Vikend na TV programu po pravilu protiče u znaku „Žikine šarenice“. Pošto je to prema istraživanjima jedna od najgledanijih emisija, možemo reći da je svojevrstan Vox Populi, presek stanja nacije.
Posle neuspelih eksperimenata sa partnerkama-kovoditeljkama, Žika je i dalje sam okrenut starijim gledaocima suburbane provinijencije, sa naglašenom notom tradicionalnog pogleda na svet. Vidimo to po povremenim gafovima iz kojih je moguće „pročitati“ Žikin odnos prema modernim novotarijama poput ravnopravnosti polova ili savremenim ulogama muškaraca i žena.
Emisija je postala odličan poligon za reklamiranje svih drugih programa RTS-a pa se u „Šarenicu“ trpa ko lopatom i tako zagušuje tok, pa je Žika sve nervozniji. Požuruje goste, skraćuje, upada u reč, tera kroz emisiju ko portir na vratima pošte kad stignu penzije. Dok se izređaju kolege u gostima, ostaje vremena za nekoliko tačaka folklornih grupa i nekoliko pesama gostujućih estradnih umetnika.
Ipak, jedna rubrika je svih ovih godina uvek imala posebno mesto u Šarenici.
To su „Žikine pitalice“, gde, kako najava kaže, imate priliku da proverite svoje znanje i naučite detalj više o Srbiji, njenoj istoriji, geografiji i kulturi.
Ovaj deo ne propuštam, prvo ide neka arhaična grafika, u vezi sa godišnjim dobom, pa točak sa nagradama sponzora i onda počinje!
Žika stane nasred studija i dovati se telefona. Doskora je to bio onaj glomazni, fiksni, krem boje, koji kobajagi zazvoni, a Žika se javi. Kod mene kući kad zvoni fiksni – javljamo se bez greške sa „alo, baba, reci“, osim ako ne zove deda.
Žiku dobijaš, logično, na fiksni i po pravilu i njega zovu babe i dede. Nedavno je, doduše, umesto onog krem modela, stigla slušalica što se kači na tablet-opaaa, posle ajpeda sa maskom šarenice, evo i voip protokola. Možda Žika i nije toliko staromodan – eto to sam pomislio.
Problemi u „pitalicama“ počinju sa sluhom, pa onda oće mikrofonija dok se ne utiša televizor, a kada se konačno sporazumeju – onda je uvek rizično da ne ostanemo bez tačnog odgovora. Kada su emisije u gostima, publika šapne, oće i Žika da suflira i navodi, ali često ni to ne pomaže. Ove sezone primetio sam da na ekranu ispišu pitanja, a sa strane uz sliku stoji i tačan odgovor – pomislio bi čovek, kud ćeš veću pomoć!
Ipak, verovali ili ne, zapne i na pitanjima – koliko sati ima jedan dan, 25, 16 ili 24? Deda iz Mladenovca – tipuje na 16, al baš samouvereno. Pre nekoliko emisija ne pogodiše Trajanovu tablu na Dunavu, a pisalo preko celog ekrana. Ima nagrada i za ove ponavljače – knjiga, to mu dođe kao utešna, ali ako nisu pročitali onolika slova na ekranu, ne znam kako će se snaći sa knjigom.
Ovi gafovi, pogotovo kada se ponavljaju, naterali su me da se zamislim nad stanjem auditorijuma. Ukoliko uzmemo u obzir probleme sa vidom i sluhom, pa deo lupanja pripišemo tome, i dalje nismo došli do suštine. Žikina publika je starija i biće još starija, gluvlja i slabovidiji u budućnosti – pa tu neće pomoći ni vikanje u slušalicu, ni veća slova na ekranu. Ako će RTS poput Žike da stari sa svojom publikom, moraće češće da im napirlitani igraju i pevaju kao za Novu godinu, jer to im se sigurno dopalo. Pogrešni odgovori kod Žike znače da u ovoj zemlji program pravite za ljude koji jedva razumeju o čemu govorite.
Svako ko lupi kod Žike – ima pravo glasa, pa se pitam kako stvara svoje političke stavove, kome veruje i koga bira na izborima. Da li gledaoci razumeju Dnevnik, njegove teme i jezik koji koriste političari i drugi sagovornici. Da li je „Šarenica“ pokazatelj nivoa znanja biračkog tela, pa je onda logično što je kod nas populizam u politici dobitna kombinacija. Jednostavna rešenja, crno-bela realnost i čuvanje „našeg“ ma šta to bilo.
Konačno, da ne ocrnim gledaoca iz Mladenovca, moguće je da deda govori o svom subjektivnom doživljaju vremena. Zato se penzionerima žuri, njihov peščanik se ubrzano prazni, moguće je da dan sa godinama postaje sve kraći.
Takođe, da ne pomislite sad kako se kod Žike javljaju samo neznalice, daleko bilo.
Postoji na televiziji još jedna vrsta neznanja, neuporedivo opasnija – jer je u kombinaciji sa arogancijom. Manjak znanja, višak samopouzdanja – na Happy televiziji voditeljka zabavlja „Parove“ pitanjima iz opšte kulture. Cilj je da se svi skupa slatko smeju glupostima koje lupaju, a još je Mimi Oro dokazala da će vas lupanje u javnosti odmah proslaviti. Tužno je samo što voditeljka uporno ponavlja: Gde se nalazi čuveni muzej Ermitraž? Pa opet Ermitraž, pa Ermitraž i na kraju reklame – sedi jedan.
Ako je za utehu, neznanje ipak nije tapija jedne generacije ili jedne televizije, već je ravnomerno raspoređeno u etru, tako da se nećete preterano šokirati dok menjate kanale.
