Čudesna panorama, najnoviji film Vudija Alena u beogradskim bioskopima slabo je posećen. Doduše, film se, nezgodno, daje u sinepleksima tržnih centara gde vreme provodi nealenovska publika koja, kako se kaže, kupuje stvari koje joj nisu potrebne, novcem koji nije zaradila, da bi zadivila one koje ne voli. A i kritike na internetu većinom su negativne, kao što je slaba i ocena na IMDb-u. Takođe, možemo da pretpostavimo i da je ocenu Čudesne panorame delom formirala činjenica da je u Holivudu u toku progon onih koji su različiti, uvek zgodan za lov na veštice i sve koji stoje na klizavom – a Vudi Alen je oženjen Sun-Ji Previn, usvojenicom svoje bivše dugogodišnje partnerke Mije Farou, optužen (mada ne i osuđen) da je seksualno zlostavljao Mijinu i svoju usvojenicu Dilen Farou kad joj je bilo sedam godina, a na sve to u predizbornoj kampanji nije krio da mu se dopada Berni Sanders, ali da je obožavalac Hilari Klinton. Na kraju, budimo realni, Čudesna panorama je pristojan film, ali ne i remek-delo.
Trivijalna socijalna melodrama smeštena je na Koni Ajlend pedesetih. Sredovečna konobarica (Kejt Vinslet) koja bi volela da bude glumica, udata za starijeg operatera panoramskog ringišpila (Džejms Beluši – 21 godinu stariji od Vinsletove), zaljubljuje se u mlađeg čuvara plaže (Džastin Timberlejk, šest godina mlađi od Vinsletove) koji mašta da postane dramski pisac. Bežeći od bivšeg muža gangstera i njegovih pajtaša pojavljuje se muževljeva kćerka iz prvog braka (Džuno Templ), pa i između nje i čuvara plaže počinje ljubavna priča. Maćehi to teško pada, toliko teško da najpre potroši novac za pastorkino školovanje kupujući ljubavniku skupoceni sat (umesto da sama pogleda „koliko je sati“), a zatim namerno propusti priliku da pastorku upozori da su joj gangsteri za petama. Direktor fotografije Vitorio Storaro sjajno je snimio film, ako ne i pomalo presjajno: svetlo i štimunzi u sijaset pozorišno dijaloških scena toliko se menjaju, da zasenjeni gledalac prestane da sluša šta glumci govore. Sjajan posao u oživljavanju epohe uradio je i dizajner produkcije Santo Lokvasto, a muzička producentkinja Gabrijela Seli svemu je dodala odlične potencirajuće i dopunjavajuće zvučne slike vremena i emocija.
Vudi Alen potrudio se da priča ima elegični metaforični odnos prema svim onim neostvarenim glumicama i piscima njegove generacije, njihovim snovima i nadanjima, i najzad prema teškim životima koji su im se desili dok su oni žudeli svako za svojom vizijom. Možda bi bilo bolje da se na kraju filma otkrilo kako je čitava priča zapravo pozorišni komad koji piše čuvar plaže želeći da postane novi Judžin O’Nil, a zapravo dobacujući tek do herc-romanesknih sadržaja danas poznatijih kao chick flicks, u ovom slučaju ne za piliće, nego za kokice. A opet, zašto bi Vudi Alen, posle toliko slavljenja i osporavanja, uspona i padova, u svom 49. filmu, posle 24 nominacije i 4 osvojena Oskara, sa gomilom drugih velikih filmskih nagrada, u poznoj, a lucidnoj starosti činio ikome i ičemu ustupke? Dovoljno je što je u filmu prisutna doza njegove karakteristične ironije, govor usmeren u kameru, tj. bioskopsku publiku i parodijski humoristično tretiranje socijalnih i melodramatskih vrhunaca. Po ovom poslednjem film pomalo podseća na Purpurnu ružu Kaira (1985), film koji uz njegove Muževe i žene (1992) i Završni udarac (2005) spada u Alenu najomiljenije sopstvene filmove.
Pre dve godine, u intervjuu Stivenu Galoveju odgovarajući na pitanje da li ga u osamdesetoj godini i dalje brine strah od smrti koji je bio stalna tema njegovih filmova, Alen odgovara: „Pa, da, naravno da me brine. To me je brinulo kad sam imao pet godina. I brinulo me je kroz čitav život. I sad me brine. Jedina stvar koju možete da uradite i za koju mislim da je najbolje rešenje, jeste da taj strah pokušate da izbacite iz glave, da ne mislite o njemu, da pažnju usmerite na probleme zbog kojih, ako ih i ne rešite, neće svet propasti. A ako se fokusirate na strah od smrti, uvek „kuća nosi“ (rečnikom kockarnice).
Jedna od socioloških zanimljivosti razmatranja fenomena zvanog Vudi Alen jeste i trenutak početka njegove slave. Na listama od po desetoro glumaca koji čine filmove velikim i pune američke bioskopske blagajne od 1949. do 1974. na vrhu ili nešto niže, uvek se nalazio Džon Vejn. Prva godina u kojoj Vejna više nema na listi, 1975, donosi novo ime – bio je to Vudi Alen. Naime, nije više bilo nužno biti lep, hrabar i snažan. Nije bilo nužno biti ni vrhunski intelektualac: „Nikad nisam uživao u čitanju. Nisam knjiški tip. Čitao sam stripove do svoje osamnaeste. Čitao sam decenijama jer je to način da čovek preživi život. Ali nisam to činio iz zadovoljstva. Uvek bih radije gledao bejzbol ili košarku ili išao u bioskop ili slušao muziku.“
Rečju, svet se u postšezdesetosmaškom liberalizmu bio okrenuo soft-varijanti muževnosti: muškarac je mogao da bude fizički neprivlačan, uplašen i slab, sve dok je bio zamišljen nad smislom života i duhovit. Nažalost, ta su vremena prošla. Na sreću, epohe se, kao točak panoramskog ringišpila, smenjuju – posle epoha klasicizma nailaze romantizmi, posle konzervativizma liberalizmi. U međuvremenu, koncentrišimo se na rešive probleme ili one koji mogu ostati nerešeni. Sve uloge veće od toga, uvek „kuća nosi“, što reče Alen.
