Trumanov šou za one sa jeftinijim kartama

„Selo Holkomb leži na žitorodnim visoravnima zapadnog Kanzasa, na području za koje drugi Kanzašani kažu ‘tamo negde’.“ Ovom rečenicom Truman Kapot započinje svoju legendarnu knjigu „Hladnokrvno ubistvo“ (In Cold Blood), delo iz žanra dokumentarističke proze, inspirisano jednim člankom koji se 1959. pojavio u „Njujork tajmsu“. „Hladnokrvno ubistvo“ izašlo je 1966. godine i ostalo upamćeno kao ozbiljna prekretnica, kako u književnosti, tako i u novinarstvu. Nikada ranije niko nije uspeo da na jednom mestu spoji najbolje od oba – književnog talenta i novinarskog rada. Pola veka kasnije od ove jedne knjige nastao je čitav žanr koji se raširio mnogo dalje od književnosti i prelio na televiziju, igrane i dokumentarne filmove, pa čak i na audio programe – radijska internet emisija „Serial“ emitovana je od 2014. do 2016. i bila apsolutni hit čak i van granica Sjedinjenih Američkih Država u kojima je nastala.

Takozvani „true crime“ (istiniti zločin) žanr nije stran ni ovdašnjoj publici. Ovog meseca, u izdanju „Večernjih novosti“ izašla je knjiga „Misterije jednog zločina“ o ubistvu pevačice Jelene Marjanović. Uskoro će izaći još jedna knjiga na istu temu – autora Mladena Mijatovića, novinara koji inače prati „crnu hroniku“ na Televiziji Pink. Daleko od toga da su ovo prvi ukoričeni radovi sa „true crime“ tematikom. Svojevremeno, i nedeljnik „Vreme“ bio je ko-izdavač knjige našeg novinara Miloša Vasića „Atentat na Zorana“, o ubistvu premijera Zorana Đinđića.

Međutim, sada kad je pred nama knjiga koju je pisalo čak četvoro autora (Nikola Nedeljković, Zagorka Uskoković, Nataša Bijelić i Milijana Rogač) i kad znamo da će uskoro izaći još jedna, prvi put je umesno postaviti pitanje: čemu ovo?

Jelena Marjanović ubijena je 2. aprila 2016. godine, tri nedelje pred održavanje parlamentarnih izbora u Srbiji. Gotovo dve godine kasnije, 10. februara 2018. optužnica za ubistvo podignuta je protiv njenog supruga Zorana. U međuvremenu, za te dve godine, ovo ubistvo postalo je predmet političkih, estradnih, tabloidnih i raznih drugih prepucavanja. Otvorilo je vrata raznim kvazi-ekspertima, samoproklamovanim kriminolozima, forenzičarima-amaterima, vidovnjacima i drugim prevarantima da dobiju svojih 15 minuta slave. Bizarni detalji koji su se pojavljivali u medijima doveli su do toga da majka i sestra Jelene Marjanović više puta podnose Savetu za štampu žalbe zbog kršenja Kodeksa novinara Srbije. Majka je u međuvremenu preminula, sestra nastavlja da se bori sa tabloidima, a muž je uhapšen ni manje ni više nego u sred rijaliti programa „Zadruga“ u kom je učestvovao. No, ništa od toga nije tema ove knjige, koja je izašla i pre nego što je protiv osumnjičenog Zorana Marjanovića podignuta optužnica.

NISMO U KANZASU: Vratimo se za trenutak na „Hladnokrvno ubistvo“ Trumana Kapota. Tema ove knjige je četvorostruko ubistvo na zabačenoj farmi u Kanzasu. Dvojica provalnika upala su u kuću porodice Klater i zbog tričavih 40 dolara ubili muškarca, ženu i njihovo dvoje dece. Zločin se dogodio 15. novembra 1959, ubice su pohapšene 30. decembra iste godine, a suđenje je završeno u martu 1960. Obojica su osuđeni na smrtnu kaznu koja je i izvršena u aprilu 1965. godine. Dan nakon ubistva porodice Klater, Kapot nailazi na članak u „Njujork tajmsu“ i odmah započinje istraživanje. U pomoć poziva prijateljicu Harper Li, autorku kultnog romana „Ubiti pticu rugalicu“, pa zajedno odlaze u Kanzas, razgovaraju sa stanovnicima Holkomba, policijom, šefom istrage, prijateljima i rodbinom kako žrtava, tako i ubica. Navodno, Kapot je na kraju svog istraživanja imao 8000 stranica beležaka. „Hladnokrvno ubistvo“ je dokumentarna proza ispričana iz tri perspektive: ubica, žrtava i meštana Holkomba u kom se dogodio zločin. Ali, „Hladnokrvno ubistvo“ je, pre svega, kvalitetna književnost koja se bavi psihologijom ubica i prirodom veze između njih dvojice, tačnije, pitanjem kako se formira veza između dva ljudska bića, takva da na kraju iz čista mira upadnu u potpuno nepoznatu kuću i hicima u glavu pobiju četvoro ljudi. Kapot se bavi prirodom zločina i zločinca, biografijama dvojice počinilaca, tragajući za odgovorom na pitanje kako nastaje ubica. Upravo je potraga za odgovorom na ovo pitanje ono iz čega se kasnije izrodio čitav „true crime“ žanr i baš zato ovaj žanr spada u legitimnu književnost. Pitanja koja postavlja i mogući odgovori koje daje čine ključnu razliku između dokumentarne kriminalističke proze i tabloidnog lešinarenja.

KUPUSARA BEZ SMISLA: Da bi nastalo vanserijsko delo, potreban je vanserijski autor. Od novinara „Večernjih novosti“ niko nema pravo da očekuje da budu Truman Kapot lično, ali to knjigu „Misterije jednog zločina“ ne oslobađa nijednog problema, a njih ima mnogo. Najveći je taj što su čak i sirove beleške koje su pravili Kapot i Harper Li verovatno bile vrednije u informativnom smislu, da ostavimo sada literarnu vrednost po strani. Ono što se nalazi pred čitaocima jeste kupusara sastavljena od prežvakanih novinskih tekstova, transkripata televizijskih gostovanja, pa čak i čitavih emisija, te ekskluzivne, nikad do sada objavljene fotografije sa mesta zločina. Uvidom u fotografije jasno je da nikada nisu objavljene jer je reč o standardnim policijskim snimcima uviđaja, a nama ostaje samo da se pitamo otkud medijima tako dubok uvid u istragu koja je još u toku i kako je moguće da čak i pre podizanja prve optužnice za ubistvo one procure u javnost.

Ova knjiga ne samo da ne nudi nikakve odgovore, nego ne postavlja ni pitanja na koja bi moglo da se odgovori. Štaviše, kao da ni samim autorima nije baš najjasnije čemu knjiga o ubistvu Jelene Marjanović. U nepotpisanom uvodu u knjigu, ubistvo tridesettrogodišnje žene nazvano je jednim od „najtiražnijih događaja u istoriji srpskog novinarstva“, a autor se najviše bavi time zašto je ova smrt tako „tiražna“. Naime, piše on ili ona, Jelena Marjanović jeste bila na estradi, ali je do smrti bila skoro potpuno nepoznata; jeste ubistvo brutalno, ali bivalo je u Srbiji i brutalnijih; jeste ubijena mlada žena, ali ubijane su i mlađe. Jedini odgovor autor uvoda nalazi u „misteriji“ koja okružuje ovaj zločin i u činjenici da su novinari pohrlili da pišu o tome. Dakle, osim što smo saznali da događaj može da bude „tiražan“, dobili smo i tautološko objašnjenje da je ubistvo Jelene Marjanović izazvalo veliko medijsko interesovanje zato što su se mediji interesovali za njega. Ima i nekoliko primedbi na brutalno novinarsko izmišljanje, tabloidnu stvarnost i opsednutost publike rijalitijima. Ali opet, u samoj knjizi nalazi se sve ono zbog čega je jedno brutalno ubistvo preraslo u medijski cirkus: tu je transkript gostovanja tada desetogodišnjeg Zorana Marjanovića u emisiji „Treće oko“, u kojoj on govori o svojim „astralnim putovanjima“ u snu, tu je njegova navodno vidovita majka, tu su SMS prepiske sa navodnim ljubavnicama, „misterija“ trećeg mobilnog telefona. Ubijena pevačica je imala dva, treći je naknadno pronađen, a u njemu, osim snimaka koje je navodno napravila Jelena, nađena je i fotografija njenog groba, i tu bi valjda čitalac trebalo da se naježi i pomisli kako su ovde sigurno na delu natprirodne sile. Pa ima još i priča o misterioznoj inspektorki koja prvo „navlači“ Zorana preko lažnog Fejsbuk profila, onda se srela uživo sa njegovom ljubavnicom, a kako bi bile sigurne da su se našle, koristile su tajnu lozinku. Čim je navodna inspektorka izgovorila reč „tiganj“, ljubavnica joj je omogućila susret sa Zoranom. Ovo je sam jedan detalj u moru „s uma sišavših“ budalaština koje se pominju u ovoj knjizi, iako autori tvrde da je ostavljaju u amanet psiholozima, sociolozima, kriminolozima i medijskim analitičarima kao svedočanstvo o stanju jednog društva.

SLOBODNO KOMENTARIŠITE: Ono što nijednog trenutka autori ne pominju jesu kreatori javnog mnjenja u Srbiji koji su, sva je prilika, u ubistvu gotovo nepoznate, ali ipak na estradi prisutne žene, prepoznali dobar materijal za sada već višegodišnje zamajavanje javnosti. Ubistvo Jelene Marjanović je „zgodno“ palo u sred predizborne manije 2016, pa je još tada pronalaženje ubice postalo predizborno obećanje vladajuće Srpske napredne stranke. Ubica nije nađen, ali je predizborno obećanje ponovljeno i za predsedničke izbore 2017. godine. U međuvremenu, Zoran Marjanović i njegov otac nebrojeno puta gostovali su na dve režimu najbliže televizije sa nacionalnom frekvencijom – TV Hepi i TV Pink – što je napredovalo do Zoranovog ulaska u rijaliti „Zadruga“ na Pinku, a krunisano njegovim hapšenjem usred učešća u programu. Srećom, Pink nije išao toliko daleko da nam prikaže snimak hapšenja, nego je Marjanović pod drugim izgovorom izašao iz programa, a onda je u programu uživo ostalim učesnicima saopšteno da je uhapšen zbog sumnje da je ubio Jelenu. Koliko je bila velika potreba za senzacijom, svedoči jedan detalj iz tog TV prenosa: na opasku jednog učesnika da to što je neko uhapšen ne znači i da je kriv, te da bi najumesnije bilo da niko ništa ne komentariše, voditeljka programa ubacila se opaskom: „Komentarišite, slobodno komentarišite!“

foto: oliver bunić

Svega toga u knjizi nema, ali ima tvrdnje kako je u pitanju „studiozni i smeli pokušaj novinara crne hronike ‘Večernjih novosti’ da objektivno i profesionalno prikažu sve što je pratilo ovaj brutalni i misteriozni zločin.“ Ako se dovoljno puta upotrebi pridev „misteriozno“, nikom neće pasti na pamet da postoji sprega političkih moćnika, istražnih organa i medijskih mogula, kojoj je cilj spinovanje i zamajavanje. Slučajno ili ne, u vreme kad je Zoran Marjanović uhapšen i kad svi veći mediji u Srbiji brujali samo o „Zadruzi“, Srpska lista je na Kosovu privodila kraju pregovore o ulasku u vladu Ramuša Haradinaja. Ali to je već toliko komplikovan narativ da mu ni Truman Kapot ne bi doskočio.

Knjiga u izdanju „Večernjih novosti“ ničime ne doprinosi stavljanju tačke na dve godine dugo medijsko lešinarenje nad Jelenom Marjanović, već predstavlja samo njegov logičan nastavak. Iako još nije izašla, teško da će i knjiga Mladena Mijatovića biti drugačija. Da bi se ovakav slučaj iz novina preselio u knjigu, potrebno je da bude zaključen. Nije Kapot radio na „Hladnokrvnom ubistvu“ šest godina zato što je bio lenj i blesav, nego zato što je za potpunu na stvarnim događajima zasnovanu priču potrebno da se ona prvo u stvarnosti okonča, da ubice budu uhapšene, njihova krivica dokazana, a presuda doneta i kazna izvršena. „Novosti“ su požurile sa izdavanjem knjige i pre nego što je suđenje počelo. U jednom od poslednjih poglavlja ove knjige, baš Mladen Mijatović literarizuje ovaj zločin: „Ceo taj deo Borče nosi sa sobom dozu misterije i jeze – sa jedne strane močvara, a sa druge kanal. I nesvakidašnji kontrast. Rano proleće, zelenilo, poljsko cveće, bujanje života, devojčica koja se igra u travi i – crnilo i brutalna smrt!“

Biće da je Mijatović čitao „Hladnokrvno ubistvo“ jer ova „devojčica“ u travi neodoljivo podseća na bedan pokušaj imitiranja Kapotovog opisa Suzan Kidvel, devojčice bliske porodici Klater, čijim pojavljivanjem na njihovom grobu Kapot završava knjigu. S tim što svedoci tvrde da je tu scenu – izmislio.