Istorijske vesti prate istorijske zablude. Kada je pao Berlinski zid, u Srbiji su političari na vlasti verovali da talas promena neće uticati na nas. Kada je svet pogodio slom berze, mi smo verovali da ćemo baš tada krenuti napred.
Jutro posle referenduma u Britaniji bilo je veoma zanimljivo. Započeo sam svoju ranojutarnju smenu pregledom naše dnevne štampe koja je prenosila prognoze kako „opcija za ostanak u EU ima većinu“, a famozni procenat bio je 52 prema 48. Međutim, na sajtu BBC-ja već tada je nezvanično objavljeno kako je rezultat upravo suprotan – a razlika za opciju „protiv“ nedostižna!
Bio je to test poverenja, da li Srbin više veruje štampanom izdanju ili tamo nekom sajtu na internetu, gde su možda obrnuli redosled brojki. Vesti i događaji su onda počeli da se dešavaju filmskom brzinom i postalo je jasno da smo svedoci događaja koji će definitivno promeniti političku sliku sveta.
Ako je za utehu našim novinama, ni agencije za istraživanje biračkog tela u Britaniji nisu uspele da daju tačnu prognozu rezultata, što se danas prećutkuje, a velika je bruka. Nedeljama se kao mantra ponavljao taj procenat 52 prema 48, samo što su promašili za gotovo 1,5 miliona glasova.
Dotičnog dana, tog 23. juna u svim medijima, uključujući i velike svetske mreže, sve je izgledalo potpuno izvesno. Kod nas je jedino RTS u posebnoj emisiji „Oko magazin“ posvetio pažnju referendumu, uz uključenja dopisnika iz Brisela i reportera iz Londona. Paradoks ove emisije je bio upravo u tome što se završila tačno u trenutku kada su u Britaniji zatvorili birališta i kada je počelo brojanje.
Sutradan se zavrteo medijski ringišpil!
Za nas je ovde posebno zanimljivo bilo obraćanje premijera Vučića povodom Brexita. Priznajem da me malo uplašio taj déjà vu koji sam pomenuo na početku teksta, jer Vučić je izjavio kako odlazak Britanije iz EU, mada politički događaj od istorijskog značaja, ipak nema uticaja na našu budućnost. Ponovo je proradio taj Teslin štit koji nas čuva od svih tektonskih poremećaja u svetu. Nažalost, pad vrednosti funte je preko noći povećao naš dug, znači ipak nas je puklo.
Premijer je tokom svog govora otvorio dušu i pomalo nam otkrio svoj odnos prema narodima u Evropi. Naravno, najviše poverenja ima u Nemačku i Angelu Merkel, dok mu nije bliska lepršava filozofija života Južne Evrope i Mediterana, pod parolom „lako ćemo“! Plašim se da će ta želja da se menja mentalitet biti večiti kamen spoticanja svih reformi u Srbiji. No, to ne znači da u startu treba odustati.
Druga geopolitička lekcija ove nedelje stigla je iz fudbala. U medijima se mogla osetiti neobična ambivalencija izazvana dobrim partijama koje je pokazala reprezentacija Hrvatske. Naravno da smo ljubomorni na komšiluk, jer oni igraju u Francuskoj, a mi ne. Takođe, euforija se delom prelila iz hrvatskih medija gde se već kalkulisalo o polufinalu. Međutim, posle poraza od Portugala kod komšija je nastupila nacionalna žalost. Dnevnik 2 počeo je izveštajem sa konferencije za štampu gde su selektora prozivali za strategiju, izbor igrača, izmene i strategiju meča. Euforija se preko noći pretvorila u depresiju. Nama opet svejedno, baš kao i za Brexit. Komšiji crkla krava.
Veliku dilemu u našim medijima, svojevrsno ujedanje za jezik, osetio sam kada se izveštavalo o huliganima koji su se, naročito na početku Prvenstva, makljali širom Francuske. Ispade da je Rusija igrala katastrofalno, ali su se njeni navijači „istakli“, naročito u obračunu sa Englezima. Pomenuti navijači iz Engleske su nama ovde bili prikazani kao primer kako su huligani proterani iz fudbala – opet zabluda dostojna Brexita! Huligani u naizgled idiličnoj Evropi ipak postoje.
Ja sam takođe pronašao svog geopolitičkog fudbalskog favorita u Francuskoj. To je, naravno, reprezentacija Islanda, sa kojom se možemo identifikovati iz mnogo razloga. Uvek osećam simpatije prema autsajderima kojima se „fudbalska javnost“ podsmeva, zaboravljajući da su u kvalifikacijama izbacili Holandiju.
Svako ko smatra da ideja socijalne pravde ima smisla i danas, u doba surovog neoliberalizma, voleće Islanđane, jer su proterali bankare, smenili premijera kada je pukla bruka sa računima u Panami i pokazali da se srčanom igrom može nadoknaditi manjak iskustva ili individualnog kvaliteta.
Dodatni razlog je neobična okolnost da mi u komšiluku žive praktično svi Islanđani u Beogradu ili Srbiji, pa je red da navijam za komšije, inače super druželjubive ljude. Tamo na ostrvu se gotovo svi međusobno znaju, jer ih ima ukupno oko 300.000.
Ipak, ništa se ne dešava slučajno, Islanđani godinama razvijaju ozbiljnu strategiju i ulažu ne samo u fudbal nego i u druge sportove. Uz to su i u bližoj i daljoj prošlosti kao nacija dokazali srčanost i hrabrost, i eto formule za uspeh.
Reprezentacija im je šarena, selektor je zubar, neki igrači van sezone rade na pumpi, očigledno fudbal je za njih strast, a ne posao. Igra reprezentacije Islanda kod mene je izazvala isto osećanje kao trčanje Juseina Bolta, iskonska radost igre koja je nadmašila biznis u sportu.
A kada su pobedili Engleze, poređenja sa Brexitom su bila neminovna. Svaki fudbalski navijač u Velikoj Britaniji će vam reći da poraz u fudbalu ima veze sa referendumom. Nama je to već veoma poznato. Prvo imate referendum o otcepljenju, pa tuče na fudbalskim utakmicama i na kraju ne odete na Evropsko jer se zemlja u međuvremenu raspala. Baš ovih dana, kada je jedan vojnik JNA u Sloveniji za JUTEL rekao: oni bi kao da se otcepe, a mi im kao ne damo!
