Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Liste spoljnih predizbornih podržavalaca političkih stranaka među javnim ličnostima govore nam mnogo o njihovim vrednosnim "aurama"
Šta ćete raditi u nedelju? Dan će verovatno biti lep, idealan za tzv. slobodne aktivnosti na otvorenom, šta god to za koga bilo: za nekog mali fudbal, za drugog srkanje riblje čorbe na terasi uz Dunav… Enivej, ipak ću otkinuti koji minut od inhaliranja prolećnih divota i ući u jedan pomalo skučen prostor, inače pripadajući nekom dečjem vrtiću, ne bih li glasao na izborima. Pružiću svoj kažiprst onoj komisionoj gospojici da mi ga nalakira, zamaći ću iza paravana s buntom šarenih listića u ruci, i navaliti na njih naoružan plajvazom. Učiniću to vedro i lako, puna srca, mada nisam ni za jotu promenio mišljenje da je jedino konsekventno bilo da sve opozicione stranke – a onda, shodno tome, i birači – bojkotuju ove nepotrebne izbore raspisane protiv svih standarda parlamentarne demokratije, i tako ostave Uzurpatora na suvom, da se gica kako zna; vrlo brzo bi mu preselo. Nisu me poslušali. Zašto onda ipak izlazim i glasam, kao da je sve regularno? Zato što bi, u ovakvoj konstelaciji, jedino i gluplje i luđe i neodgovornije od izlaženja i glasanja bilo neizlaženje i neglasanje. Uostalom, od 1990. do danas glasao sam na svakim izborima na kojima mi je to tehnički i pravno bilo moguće. Uglavnom sam ostajao u manjini, pa šta? Uglavnom je i ta većina posle dolazila na moje pozicije, mada najčešće sa kobnim zakašnjenjem…
Zašto mrmljam sve ove reminiscencije, koje čitate dva-tri dana pred izbore? Zato što činjenica da nisam političar ili aktivan politički akter, niti sam stranački angažovan na bilo koji način, niti ću ikada „doći na vlast“ ko god da pobedi na bilo kojim izborima bilo gde, i dalje ne znači da mi pripada luksuz – rezervisan samo za idiote, je li – da budem apolitično biće, ono koje ima prirodno pravo na svaku, pa i izbornu neutralnost. Jesam li slobodan od svih stranačko–interesnih stega i sprega? Jesam. Nisam ni žut ni plav ni crven ni crn. No, jesam li samim tim i ravnodušan? Nisam. Postoje gore i bolje opcije u politici, uvek i svugde, pa tako i u današnjoj Srbiji. Ne, ne govorim o „manjem i većem zlu“, jer mi je ta isforsirana teorija odbojna i sasvim je deplasirana, nego govorim o tome da vrednosno-civilizacijska aura koja postoji i širi se oko ove ili one političke pojave nije bezazlena i beznačajna stvar; ona je bitan faktor u jasnom, a bezinteresnom političkom opredeljivanju onih koji nikada nisu i nikada neće biti „vlast“, ali nipošto nisu indiferentni prema obliku i stanju društva u kojem žive.
Verujem da su nekako slično ovome razmišljali i mnogi „javni likovi“ – pisci, reditelji, glumci, naučnici, „dru-štvenjaci“, novinari, estradne persone etc. – koji su ovih dana podarili svoje ime i simbolički kapital koje ono nosi, kao spoljnu podršku političkim strankama i koalicijama koje se kandiduju na izborima. Daleko ih je najviše, i u kvantitativnom i u kvalitativnom smislu, stalo iza liste Demokratske stranke; neposredno pred pisanje ovog teksta, na sajtu DS sam izbrojao 43 imena; prolazim kroz taj spisak: znam za svih četrdeset i troje, a bar o 41 imam visoko ili povoljno mišljenje i volim, cenim ili uvažavam to što rade. Potom, tu su dve liste takoreći sa dva ideolo-ška pola, jedni podržavaju listu „Kanda, Kodža i…“, pardon, „Čeda, Boris, Čanak“; gotovo da bi se moglo reći da se radi o nastavku ove prethodne liste, i većinu imena sa ČBČ liste mogli biste zamisliti i na DS-ovoj i obrnuto; drugu čine intelektualci desno-patriotske provenijencije koji podržavaju listu DSS-a i Dveri; to su ljudi s kojima bih se teško složio i oko toga da li se četvrtak nalazi između srede i petka, ali opet, ima i na njoj po neko respektabilno ime, nije to baš sam šoder. Zanimljivo je, potom, da je lista onih koji eksplicitno podržavaju vladajuću i u svemu hegemonu SNS vrlo tanka i da je u pitanju neopisivo kičasti miš-maš u kojem major Lazanski ili ona sveta Petka u civilu (pa i poneki nemušti sportista u pemziji) sasvim dobro plivaju jer su nekako u prirodnom okruženju, a Miki Manojlović mu tu dođe kao neočekivani dar, bizarnost kojom se ponose, dragocen trofej preotet od konkurencije; u svakom slučaju deluje nekako neprirodno, ali okej, svako je kovač i potkivač svoje sreće, ako je njemu lepo, i meni je. Zanimljivo je da SPS praktično nema javnih nestranačkih likova zvučnijih imena koji ih eksplicitno podržavaju (hm, Ana Bekuta, da izvinete?), dočim je taj potpuni izostanak podrške još vidljiviji kod „šešeljevaca“: ima li ikoga od imena ko bi dan-danas ponosno stao ispred ili iza te bulumente? Ne, naravno, ali njoj ta vrsta podrške nije ni potrebna, kao što, recimo, ni u Francuskoj niko takav ne stoji iza Nacionalnog fronta (ili u Mađarskoj iza Jobbika, etc.): to je stranka lumpena, njoj ta vrsta potvrde ne znači ništa, čak pokušava da njen izostanak predstavi kao vrlinu, dokaz da je jedina zaista antisistemska, jedina protiv zlog establišmenta koji je međusobno uvezan bezbrojnim, a mahom nevidljivim nitima.
A jesi li ti, Pančiću, na nekoj listi? Nisam, mada mi je nuđeno. Samo što imam otpor prema kolektivnim sportovima. Pa opet, znamo i vi i ja koga mogu i hoću da podržim – a i protiv koga to radim. Znamo i da ću ostati u manjini, pa šta s tim? Postoje vremena kada je sramota biti u većini, i to nisu dobra vremena. Ovo je jedno od takvih.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve