Pre nekih petnaestak godina moja mama, tada već uveliko u penziji, počela je da koristi mobilni telefon. Bilo je to početkom dvehiljaditih, kada posedovanje mobilnog telefona još nije postalo takoreći društvena obaveza. Penzioneri su ga koristili samo za telefoniranje, pokoji bi ovladao porukama, važno im je bilo da sat na displeju bude vidljiv.
Pre nekih šest, sedam godina prepustio sam mami Nokiju 2730 koja mi je tada služila kao rezervni telefon (uglavnom je stajala u fioci). Od tada ga neprestano koristi, vrlo je zadovoljna, aparat nikada nije zakazao niti se kvario. Moja majka je noćna mora za proizvođače telefona i mobilne operatere. Troši zanemarljivo malo i ništa joj ne treba, a sve ima.
Ovo pišem inspirisan vestima da je jedan od hitova upravo završenog sajma mobilnih komunikacija u Barseloni bio aparat Nokia 3310, nekadašnja zvezda naših džepova iz vremena kad smo se delili na nokijaše i soni-eriksonovce.
U svoje vreme, a beše leto 2000. kada se taj telefon pojavio, Nokia 3310 nudila je sve što bi korisnik mobilnog telefona mogao da poželi. Nije imala ispupčenu antenu, bila je manja od ranijih modela, dobro je stajala u ruci, imala je odličan prijem, bateriju koja je trajala danima. I „Zmiju“, superpopularnu igricu za trenutke dokolice. Beše to vreme kada je i telefoniranje i slanje poruka znatno koštalo, naročito u odnosu na današnje cene i pakete. Nije bilo ni „a“ od androida ili ajfona, telefon je imao sopstveni operativni sistem, a prebacivanje kontakata kada menjate aparat bilo je živa muka, odnosno morali ste ručno da prekucavate sve što nije stalo na sim karticu.
Gotovo dve decenije kasnije od kineskog vlasnika brenda Nokia stiže nam aparat istog imena, ali donekle različit. Ekran je sada u boji i nešto je malo veći i kućišta su šarena. Puni se na mikro usb konektor, ima kamericu od 2 megapiskela i slot za memorijsku karticu od 32 Gb. Najjednostavnije rečeno, to je restilizovani jugo sa klimom i servo volanom. Doduše sa spektakularnim akumulatorom, odnosno baterijom, deset puta izdržljivijom od originalne. Možete da pričate više od dvadeset sati, a baterija traje 31 dan u stendbaj režimu.
Tako spakovan aparat koštaće 49 evra. Pitanje je samo, kome ovakva nokija treba?
Ako ste korisnik vajbera ili skajpa, ako ste uvezali svoje uređaje preko Gugl ili Epl naloga, onda je ova nokija za vas oličenje patnje jer ne može da koristi internet. Nema šerovanja, niti bilo kakvog komfora na koji ste navikli. Sećam se da je Tviter nekada dozvoljavao da svoje tvitove šaljete sms porukama, ali barem osam godina nisam koristio taj servis. Čitanje tuđih poruka i statusa bez interneta je nemoguće, ili je makar meni nepoznato.
Neka ograničenja su, međutim, istinske prednosti. Dru-štveni mediji ne znaju vašu lokaciju (to zna samo operater), ne mogu da uhvate vaše navike i zatrpavaju vas reklamama, hakeri ne mogu da vam uključe kameru i špijuniraju vas niti im je jednostavno da vam provale u sistem jer niste na internetu. U problemu ste samo ako vam neko fizički ukrade telefon.
Ali, s izuzetkom hipstera i pomodara, kome to treba? Jeftinijih aparata sličnih karakteristika ima na tržištu, ohoho. Poneki stariji korisnik mogao bi da zanovi desetak godina staru nokiju jer je navikao na njen softver. Ili bi taj telefon mogao da vam služi kao rezervni, u kolima ili tašni, kada vas baterija smartfona izda.
Jasno je samo da će ga operateri mrzeti jer koristi samo najjeftinije usluge. Ispod toga je samo pejdžer. Nemojte se iznenaditi ako i ta sprava, samo s kamerom, bude hit dogodine.
