Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Zašto ne mogu i neću da glasam za Vuka Jeremića, ko god da bude stajao na drugoj strani
U ovom broju pročitajte i istraživanje o popularnosti potencijalnih predsedničkih kandidata.
Ne? Ne. Zapravo – ne! Ma, ni u ludilu. Ne nameravam da glasam za Vuka Jeremića, nikada, nikako, ni pod kojim zamislivim uslovima. Niti bih ikome drugom preporučio takav mazohistički čin. Ni na predsedničkim izborima, ni u Velikom bratu, ni u kućnom savetu, nikada, nigde. Ako se kandiduje i ako ipak pobedi, pobediće bez mene, neka ga tamo; ako izgubi, takođe.
Sad kad smo to razjasnili, možemo da počnemo. Dakle, utornikova Politika na naslovnoj strani najavljuje da Jeremić Vuk samo što nije obznanio svoju kandidaturu za predsedničke izbore (nakon što mu zbog dušmanskih opstrukcija i mahinacija propade posao „predsednika sveta“) na proleće, a razne čaršijske (para)političke kuhinje ionako ga odavno guraju ka kandidaturi, to jest termički obrađuju javno mnjenje kako je baš on jedini izgledni kandidat opozicije, jedini koji može da doaka „režimskom kandidatu“, pogotovo ako se ovaj ne bude zvao Vučić Aleksandar – a neće se zvati, to zna svako iole razuman, ali ne znaju bezbrojni naši tupoumni mudraci s politikantsko-analitičaroidne scene, kao što nisu znali ni toliko drugog dok ih ne bi tresnulo pravo u lice (neki, vala, ni tada).
Ovo sokoljenje Jeremića i prepariranje njegovih potencijalnih glasača, megjutoa, uopšte nije utemeljeno. Najpre, zašto tako potcenjujete šanse vojvode Šešelja kad on sve bolje i bolje stoji, a svet je ionako sve luđi, pa kad mogu toliki drugi, što ne bi i Šešelj? Aha, da, zaboravio sam – Šešelj se ne računa jer on „zapravo“ nije opozicija. Pogotovo ne ona „demokratska i proevropska“. Pa dobro, jasno da nije. Ali, zašto li mi se čini da ovim kontrastiranjem njih dvojice implicitno tvrdite da Vuk Jeremić to jeste? Ili, hajde ovako – ako jeste, kako se to vidi?
To jest – 1. Po čemu je V. J. opozicija, i – 2. Po čemu je „demokratska i proevropska“ opozicija? Da li je za ovih četiri i kusur godine postdemokratske vlasti u Srbiji Jeremić Vuk (javno) primetio da se išta „neobično“ događa? Da li je na bilo koji način dovodio u pitanje bilo koji iole bitan potez režima, pogotovo u unutrašnjoj politici? Da li je po bilo čemu vidljivom, merljivom i proverljivom političar i javna ličnost Jeremić Vuk stao na stranu onih protiv kojih Vučićeva kamarila vodi krstaški rat – opozicije, medija, nepoćudnih intelektualaca, ili bilo koga drugog? Ne, tip je u najboljem slučaju „gledao svoja posla“ negde već out there, kao da je, šta znam, Novak Đoković; s tom razlikom što Đoković od Srbije ne očekuje i ne traži baš ništa, pa joj ništa ni ne duguje. Za razliku od Jeremića, on je naprosto privatna ličnost, po profesiji prebacivač one loptice preko mreže. A ko (nam) je i šta (nam) je Jeremić Vuk? Čime se to dobri Vuk u dosadašnjem životu i radu kvalifikovao za spasioca Srbije od zlog Vučića? U sadašnjosti, vidimo, baš ničim. A u prošlosti?
Pre svega ovoga u čemu se davimo, Jeremić je bio „Tadićev“ ministar spoljnih poslova. I? Šta da vam kažem – bio je ostao metafora i otelotvorenje svega što nije valjalo kod Tadića i „žutih“. Zašto? Zato što je njegova politička pozicija, strateški i taktički, bila sve ono po čemu su DS i njegovi sateliti izneveravali nade onih kojima je bilo dosta pogubnog nasleđa devedesetih i zaglibljenosti Srbije u nacionalističke, izolacionističke fantazije. Šta god bi učinio, naneo bi štetu, i još je vidljivo uživao u tome; najbolji dani bili su mu oni kad ne bi radio ništa, ali avaj, čovek je vredan da te bog sačuva. Politika koju je oličavao Boris Tadić bila je složena, imala je svetlije i tamnije strane (svetlije su preovladavale, zato je vredelo investirati u nju bar minimum poverenja, pogotovo kad znaš ko i šta mu je bio alternativa), ali upravo je Jeremić Vuk dosledno bio ta njena tamna strana. I bio je, hteo – ne hteo, najefikasniji u prvo obesmišljavanju, a potom i osipanju glasova svakoj demokratskoj politici. Nije valjda da smo to već zaboravili?
A pre ministrovanja – šta je, u javnom i političkom smislu, bio građanin Jeremić? Pamti li ga iko po nekom, šta znam, mladenačkom angažmanu za slobodu, demokratiju, ljudska prava, šta god iz tog repertoara (kao što pamtimo tolike druge s javne scene, pa i mlađe od njega)? Ma jok. Ako ga znamo, znamo ga samo kao jednog od mlađanih nadobudnih „patriota iz dijaspore“ koji su sa bezbedne distance, stenjući direktno u raljama Novog svetskog poretka, „širili istinu o srpskom narodu“. Dakle, neka vrsta pra-bota na opštepatriotskoj bazi. Nikakve vrednosti, nikakvog sadržaja, ničega što bi ga legitimisalo kao nosioca poželjne alternative tu nema.
I sad, šta – da glasam za njega?! Zašto? Samo zato što je popularniji, to jest manje oblaćen od druge izvanrežimske konkurencije? Malo je to, ljudi, tragično premalo da bih progutao toliku parčekanju nejestivog. Ako vam je do ozbiljne političke borbe, onda stvarajte i afirmišite vrednosti, ali i ličnosti koje ih dostojno reprezentuju, nemojte samo da se služite gotovim produktima, pa šta se nađe na lageru, to vam je. Drugim rečima – opozicija mora da iskristališe kandidata (Janković? Možda.) koji dostojno reprezentuje vrednosti u koje ona veruje – ako takve vrednosti postoje, i ako se stvarno razlikuju od vučićevske demagogije, i od nikolić-šešeljevskog putinizma. Ako toga nema, onda nikom ništa, onda joj je stvarno dobar i Jeremić. Ali, bez mene. Postoji crta, donja, i tu je povlačim – neće moći, neće proći. A vi kako hoćete.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve