više od dvadesetak metara od moje kuće, ali je bila nekako skrajnuta od glavne rute. Al Suk al Baldi deluje kao autsajder Starog grada, ponuda mu donekle podseća na artikle koje nude ulični prodavci na pločnicima u blizini Bajlonijeve pijace u Beogradu, samo su razmere mnogo veće, a sve je bilo pojačano ljupkim restoranima iz kojih se širio miris pržene ribe.

Jasno je da mi je ovo mesto iz nekog razloga priraslo za srce mnogo više nego prelepa tvrđava Udaja, na koju sam takođe sasvim slučajno nabasao tog prvog dana. Na Udaji, koja se nalazi kod ušća reke Buregreg u Atlantik, sam se upoznao sa marokanskim čajem, o kome sam prethodno čuo bajke. Iz nekog razloga sam bio skeptičan, ali priznajem da sam pogrešio. Udaja i čaj su dve stvari koje niko ko dođe u Rabat ne treba da propusti. Čaj u vrtovima Udaje – najbolji u Maroku… Ili možda najlepši, zbog nezaboravnog ambijenta, mada je konkurencija velika kada je čaj u pitanju.

NEKI DRUGI RABAT: Sa drugačijim licem Rabata počeo sam da se upoznajem kada sam iz Starog grada izašao na drugu stranu, tamo negde gde sam prvog dana ušao u njega. U roku od par minuta naišao je moderan tramvaj, što je scena koja možda ne bi bila toliko neuobičajena da nije bila potpuno van konteksta špicastih papuča i kozjih glava koje su mi ostale iza leđa. Uredno sam kupio kartu na automatu na stanici i ušao u tramvaj koji je trebalo da me odveze u Agdal, kraj u novom delu grada. Ispred mene je ušlo desetak ljudi i prvo što sam sa zaprepašćenjem pomislio u sebi bilo je: „Pa, ovi svi kucaju karte!“ I oni sa pojedinačnim kartama i oni sa mesečnim povlasticama. Nedugo zatim prišao nam je gospodin sa ljubičastom kravatom koji je želeo da se uveri da smo ispravno obavili dužnost.

Nisam sklon generalizacijama i naravno da ništa nigde nije samo crno ili belo, ali utisak koji ostavlja Maroko u celini je da je to uređena zemlja, i to nisam zaključio samo na osnovu poništavanja karata u gradskom prevozu. Tramvaji idu na vreme, vozovi takođe, ulice u novom delu grada su čiste i uredne, a narod uglavnom poštuje red.

Novi deo Rabata podseća na južnu Evropu i u poređenju sa starim delom grada pravi snažan kontrast, kao da u istom gradu postoje dva paralelna sveta koja zajedno čine skladnu celinu. Dvostruku prirodu Rabata slikovito prikazuje i sistem taksi vozila, koji se deli na „male“ i „velike“. Mali taksiji plave boje pretežno su novija vozila koja voze na taksimetar i u koja vozači ne primaju više od troje putnika, dok su veliki beli, razdrndani, stari automobili koji rade kao linijski taksiji u koje je dozvoljeno da se natrpa i do šestoro-sedmoro putnika, bez obzira na to što su i ta vozila registrovana za pet osoba. Sve to deluje nekako čudno, a opet, legalno postoji i što je najvažnije – funkcioniše.

foto: m. gagić

Tako je, zapravo, u celom Maroku. Recimo, nas šestoro smo od Šefšauena, malog grada u planinama severnog Maroka, prevalili put do Tangera dug oko 150 km u formaciji četvoro pozadi, dvoje na suvozačkom sedištu, i niko nas nije dirao iako smo prošli pored tri ili četiri policijske kontrole.

OD PANKA DO FUDBALA: Nije mi dugo trebalo da se priviknem na tamošnji stil života i da se osećam kao kod kuće, bilo na Agdalu, u ruskoj pravoslavnoj crkvi u njegovoj blizini, haosu moje ulice ili na plaži podno Udaje. Mogao sam potpuno da se opustim i uživam u stvarima u kojima inače uživam. Tako sam na putu ka Agdalu iz tramvaja uočio dve stvari koje su u meni izazvale ushićenje. Ženski glas sa razglasa na arapskom i francuskom najavljivao je stanicu Bab al Ruah kada sam ugledao grafit: „The Exploited“. „Pa oni imaju i pank scenu“, pomislio sam sa uzbuđenjem. Na moju veliku žalost, tokom svog boravka u Rabatu ipak nisam upoznao nekog ko bi me mogao uputiti u andergraund scenu prestonice Maroka, pa sam morao da se zadovoljim svakodnevnim gledanjem u taj grafit i prepričavanjem scena gutanja suzavca na koncertu ovog škotskog benda u Beogradu.

Što se tiče fudbala, tu sam domaći zadatak temeljnije odradio, pa kada sam na pomenutoj stanici Bab al Ruah ugledao reflektore, već sam znao da se kroz nekoliko dana igra derbi glavnog grada između FUS Rabata i FAR Rabata. Sam derbi, istina, nije ispunio moja očekivanja. Znao sam da FUS Rabat nema jako navijačko jezgro i da se sa tog aspekta ne može očekivati spektakl, ali sam očekivao koliko-toliko pristojan fudbal. Od svega sam dobio dvosatno slušanje melodičnih pesama koje je pevalo nekoliko stotina navijača Kluba kraljevske vojske (FAR). Ostavili su sasvim solidan utisak, što se ne bi moglo reći za mučenje lopte u režiji fudbalera dva tima i sudiju koji je brutalno oštetio domaće, prestrogo im isključivši igrača zbog dva žuta kartona. U međuvremenu je stigao i da dosudi penal za goste kome sam se smejao 15 minuta. Što bi rekao moj otac: „Ono mu ni Kolina ne bi svirao.“

MALI GASTRONOMSKI REČNIK: Provodio sam vreme smucajući se po Rabatu i družeći se sa narodom. Rabat je bezbedan grad, i danju i noću, a Marokanci su dobar svet, zanimljiv za komunikaciju. Naročito je postalo zanimljivo kada sam pohvatao neke osnove marokanskog dijalekta, koji je takav da kada na arapskom tražiš limun, dobiješ pomorandžu. To nije njegova glavna karakteristika, ali slikovito objašnjava situaciju. Kada smo već kod izraza koji se koriste u Maroku, valjalo bi znati kako se zovu proizvodi od testa koji se peku u malim lokalima u Starom gradu. Favorit većine je msamen, što je vrsta masnog hleba koja se peče na ploči kao palačinka. Ja ipak predlažem haršu, neku vrstu jako debele palačinke od griza koji joj daje teksturu poput šmirgle (harša – gruba). Kupiš dva komada, preseku ti po dužini, unutra staviš šta hoćeš i gozba može da počne.

Ono od čega se u Maroku ne može pobeći je tažin. To je inače glineni tanjir sa poklopcem u obliku kupe, u kome se na tihoj vatri sprema šta god da se stavi unutra, način pripreme čiji finalni proizvod podseća na jela spremljena pod sačem. Na meniju je svuda – u restoranu u Starom gradu, Šefšauenu, selu kod Sahare, u Kazablanki…

DUH MESTA: Kazablanka me je kupila posle 15 minuta, a taj osećaj se iz sata u sat pojačavao, mada mi je i sada teško da opišem zbog čega. Kazablanka je u nekim svojim delovima vrlo lep grad. Džamija Hasana Drugog jeste džamija sa najvišim minaretom na svetu, ali viđao sam i lepše i grandioznije, poput raskošne Salih džamije u Sani, u Jemenu, koja je nešto najlepše što sam video kada je u pitanju islamska arhitektura. Stari grad u Rabatu je interesantniji i lepši od onog u Kazablanki. Sve u svemu, reklo bi se da Kazablanka nije ništa posebno, ali duh grada je neverovatan. Moj utisak delilo je celokupno moje društvo, koje je bilo potpuno fascinirano ovim mestom.

Tog dana je Vidadu iz Kazablanke gostovao Itihad iz Tangera. Kada sam video grupu od 300-400 navijača koji su doputovali iz Tangera, poželeo sam da se te večeri nađem na stadionu. Međutim, devojke iz mog društva su imale drugačiju ideju i želele su da posetimo najveći šoping-centar u Africi. Tako sam se obreo na mestu na kome sam mogao da potrošim dve hiljade evra (koje nemam) na jednu žensku torbu (koja mi ne treba). Ipak, to što sam propustio da vidim četiri gola u Kazablanki (2:2 je bio rezultat utakmice) nadoknadio sam po povratku u centar grada. Obreli smo se u nekoj uličici gde sam kroz jedan musav prozor zapazio atmosferu koja me je podsetila na bifee iz doba stare Jugoslavije, kojih je nažalost sve manje u mom gradu. „Ja moram ovde da popijem pivo“, rekao sam i pozvao društvo. Kročili smo u mesto u kome vreme kao da je stalo pre nekih 40 godina. U ovom vanvremenskom svetu smo, propustivši dva naredna voza za Rabat, proveli narednih sat i po uz lokalno jeftino pivo, krastavce i masline, a stigao sam da vidim i gol Suareza za pobedu Barselone nad Realom od 0:4. Na kraju večeri, pružio sam ruku konobaru šezdesetih godina, u beloj košulji i crnom prsluku, i zaputio se na železničku stanicu. Svuda pođi, kući dođi, a za mene je u tom trenutku kuća bio Rabat.

Narednih par dana u Rabatu iskoristio sam da besciljno lutam ulicama Starog grada, da se po mrklom mraku provozam čamcem do marine grada Sale na suprotnoj strani reke Buregreg. Poslednje jutro izašao sam da kupim dve harše i pojeo ih uz šolju marokanskog čaja. Bio sam propisno obuven u narandžaste špicaste papuče, koje sam ipak na kraju morao da kupim… Naravno, kupio sam i tažin, koji se morao naći na mojoj novogodišnjoj trpezi. Doviđenja, Rabat, vidimo se opet!