Srbija i SAD po pitanju IT sektora imaju svašta zajedničko. I jednoj i drugoj zemlji nedostaju ljudi u toj oblasti i u obe zemlje vlada tvrdi da ima rešenja. Srbija, čija administracija procenjuje manjak informatičara na 15.000 duša, namerava da se baci na obučavanje kadrova od najmlađih pa redom. Amerika, koja već sprovodi takve školske programe, svoj manjak nadoknadiće tako što će iz zemalja poput Srbije pokupiti one najbolje. Ne kao što je činila do sada već mnogo agilnije, a neko bi dodao i beskrupuloznije.
Obamina administracija objavila je pre nekoliko dana da će umnogome olakšati postupak za dobijanje takozvane startit vize. To su dozvole za rad onima koji su pokrenuli neki interesantan informatički posao. Naravno, potrebno je da ispune određene uslove, a najvažniji je da 15 odsto startapa bude u vlasništvu osoba koje bi da se dosele u Ameriku. Do vize će još lakše dolaziti oni koji obezbede novac od američkih investitora.
Ako ispune potrebne uslove, preduzetnici će dobiti dvogodišnju dozvolu za rad u SAD posle čega se pravi presek. Ako kompanija raste i doprinosi američkoj privredi, dozvola se produžava za još tri godine. I tako dalje.
Ova odluka razlikuje se od dosadašnjeg uvoza mozgova baš u toj kvaki koja zahteva makar i delimično vlasništvo nad projektom. To je, zapravo, genijalna ideja koja bi mogla američkoj privredi da donese (zacrtanih) 250 milijardi dolara godišnjeg prihoda uz smanjivanje uvoza za 65 milijardi. Jer SAD više ne žele da uvoze samo vešte programere, već i sve koji imaju neku ideju za biznis. Zašto bi ga razvijali bilo gde drugde pored onolike Kalifornije?
Nedavno sam pitao Nikolu Božinovića, osnivača kompanije Frejm (frame.com), inače Nišliju, da li je tu kompaniju umesto u San Francisku mogao da pokrene u Nišu. „Mogli smo“, odgovorio je Nikola, „ali bismo posle nekog vremena svejedno prešli u Silicijumsku dolinu iz mnogo razloga.“
Baš kao što svaki fudbaler (naročito Ajaksov) želi da zaigra za Real, Barselonu ili MU.
Sada je taj prelazak olakšan, i to u najranijoj fazi postojanja startapa, te je za očekivati da će Amerika ubuduće iz celog sveta, posebno nerazvijenog, isisavati sve što iole valja. Ostavljajući tako lokalnim političarima da ubeđuju građane da se zemlja može podići na poljoprivredi, sirovinama i prljavim tehnologijama zahvaljujući jeftinoj radnoj snazi.
Ideja da Srbija sama razvije nedostajući kadar je dobra i korisna, iako naivna. Najbolji će svakako otići u Ameriku, dobri će se truditi da se domognu makar Evrope, a Srbija će moći u najboljem slučaju da zadrži prosečne, i to ako im stvori uslove za o(p)stanak. Mudra politika gledala bi i kome, eventualno, može da se otme neki talenat. Počev od migranata, među kojima je sigurno bilo sposobnih informatičara. Uzgred, otac Stiva Džobsa je Sirijac, to neka bude poruka za ksenofobe.
Srbija, dakle, osim što školuje mora da stvori uslove da privuče sa strane one koji bi da žive od softvera, zadržavajući koliko god može sopstvene kadrove. Inače će taj manjak u ljudstvu nastaviti da raste.
Jer da bi Srbija dostigla željene dve milijarde evra od izvoza softvera, morala bi da se ugleda malo na Ameriku i da stvara prilike onda kada se one same ne ukazuju.
