Šta nam je potrebno

Možemo slobodno da kažemo da je 2018. godina najbolja godina za privredu Srbije još od pretkrizne 2008. godine. Rast BDP je oko 4,5 odsto, a i naredne godine možemo da očekujemo sličan ekonomski rast (oko 4-5 odsto), Nezaposlenost je rekordno niska (oko 13 odsto) i sada na tržištu sve više imamo problem sa angažmanom radne snage. Određeni profili zaposlenih (kao npr. IT inženjeri) postali su toliko traženi da se i vlada uključila u prekvalifikaciju radnika. Konkurencija i probuđena privreda polako počinju da podižu plate zaposlenima i to stvara slatke muke jer veće plate znače i veće troškove za firme.

Ovi podaci premda zvuče dosta optimistično, treba da nas upute i na oprez. Efekti mera kao što su fiskalna konsolidacija, rešavanje preduzeća u restrukturiranju, liberalizacija zakona o radu, ukidanje viza za građane Kine, Turske i dr. u ovoj godini (a i sledećoj 2019) dostigli su vrhunac i praktično prestaju da daju direktan i opipljiv rezultat. Fiskalna konsolidacija je spasila ekonomiju Srbije, ali nama danas trebaju nove mere podjednako hrabre i odvažne kao što je bila pomenuta konsolidacija javnih finansija.

PROBLEM GRANICA I OPOREZIVANJA: Prva stvar koja može da napravi iskorak je ekonomska integracija regiona ili dizanje sporazuma CEFTA na viši nivo ili da budem potpuno otvoren „ukidanje granica“ (slobodan promet ljudi i roba) između članica CEFTA, poreska harmonizacija i monetarna unija u kojoj buduća zajednička valuta treba da bude vezana za evro. Politika taksi i protekcionizma je politika iz 19. veka i mi u regionu treba da nastupamo potpuno jedinstveni i da naša pojedinačno mala i siromašna tržišta učinimo većim i jačim. Možda su političke okolnosti dosta složene u ovom trenutku, ali ne postoji ni jedan razlog da mi odmah ne otvorimo ovakve pregovore sa BIH, koja nam se pokazala lojalnim partnerom u problemu oko taksi koje je uvela vlada Kosova. Naša vlada je uložila veliki trud kako bi uvažila određene interese kosovskih Albanaca, a očigledno su i predstavnici Albanaca pokazali spremnost na dogovor, međutim, evidentno ne postoji odgovarajuće raspoloženje ključnih zemalja da nam omoguće da se dogovorimo. Mi moramo da idemo dalje i ne možemo da čekamo zaglavljeni u blatu da nam velike sile dozvole da napravimo kompromis oko Kosova. Očigledno je da i ako smo mi i Albanci zainteresovane strane, mi nismo ti koji odlučuju o budućem statusu. Imamo i druge političke i ekonomske interese u regionu i njima takođe moramo da posvetimo odgovarajuću pažnju.

Drugo pitanje je pitanje poreskih opterećenja. Na ovom pitanju će se testirati vizija i hrabrost vlade u sferi vođenja ekonomske politike. Podsetio bih vas da je pri prvom udaru ekonomske krize 2009, kada su prometi počeli da padaju, vlada reagovala povećanjem poreza, što je dovelo do ogromnih otpuštanja u privatnom sektoru. Nezaposlenost je bukvalno eksplodirala u tim godinama i oko 25 odsto radno sposobnih građana bilo je nezaposleno, a tek kasnije su kroz mere fiskalne konsolidacije smanjene plate u javnom sektoru i penzije. U međuvremenu su i plate u javnom sektoru i penzije više puta povećavane, a od Nove godine prestaje da važi zakon o smanjenju penzija i to je, naravno, u skladu sa ojačanom ekonomijom zemlje, ali šta je bilo sa porezima? Da li bi i poreske stope trebalo da se vrate na iznos od pre krize? Da li bi PDV trebalo opet da bude 18 odsto umesto sadašnjih 20 odsto? Ako su vraćeni iznosi plata u državnom sektoru, da li bi trebalo da budu vraćene i poreske stope jer i to su nečije plate. Ako firma više novca izdvaja za porez, ona ima manje novca da isplati plate. Svakako da ukidanje doprinosa za nezaposlenost od 0,75 odsto jeste pozitivan korak, ali je i daleko od dovoljnog i poresko rasterećenje u narednom periodu mora da bude agresivnije i hrabrije.

ZNAČAJ MIRA I STABILNOSTI: Jako je teško poslovati kada na svaki proizvod koji prodate imate 20 odsto PDV-a, kada na svakog zaposlenog radnika morate da platite 67 odsto od njegove neto plate za poreze i doprinose, kada na ostvarenu dobit plaćate 15 odsto porez, da ne pričam o ostalim taksama i porezima. Ova enormna poreska zahvatanja nas dovode do toga da više od 50 odsto prihoda naših kompanija otpada na poreze. To dugoročno od privatnih investitora, ljudi koji nemilosrdno vuku ekonomiju napred, pravi ljude koji se bore da prežive. Na duge staze to dezavuiše celo društvo i ako vlada želi da produži pozitivne efekte fiskalne konsolidacije, ona mora da podrži privatni sektor kroz značajno smanjivanje nameta. Lično smatram da poslodavci nemaju pravo da novac dobijen od smanjivanja poreza na plate zadrže za sebe, odnosno zadrže za firmu. To je novac zaposlenih i taj novac treba da se iskoristi za povećanje plata.

Naredne godine biće veoma izazovne i našoj zemlji, a i celom regionu prete ozbiljni problemi. Mir, saradnja i jedinstvo moraju da zamene nesporazume iz 90-ih i pitanje zločina mora da izađe iz etra i pod hitno se preseli u pravosudne institucije. Stvari koje nas vezuju moraju da imaju primat u odnosu na stvari koje nas razdvajaju jer je to jedini način da naše zemlje prežive. Proces pridruživanja EU sve više pokazuje i strane koje su jako problematične, a to je pre svega masovan odliv upotrebljivih kadrova u te zemlje. Postavlja se pitanje da li naša zemlja, odnosno naš budžet finansira školovanje dece da bi ona odlazila u Nemačku, Francusku i druge zemlje EU. Da li pridruživanje EU znači da će sutradan iz zemlje otići 25 odsto stanovništva, kao što se danas dešava sa Hrvatskom?

Pitanje kuda mi idemo i gde ćemo stići veoma je delikatno i drago mi je da moj posao nije da vodim zemlju u ovim teškim vremenima. Međutim, svakako ću, kao i sada, imati puno razumevanja i biću tu da podržim svaki korak koji vodi ka očuvanju mira i jačanju stabilnosti u zemlji u regionu.