Ovih dana pojavili su se signali da posthaldnoratovska kriza kuca i na vrata nuklearnog arsenala.
Izgleda da je ta „lančana reakcija“, za sada, ipak kontrolisana: Rusija suspenduje sporazum o reciklaži plutonijuma kao odgovor na razmeštanje NATO snaga u Istočnoj Evropi, ali saopštava da plutonijum neće vraćati u atomske bojeve glave. SAD, sa druge strane, prekidaju komunikaciju s Rusijom u pregovorima o primirju u Siriji, ali zadržavaju linije vojne komunikacije, kako bi se izbegli sukobi s Rusima na sirijskoj teritoriji.
Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin je 3. oktobra podigao ulog. Potpisao je ukaz kojim se Državnoj Dumi upućuje Nacrt saveznog zakona o suspenziji sporazuma iz 2000. godine između ruske vlade i vlade SAD, prema kome je svaka od potpisnica trebalo da po 34 tona za atomsko oružje upotrebljivog plutonijuma ireverzibilno preradi u nuklearno gorivo za mirnodopske atomske centrale. To je dovoljno plutonijuma da se napravi oko 3000 atomskih bojevih glava (vidi okvir).
Prerada je trebalo da počne 2018. godine. Rusi kažu da su 2015. radi ugovorene prerade plutonijuma izradili postrojenja za proizvodnju tzv. mešovitog oksida uranijuma i plutonijuma za reaktor BN 800, koji je izgrađen i pušten u rad u četvrtom bloku nuklearke u Belojarsku. Tvrde da SAD još nisu odredile u kom reaktoru će sagorevati viškove plutonijuma i da su predlagale izmene sporazuma koje bi omogućile da se veći deo američkog plutonijuma nego što je sporazumom predviđeno čuva u posebnoj smeši deponovanoj u Nju Meksiku.
Iz takve smeše je, prema ruskom viđenju, tehnološki relativno lako ponovo izdvojiti plutonijum u obliku pogodnom za izgradnju atomskog oružja, dok je prerada plutonijuma u nuklearno gorivo za mirnodopske svrhe nepovratna.
PROMENJENE OKOLNOSTI: Očigledno je da je Moskva odlučila da pitanje plutonijumskog spora upotrebi za politički demarš šireg značaja. U obrazloženju predloga o suspenziji plutonijumskog sporazuma objavljenom 3. oktobra na sajtu predsednika Ruske Federacije, nabrajaju se postupci SAD koji su doveli do radikalne promene okolnosti koje su postojale u trenutku potpisivanja sporazuma o plutonijumu: pod izgovorom krize u Ukrajini, gomila se vojno prisustvo SAD u istočnoj Evropi, uključujući i države primljene u NATO posle 2000. godine (kada je potpisan „plutonski sporazum“); šest NATO komandi i kontrolnih tačaka locirano je tokom 2015. u Bugarskoj, Letoniji, Litvaniji, Poljskoj, Rumuniji i Estoniji, a njihov zadatak je da osiguraju brzi transfer velikih vojnih kontingenata NATO u Istočnoj Evropi; američke snage su ušle na teritoriju baltičkih država, na čijim je aerodromima povećan broj u NATO aviona; u SAD je 2012. usvojen takozvani zakon Magnjickog, usmeren na osporavanje borbe protiv privrednog kriminala u Ruskoj Federaciji; SAD su 2014. uvele sankcije protiv RF i njenih pojedinih teritorija; 2014. donet je i Zakon o podršci slobode Ukrajine, koji dopušta mešanje SAD u unutrašnje stvari Ruske Federacije, preduzeća i pojedinaca; američki instruktori u Ukrajini obavljaju obuku militanata u Ruskoj Federaciji zabranjene ukrajinske organizacije „Desni sektor“.
U komentaru ruskog ministarstva inostranih poslova se kaže da Rusija želi da u Vašingtonu shvate da „neće raditi“ praksa da se jednom rukom uvode sankcije protiv Rusije, gde to može da se uradi prilično bezbolno za Amerikance, a drugom da se nastavi selektivna saradnje u onim oblastima, u kojima je to profitabilno za njih.
Moskva kaže da taj plutonijum neće biti ugrađen u atomsko oružje, te da suspenzija sporazuma nije u suprotnosti sa Bečkom konvencijom o međunarodnim ugovorima od 1969.
Zanimljiva retorička zagonetka je, da dok su Rusi, koji suspenduju sporazum, saopštavali da plutonijum „neće dirati“, Amerikanci, za koje Rusi tvrde da nisu ni sprovodili sporazum, na to saopštavaju da tom sporazumu ostaju privrženi.
Sa američke strane se u proteklom periodu mnogo govorilo o „odvraćanju Rusije“.
Bi-Bi-Si je u maju 2016. javljao da je američki sekretar za odbranu Eš Karter optužio Rusiju da „maše nuklearnom sabljom, rešena da erodira međunarodni poredak“, te da SAD, uveravajući saveznike na istočnom krilu NATO da su posvećene njihovoj bezbednosti, planiraju da u narednoj godini rasporede treću borbenu brigadu američke vojske u Evropi, što će koštati oko 3,4 milijarde dolara.
Igra „odvraćanja“ je, kako izgleda“, dvostrana: Džonatan Markus, vojni dopisnik Bi-Bi-Sija je u jednoj analizi maja ove godine tvrdio da je Rusija u svojoj enklavi u Kalinjingradu rasporedila sistem iskander-M, sposoban da nosi nuklearne rakete, i da je jasno upozorila Dansku da bi njeni brodovi mogli postati meta nuklearnog udara, ako se uključe u antibalistički raketni sistem NATO, te da su slične pretnje upućene Norveškoj i Poljskoj.
PREKID PRIMIRJA U SIRIJI: Na zapadu je proteklih godina razvijana netrpeljivosti prema Putinu koji osporava američku dominaciju (pax Americana) u posthladnoratovskom dobu, naročito „politiku promene režima“, i jača ruski vojni potencijal.
Ta netrpeljivost je pojačana otkako je ruska avijacija intervenisala u Siriji, posebno otkako se rasplamsala bitka protiv pobunjenika u istočnom delu drugog po veličini sirijskog grada Alepo, koju ruski list Komsomolskaja pravda u jednoj reportaži i poredi sa bitkom u Staljingradu 1943.
Amerikanci su optuživali Ruse da zajedno sa Asadovim snagama bombarduju civile, pa i da su krivi za bombardovanje humanitarnog konvoja 19. septembra. Rusi, koji su inače sproveli taj napadnuti konvoj do jedne pobunjeničke enklave, te optužbe su uvređeno odbijali i optuživali su Amerikance da su nakon sklapanja primirja čitav sat podmuklo bombardovali sirijske trupe koje se bore protiv Islamske države u gradu Deir al-Zoru.
Nakon što dvomesečni pregovori ministara spoljnih poslova Rusije i SAD nisu doveli ni do čega, a rusko ministarstvo odbrane konstatovalo da primirje u Siriji više nema smisla, američki Stejt department je 3. oktobra saopštio da SAD obustavljaju svoje učešće u bilateralnim kanalima koji su sa Rusijom uspostavljeni da se održi prekid neprijateljstva u Siriji. Stejt department je poručio da su Rusija i sirijski režim odlučili da nastave vojni kurs i pojačane napade na civilna područja.
U komentaru ruskog ministarstva spoljnih poslova se, pak, kaže da ruska strana ima utisak da Obamina administracija nije imala nameru da u saradnji sa Rusijom obezbedi prevazilaženje sirijskog konflikta, već da je, u stremljenju da obezbedi smenu vlasti u Damasku, spremna da sklopi pakt s đavolom i da uđe u savez s poznatim teroristima (iz fronta Al Nusra).
Neke crvene linije ni tu, ipak, nisu pređene: nakon što se, kako piše „Njujork tajms“, državni sekretar Džon Keri u razgovoru sa sirijskim pobunjenicima žalio da američka vojska ne daje dovoljnu podršku njegovim diplomatskim naporima u Siriji, jedan američki general je odgovorio da bi uvođenje zone zabrane leta nad Sirijom značilo rat s Rusijom. U saopštenju za medije Stejt departmenta se kaže da će SAD, radi izbegavanja neželjenih sukoba tokom protivterorističke operacije, nastaviti da koriste vojni kanal komunikacije sa Rusijom, koja je u Siriji rasporedila sisteme S-300.
