Drugovi i drugarice patuljci

Za „Vreme“ iz Bona

Fina je ironija što političari SPD svoja obraćanja partijskim kolegama i dalje započinju sa „drugovi i drugarice“, čak i onda kada je to uvod u novu koaliciju sa Hrišćansko-demokratskom unijom (CDU) i njenom bavarskom – manjom, ali prgavijom sestrom – Hrišćansko-socijalnom unijom (CSU). Partijski kongres SPD održan u nedelju u Bonu bio je posebno napet, a glasanje neuobičajeno tesno, ali su na kraju delegati podvili rep i sa 362 glasa prema 279 glasova odlučili da uđu u pregovore sa demohrišćanima.

Može biti da je predsednik stranke Martin Šulc, kada je u nedelju uveče došao kući, pustio stvar iz mladosti „Stayin’ Alive“ od Bi Džiz. Pre nepunu godinu izabran je za šefa partije sa bremenitih sto odsto glasova tih istih delegata i proglašen velikom nadom koja će konačno oboriti kancelarku sa trona. Izbori u septembru su bili otrežnjenje – sa svega 20,5 odsto SPD je zabeležio najgori rezultat u istoriji, a Šulc je spao na to da moljaka stranku za podršku koalicionim pregovorima sa onom istom Angelom Merkel koju je hteo da svrgne. I ovu rundu je, ipak, politički preživeo.

Šulcova odgovornost je višestruka. Ne samo da nije uspeo da iskoristi početno oduševljenje svojom pojavom – prošlog proleća je SPD u anketama čak nakratko bio prestigao demohrišćane – već je u noći izbornog fijaska jasno rekao da stranka ide u opoziciju. Tek su dugometražno natezanje demohrišćana sa liberalima i Zelenima oko takozvane Jamajka-koalicije i konačno pucanje tih razgovora ponukali Šulca da „preuzme odgovornost“ i opet učini SPD mlađim partnerom Angele Merkel. U suprotnom, kaže Šulc, usledili bi novi izbori, a na njima se SPD ne bi sjajno proveo.

KAKO ĆE SE PROVESTI U NOVOJ VLADI?: Takozvana sondažna faza razgovora – „početno ispitivanje snaga“, što bi rekli fudbalski komentatori – rezultirala je dokumentom od 28 stranica koji je osnova za finalnu fazu pregovora. Tu su pobrojane glavne teme o kojima bi se starala nova vlada, a ponegde se ide i u detalje (vidi okvir). Tu od velikih „levih“ tema nema skoro ničega, a i ono čega ima bledo je i samo u naznakama. Nakon objavljivanja tog papira, u jednoj anketi 64 odsto građana ocenilo je da su demohrišćani „pobedili“, to jest progurali znatno više svojih programskih tačaka. Tek 24 odsto građana smatra da su socijaldemokrate bolje prošle. Ipak, trezveno posmatrano, zar se moglo očekivati da stranka od 20 odsto glasova bude jača u pregovorima od demohrišćana koji ipak imaju 33 odsto građana iza sebe?

Tu su se kod socijaldemokrata izdvojila tri načelna mišljenja. Jedan deo, predvođen partijskom vrhuškom, kaže „bolje išta nego ništa“, bolje tu i tamo socijaldemokratske note u programu nove vlade nego dreka iz opozicionih klupa. „Ko nije na terenu, ne može da dâ nijedan gol“, rečeno je u jednom od govora na kongresu. Druga grupa je imala moto „da, ali…“ pristajući na novu koaliciju samo ukoliko finalna faza pregovora iznedri dodatne ustupke socijaldemokratama. Treći su bili odlučno protiv, a među njima su najglasniji Kevin Kinert, šef uticajne omladine stranke, te pokrajinski odbori partije sa istoka Nemačke.

Istupe ovih poslednjih bavarski konzervativac Aleksander Dobrint, donedavno ministar saobraćaja, nazvao je „pobunom patuljaka“. Sa time se Kinert poigrao u vatrenom govoru na kongresu: „Možda danas moramo da budemo patuljak, da bismo ponovo postali džin.“ U prevodu: bolje u opoziciji istrajati na principima, nego statirati u pretežno konzervativnoj vladi. Kinart spada u one koji veruju da SPD učešćem u vlasti radi u korist svoje štete, što je trend započet vladama Gerharda Šredera i njegovom neoliberalnom reformom tržišta rada i kraćenjem socijalnih davanja (vidi „Od crvenog džina do belog patuljka“, Vreme 1326).

Dok su prva i treća grupa socijaldemokrata bile ušančene na svojim pozicijama, Šulcu je bilo jasno da valja pridobiti drugu, neodlučnu grupu. Tako je na kongresu usvojen zaključak da konzervativci moraju da načine bar tri ustupka u daljem toku pregovora: ograničavanje mogućnosti poslodavaca da bez nekog posebnog razloga zaposlenima oročavaju ugovore o radu; makar početak reforme zdravstvenog sistema to jest ukidanja dvoklasne medicine u kojoj privatno osigurani pacijenti imaju bolji tretman od ostalih; regulisanje načina na koji izbeglice mogu da se žale ukoliko im je odbijen zahtev za azil ili spajanje porodice.

„Pregovaraćemo dok druga strana ne propišti“, rekla je na kongresu u Bonu Andrea Nales, šefica poslaničkog kluba SPD. Opšta ocena novinskih komentatora je da je ona svojim govorom prelomila delegate. Njen je argument da nisu dve koalicije sa demohrišćanima (2005–2009. i 2013. do sada) sunovratile SPD do istorijskog minimuma, već da su same socijaldemokrate krive što nisu znale da izreklamiraju svoje uspehe.

ĐAVO JE U DETALJIMA: Merkelova je u svom maniru uzdržano rekla da je dobro što je SPD odlučio da ide u pregovore. Desno krilo njene stranke i bavarski konzervativci počinju ping-pong sa socijaldemokratama: kažu, nema šanse da se načine novi ustupci – ono što je zacrtano u sondažnom papiru je svetinja. Bavarci zapravo jednim i po okom gledaju ka pokrajinskim izborima najesen, gde će morati da ponovo pridobiju svoje glasače iz seoskih pivnica ukoliko žele apsolutnu većinu. Ustupci SPD-u tu sigurno ne bi pomogli.

Sa druge strane, socijaldemokrate računaju na to da će kancelarka – žena na raskršću između četvrtog mandata i političke penzije – ipak ubediti „svoje“ da progutaju par sitnih socijaldemokratskih žaba i završe stvar oko koalicije. „U CDU i CSU očito ima nekih koji bi voleli da Merkelova omane. Ti ljudi se nadaju da bi na ponovljenim izborima imali znatno konzervativnijeg kandidata za kancelara“, rekao je poslanik SPD Ulrih Kelber. „Pitanje je, dakle, da li je Merkelova dovoljno jaka da se probije u pregovorima.“

Sada sondažni papir od 28 stranica treba razraditi u koalicioni ugovor na nekih dvestotinak stranica. Đavo leži u detaljima i formulacijama, te tu itekako ima prostora da se zadovolji SPD, kaže Ulrih fon Aleman, politikolog sa Univerziteta „Hajnrih Hajne“ u Diseldorfu. „Merkelova zna da će morati da načini određene ustupke kako bi olakšala SPD-u ulazak u Veliku koaliciji“, rekao je on za „Dojčlandfunk“. Stvar, međutim, može i da propadne jer je „CSU fiksiran na pokrajinske izbore i na svoje konzervativne birače u Bavarskoj. CSU će stoga pokušati da se zabunkeriše u koalicionim pregovorima.“

Biće, ipak, da će pragmatična i svake ideologije lišena kancelarka dodati malo sladoleda u gorke pilule koje SPD mora da proguta kako bi ušao u novu vladu. Ona dobro zna da na kraju koalicioni ugovor moraju da aminuju članovi SPD na unutarpartijskom referendumu. Pravo glasa imaće oko 440.000 članova najmasovnije stranke Nemačke. Prošlu Veliku koaliciju 2013. podržalo je tri četvrtine njih, ovaj put će biti čupavije. Teško da će Merkelova zbog nekoliko kozmetičkih levičarskih zahteva SPD dozvoliti da joj propadne četvrti mandat na kormilu zemlje.

Optimistična prognoza kaže da bi koalicioni ugovor mogao da bude spreman u februaru mada je realniji početak marta. Potom će SPD-u biti potrebne otprilike tri sedmice da sprovede unutarstranački referendum, pa bi vlada mogla da bude izabrana do Uskrsa, koji po gregorijanskom kalendaru pada 1. aprila. Zgodan je prvoaprilski vic da će, nakon pola godine očijukanja i ljubomornih svađa, na kraju u koalicionoj postelji verovatno završiti uobičajeni sumnjivci – socijaldemokratski patuljak pod jorganom večite

kancelarke.