Tragovima »Vojka i Savla«

Tokom samo sedam dana, „Politika“ je od medija koji objavljuje tekstove nepostojećih autora postala, po sopstvenoj oceni, „bistri planinski potok srpskog novinarstva“.

Tokom istih tih sedam dana, Savet za štampu i dva najreprezentativnija novinarska udruženja evoluirali su, prema mišljenju „Politikinog“ kolegijuma, u „nevladine organizacije“ i „samoproklamovana regulatorna tela za kontrolu medija, zapravo udruženja građana koja se finansiraju donacijama iz inostranstva“.

Umesto da zbog skandala koji se dogodio 18. jula otvoreno prizna grešku, „Politika“ je počela da gradi imidž žrtve protiv koje su se zaverili strani plaćenici, pa i prešla u otvoreni napad usmeren na one koji su se usudili da izgovore bila šta kritično na račun događaja koji je uzdrmao javnost i automatski ušao u antologiju medijskog beščašća.

BISTRI POTOK, MUTNA REKA: Sve je počelo tekstom „Protiv nasilja, ne protiv muškaraca ili žena“ objavljenom 18. jula u rubrici „Pogledi“, u kojem je izvesni dr Petar Veličković, „forenzički psihijatar, sudski ekspert za poveravanje dece, Montreal, Kanada“, izneo niz (čudnih) teza o feministkinjama i ženama uopšte. Još se novine ni ohladile nisu, a društvenim se mrežama raširila informacija da dotični dr Veličković ne postoji, a da je fotografija na kojoj je on navodno prikazan zapravo fotografija nemačkog glumca Andreasa Kaufmana.

Istog dana, Udruženje novinara Srbije saopštilo je kako je utvrđeno da je sličnu stvar „Politika“ već uradila 5. maja, kada je objavljen komentar izvesnog Milovana B. Vučića, koji je potpisan kao „profesor univerziteta, psihoanalitički supervizor, specijalista za dečju psihoanalizu, Los Anđeles, Kalifornija“. I taj je Vučić, dakle, kako je UNS utvrdio – izmišljen. Na fotografiji je, umesto njega nepostojećeg, prikazan Herman Derneman, najstariji muškarac koji je živeo u Nemačkoj, a koji je umro 2005, u 112. godini.

Na sve to, pored UNS-a koji je pozvao „Politiku“ da objasni ove fantomske komentare, reagovao je i NUNS ocenom da su u pitanju neoprostive greške, kao i Savet za štampu, najavom da će to telo na prvoj sledećoj sednici odlučivati o ovom slučaju (jer je već primilo više žalbi tim povodom).

No, istovremeno je postalo jasno da od nekakvog pokajanja ili bar objašnjenja neće biti ništa, da su džaba sva upozorenja i pozivi na profesionalnost. UNS je, naime, objavio delove razgovora koji je imala novinarka sajta tog udruženja sa Žarkom Rakićem, vršiocem dužnosti glavnog i odgovornog urednika „Politike“. Na pitanje novinarke ko su autori spornih komentara, on je „vičući rekao da sami saznamo“. Ni to nije bilo dovoljno: „Potrudite se da saznate. Predsednik vašeg udruženja bi mogao da vam pomogne. On ima dobre veze u Americi, kao i bivša urednica. I jedan savet vama i njima koji mogu da vam dam, da uzmete dela Viktora Igoa, gde ćete naći zanimljive priče.“

Sve je, dakle, već prešlo na lično, na bezobrazno, bezobzirno i agresivno.

Sledećeg dana, „Politika“ je objavila objašnjenje koje je potpisao urednik rubrike Branislav Radivojša, i u kome se navodi da je autor teksta poslao fotografiju Andreasa Kaufmana, a da on sam nije sumnjao da je reč o „podvali“ zbog koje se „Politika“ izvinjava čitaocima. Imajući u vidu težinu ove greške, reklo bi se da je izvinjenje u najmanju ruku previše šturo i neozbiljno, ali to u tom trenutku više nije ni bilo toliko važno – jer već 21. jula „Politika“ objavljuje tekst „Pokušaji diskreditacije Politike“ koji pokazuje da su se stvari u toj medijskoj kući otele kontroli.

Kolegijum je tu objasnio da je ovaj list meta višemesečnih hakerskih napada, da su prevareni i oštećeni i da „od sopstvene krivice za načinjene greške sigurno nećemo bežati, tako da će zbog ozbiljnih propusta u radu biti kažnjeni svi u lancu odgovornosti“. Ali, kako se navodi, „novinarska greška pokušava da nam se spočita kao namerno dezinformisanje javnosti, pa se čak prave nemoguća poređenja sa nekadašnjom rubrikom Odjeci i reagovanja“. Dalje se navodi da će se „Politika“ s hakerima obračunati pred nadležnim organima, ali i da neće pokleknuti pred pritiscima: „Politika radi po zakonima Republike Srbije i zato joj neće suditi ni presuđivati nevladine organizacije i društvene mreže, kao ni samoproklamovana regulatorna tela za kontrolu medija, zapravo udruženja građana koja se finansiraju donacijama iz inostranstva.“

I tu moramo da zastanemo. „Politika“ je tokom prve polovine 2016. godine redovno objavljivala tekstove u kojima je pokušavala da diskredituje Savet za štampu i njegove članove i članice. Povod je bila jedna odluka Komisije za žalbe koja se nije dopala tadašnjem kolegijumu. Ovaj put, iako je kolegijum u međuvremenu promenjen, jedno saopštenje Saveta za štampu, i to vrlo blago i odmereno, rezultiralo je tezom da je u pitanju „samoproklamovano regulatorno telo za kontrolu medija“!? Pritom, važno je pomenuti da se žalbe protiv „Politike“ pred Savetom pojavljuju izuzetno retko, da je u dnevnom monitoringu poštovanja Kodeksa novinara Srbije ubedljivo najpozitivnije rangiran dnevni list, a da je Savet za štampu – s druge strane – samoregulatorno telo koje, uprkos svemu, ima ugled u stručnim krugovima i vešto izbegava sve vrste pritisaka. Čemu onda takve reči, čemu kampanje, čemu animozitet? Da li je moguće da je „Politika“ nedodirljiva, čak i u domenu kolegijalne, profesionalne kritike?

Još gori napad usledio je 24. jula, u redovnoj kolumni čuvenog Gorana Kozića koji se „biranim rečima“ obratio svim kritičarima generalno: „Pederusi, sram vas bilo, nemate pojma, ali umete da ostavljate ožiljke kako vas nije sramota?“ Napao je i list „Danas“, a na kraju i bivšu glavnu i odgovornu urednicu „Politike“ Ljiljanu Smajlović, kao i potpisnicu ovog teksta – prvu zato što se „oglasila“ (jer, kako bi uopšte smela da se oglasi), a drugu zbog izjave televiziji N1 (koja je pritom netačno navedena i izvučena iz konteksta). I jedna i druga označene su kao nekompetentne za članstvo u radnoj grupi za novu medijsku strategiju, uz (preteću? zlokobnu?) poruku: „Neće da može. Da vam kažem.“

Istine radi, bila je tu i jedna svetla tačka, duhovitost nezaobilazna u kontekstu ove priče. Iako se baš njegovim i sličnim tekstovima ruši dostojanstvo i integritet „Politike“, Kozić poetski primećuje: „Politika je danas bistri planinski potok novinarstva.“

ODJEKIVANJE ODJEKA: Osim visokog stepena agresije i rečnika koji neko vreme nije bio karakterističan za „Politiku“, u čitavoj ovoj priči simptomatične su oblasti kojima su se bavila dva potvrđeno izmišljena autora, kao i neki za koje još nije sigurno da postoje – npr. izvesna Petra Nožica, predstavljena kao „psihoterapeut iz Sarajeva“ s tekstom „Zloupotreba u poveravanju dece“ (koja se ne pojavljuje u bilo kakvoj internet pretrazi).

Svi sporni tekstovi, naime, tiču se jedne teme – statusa žena u procedurama određivanja starateljstva nad decom iz razvedenih brakova. Takođe, svi tekstovi zastupaju sličnu tezu: da je sistem po automatizmu na strani žena i da je to nepravedno prema muškarcima. Ovde je, međutim, problem i što se u tekstovima „dr Veličkovića“, baš kao i u tekstu „dr Vučića“, nekritički i bez ikakvih argumenata napadaju žene, posebno feministkinje. U slučaju teksta „dr Vučića“, to je jasno već i u naslovu – „Nepravde feminističkog pravosuđa“, dok je kod „dr Veličkovića“ stvar znatno kompleksnija.

Osvrćući se na nedavne slučajeve ubistava ispred centara za socijalni rad, „doktor“ između ostalog kaže: „U žižu su, naravno, odmah spremno uskočile agresivne feministkinje, koje su i ovu tragediju iskoristile za svoju političku agendu.“ Onda, posle niza teza u kojima se kao trudi da smiri napetost u javnosti i skrene pažnju na suštinski problem nasilja, još i ovo: „Kada je već reč o ženama i muškarcima ne treba zaboraviti da praktično sva čedomorstva (ubistva beba) svuda u svetu čine isključivo žene, a gotovo nikada muškarci.“

Poenta je zapravo da su žene podjednako sklone nasilju i porodičnom nasilju kao i muškarci, dok su feministkinje agresivne i opasne. Samo po sebi, to je sasvim legitiman stav, ali način na koji je predstavljen u najmanju ruku predstavlja skandal. Prethodne sedmice, „Veličkovićevim“ tezama posvećeno je toliko medijskog prostora i pažnje, da je zaista suvišno dalje ih komentarisati. Šta god ko mislio o ženama i feministkinjama, tekst „dr Veličkovića“ prepun je stereotipa, neargumentovanih optužbi, ničim potkrepljenih generalizacija; prepun mržnje i netrpeljivosti prema ženama. Kao takav, on – pod lažnim ili pravim imenom svejedno – jednostavno nije smeo da se pojavi u listu koji pretenduje da bude ozbiljan.

Jer, ovde nije stvar u tome da li „dr Veličković“ poštuje ili ne poštuje žene i njihova ljudska prava, već o tome da iznosi niz ozbiljnih i za javni prostor opasnih tvrdnji bez ikakvih argumenata, validnih podataka, pa i zdravog razuma: feministkinje su „agresivne“, guraju svoju „agendu“, bebe ubijaju „isključivo žene“, pravdu u porodičnim sporovima u Srbiji „dele centri za socijalni rad i nevladine organizacije koje te centre ‘obučavaju’“. Jeste u pitanju rubrika „Pogledi“, jeste u pitanju kolumnista (lažan ili pravi), ali tako ozbiljne i „teške“ tvrdnje jednostavno zahtevaju daleko ozbiljniju novinarsku obradu.

I tu dolazimo do pitanja svih pitanja: zašto se „Politika“, ako je već osetila potrebu da objavljuje ovakve tekstove, time nije pozabavila u sopstvenoj režiji, sa svojim novinarima? Jer, iako tom listu ni do sada nije bio stran u najmanju ruku problematičan odnos prema ženama i nevladinim organizacijama – svaki od tih tekstova bio je baziran na činjenicama. Ponekad izvučenim iz konteksta, ponekad zloupotrebljenim, ponekad ne baš potpuno tačnim, ali – činjenicama. I svaki je bio – tekst. Potpisan imenom i prezimenom postojećih ljudi.

Umesto toga, umesto teksta s kojim bi čitaoci mogli da se slože ili ne slože – ovde dobijamo pamflet, suptilni pokušaj skretanja pažnje javnosti na „prave zlikovce“ u vidu žena, feministkinja i civilnog sektora. Dolazimo u situaciju u kojoj se javnost zapenuša od besa prema – nepostojećem čoveku, izmišljenom liku iza kojeg stoji ko zna ko, a što sve zajedno neodoljivo podseća na famozni slučaj „Vojka i Savla“, baš kao i na čuvene „Odjeke i reagovanja“ koji su ovdašnji javni prostor zatrovali toliko da se i dan-danas borimo protiv dugoročnih posledica.

Koliko je sve to opasno i u kojem je pravcu krenulo – možda najilustrativnije pokazuje pismo čitateljke objavljeno u rubrici „Među nama“ u utorak 25. jula, u kojem se daje podrška „Politici“, izražava nada da će se list odbraniti od lažnih autora i „ovakvih niskih marifetluka“, a u post skriptumu (dugačkom koliko i samo pismo) dodaje i sledeće: „Nema sumnje da ovo rade tzv. nevladine organizacije, koje često prozivate… Ako se bar ovlaš obrati pažnja na ove organizacije, očito je da nisu protiv vlasti i sistema, već isključivo protiv naroda i naše države!…“

Vrlo je verovatno, dakle, da će za lažne autore, makar „između redova“, biti optuženi upravo oni koji su u tekstovima napadnuti – žene, feministkinje, raznorazne NVO. U međuvremenu, već je u drugi plan pala činjenica da je „Politika“ objavila bar dva teksta IZMIŠLJENIH LJUDI – da nije proverila, da je javni prostor ustupila ko zna kome, za iznošenje neargumentovanih teza koje su dugoročno jako opasne. Skoro je pa zaboravljeno da se tim činom „Politika“ obrukala, kako god da okrenemo: ako je objavila sadržaje nepostojećih ljudi – bruka je što joj se to dogodilo; ako zna ko su pravi autori – bruka je još veća. U svakom slučaju, bilo šta da je u pitanju, od jednog uglednog, profesionalnim standardima posvećenog lista posle toga moglo bi da se očekuje mnogo toga – sveobuhvatno objašnjenje, pristojno izvinjenje (a ne puko pravdanje), možda čak i otvaranje javne rasprave o slobodi govora i njenim granicama, muškom i ženskom nasilju u porodici, feminizmu i njegovim pravim ciljevima i idejama.

Umesto svega toga, „Politika“ je ponudila nove napade, nova upiranja prstom, novi bes i nove sukobe. Kao da joj već nije dovoljno bruke u bližoj i nešto daljoj prošlosti.