Ima jedan kućerak u Sremu, a u njemu živi – onda kad ne živi ni u Hagu ni u Skupštini – izvesni Šešelj dr Vojislav, neobično plodni pisac kupusara u obliku knjige, ima ih već mašala trocifren broj, a da niko nikada nije pročitao ni jednu – čak ni sam autor (koji to i nije, više je kompilator). Kako god, jedna se od njih – štaviše: jedna od „poznatijih“ u tom bogatom, neistraženom opusu od ciglolikih papirnih blokova Ničega – zove Politički ortakluk Kurve del Ponte i kurve del Koštunice. Nažalost, taj mi uradak nije pri ruci, ali biće da ne bi trebalo biti isuviše teško podsetiti se: beše li ugledni Vučić Aleksandar zvanični recenzent tog i sličnih dela, ili čak urednik cele edicije, tj. „Sabranih dela dr Vojislava Šešelja“? Nešto od toga je bezbeli bio u ona vremena dok je formirao svoj književni i politički ukus na vrelima jezičke imaginacije paračetničkog paravojvode sa kanibalskim smislom za humor, a i za sve ostalo.
Zašto li sam se setio ovog dražesnog detalja iz zajedničke prošlosti političkog oca i sina, bez svetog duha? Zato što jedino u čemu je politički sin u međuvremenu „ideološki“ evoluirao jeste – licemerje (što je ujedno i jedino što Šešelju ne možete staviti na dušu: taj je svašta odvratno i gnusno, ali licemer nije). Ono se iskazuje na bezbroj načina svakog božijeg dana, što od Vučića lično, što od ergele njegovih klonova i klovnova, ali ima jedan „odsek“ hiperprodukcije te fabrike licemerja koji mi, moram priznati, u poslednje vreme posebno ide na ganglije: teatralno padanje u nesves’ naprednjačkih krhkih i nežnih ženskih (ali i solidarnih muških) duša pred grubim mačističkim, mizoginim, muškošovinističkim i generalno muškosvinjskim jezikom kojim ih se navodno zasipa od opozicije, nepoćudnih javnih ličnosti, tviteraša, novinara, ovih, onih… A oni i one su, onako suptilni, fini i nadasve rodno senzitivni, time potpuno zgroženi.
Da bismo dokonali zašto nam prizor ovih uprepodobljenih smešnih precioza oba pola, tobože strašno uvređenih i zgromljenih seksističkim jezikom muškobanjastih antirežimskih baraba, deluje tako groteskno i iznad svega tako prokleto lažno, moramo znati jednu važnu stvar o genezi te „uprepodobljenosti“. Danom formalnog napuštanja radikala i njihove ideologije, Nikolić, Vučić i društvo ušli su u njima nepoznat svet, rešeni da ga više osvoje nego usvoje, i upravo su to i uradili: donekle su savladali formu, ali im je sadržaj ostao nedohvatljiv, a suštinski zapravo i neinteresantan. Obrasci mišljenja, govorenja i delovanja koje bismo, u najširem smislu, mogli nazvati demokratskim, građanskim, levim, liberalnim etc. ostali su im trajno nedokučivi, što bi se reklo, ne osećaju ih. Od tada borave u svojevrsnoj pustinji neautentičnosti, primorani da s vremena na vreme propovedaju nešto o čemu objektivno: 1. nemaju pojma; 2. ič ih se ne tiče, osim kao sredstvo retoričkog obračuna s protivnicima. Tako je, između ostalih manifestacija lažnog samopredstavljanja, nastalo i nešto što bi se moglo nazvati srpski napredni parafeminizam (SNP). Ako malo proanaliziramo njegove sastojke i način na koji deluje na one koji ga upotrebljavaju ili na one koji bivaju poprskani njime, SNP se sastoji od otužno prejako naparfimisane mešavine vodiča kroz feminizam za apsolutne po-četnike i neke od malo zastarelijih edicija običnog malograđanskog bon-tona, u kojem se kaže da se „damama“ i „pripadnicama lepšeg pola“ ne bi trebalo obraćati oštrijim tonom i izvesnim rečnikom. Ukratko, SNP je obično malograđansko prenemaganje u stilu „Iju, sestro slatka“ i ni sa kakvim i ni sa kojim feminizmom (a feminizam se u međuvremenu toliko razgranao u svim mogućim pravcima – uključujući i ćorsokake, što je sasvim normalno i neizbežno – da je danas gotovo besmisleno koristiti tu imenicu u jednini) nema baš nikakve supstancijalne veze. Osim ako nesvesnu ili prosto nemareću karikaturu ne nazivate „vezom“.
Da se razumemo, bilo je i istinskih seksističkih ispada na račun ženskih osoba u vlasti, poput one govnarije izvesnog Veselinović Željka na račun premijerke, ali oni su bili i ostali u apsolutnoj manjini; znatna većina onoga što se u dominantnom javnom jeziku tretiralo kao „napad na žene“ u SNS i okolini naprosto je bilo normalno političko sučeljavanje, možda i (pre)oštrim jezikom izrečeno, ali bez istinske „rodne konotacije“. Kako, međutim, da objasniš neznavenom malograđaninu/ki šta je uopšte – a šta pak nije – rodno zasnovano verbalno nasilje?! Nije svaka razmena reči, pa makar i preoštra ili uvredljiva, između jednog muškarca i jedne žene na različitim političkim pozicijama seksistička; da bi to bila, morala bi se (jasno i dokazivo) ticati rodne pripadnosti protagonista. U tom smislu, primera radi, nazvati nekoga „kurvom“ može biti rodno zasnovana uvreda samo ako je to u tom ključu – rodnom, polnom, ponajčešće seksualnom – i izrečeno; ako je upotrebljeno kao politički ili karakterni opis, to može biti u najgorem slučaju uvreda ili kleveta, ali sasvim nezavisno od polne/rodne pripadnosti protagonista. To je, izgleda, na neki svoj način razumeo čak i jedan Šešelj dr Vojislav, pa je u naslovu svoje kupus-knjige kurvom nazvao jednu ženu, ali isto tako, nediskriminativno, i jednog muškarca… Tako da, deset godina zaludnog učenja kasnije, ova srpska napredna ekipa malograđanskih licemera i licemerki ne dobacuje ni do nivoa svog bivšeg političko-intelektualnog ćaće.
