Apsurd u kamenu

Šetala sam Kalemegdanom toliko puta, a da nisam primetila. Tvrđava mi se počela činiti kompletno istraženom teritorijom. Hodate parkom za koji imate osećaj da vam je toliko dobro poznat, bili ste u svakom kutku, tačno znate gde je koji spomenik, gde je koje drvo, možete da se prisetite na kojoj ste tačno klupici vodili koji važan razgovor i mislite da ste isprobali svako skriveno mesto za ljubljenje… Zašto biste uopšte obraćali pažnju na detalje? Sigurno ničeg novog nema. Baš zato mi se otkriće velikog belog uveta u kamenu koje ničim ne štrči i jedva se da primetiti jednog prolećnog popodneva učinilo toliko važnim i velikim. Pošto sam posve slučajno spazila tu uklesotinu u zidiću kod kapije Mehmed-paše Sokolovića, zaustavila sam se na nekoliko koraka udaljenosti, otreptala u čudu i polako prišla. Iz ružnjikavog obličja u stilu vinčanskih skulptura ljudi-riba štrčalo je to jedno veliko uvo, sa natpisom „Ušati Đoka“ na ćirilici.

Podsetio me na Simu Gluvaća iz Nušićevih Hajduka – kameno uvo, ogrubelo i nereceptivo na zvuk, večito naćuljeno. Bacila sam se u istraživanje, da vidim može li se štogod saznati o Đoki. Kako je moguće da do sada nisam primetila? Toliko sam puta tuda prošla. Ispostavilo se da je poneki novinar posvetio pokoji red Ušatom Đoki, a malobrojni su se dopisivali na forumima, tražeći informaciju više. Ne zna se od kada je Đoka među nama, ali pretpostavlja se da se pojavio pre Drugog svetskog rata. Iz taloga interneta isplivale su razne teorije: te da je bio poznati ulični svirač (o kome, izgleda, više niko ništa ne zna da ispriča), te da se radi o spomeniku prvom beogradskom vampiru (postoji čak i jedna horor priča o noćnoj poseti Đokinom spomeniku, u kojoj se vampir javlja iz kalemegdanskog mraka). Jedan od izvora čak tvrdi da je autora Ušatog Đoke nekad devedesetih godina u sitnim satima zatekao neimenovani novinar „Vremena“, i kad ga je pitao: „Šta radiš?“, ovaj je odgovorio: „Klešem autoportret, je l’ ti liči ovo na mene?“ Drugi izvori pominju novinara Dragana Jakovljevića – i po nima je navodno Jakovljević, a ne novinar „Vremena“, zatekao Đokinog autora kako kleše zid i postavio mu isto pitanje, nekad 1996. Kad sam u jednom od svojih besmislenih istraživačkih pokušaja o tome pitala pretpostavljenog novinara Dragana Jakovljevića, on je rekao: „Stvarno nemam pojma o tome, nisam ja u pitanju.“

Pojavljivale su se nove nepoznate, ali nikako da se pojavi neka poznata. Iako sve te priče zvuče potpuno izmišljeno i lako je zaključiti da je istina teško dostupna, a pritom i nebitna, nastavila sam da tražim razumu unatoč, jer gajim veliku ljubav za marginalne informacije i sve besmisleno i nevažno. Na Ušatom Đoki učila sam se strpljenju: prihvatanju činjenice da ne možeš baš svaku stvar uvek da iščačkaš do kraja, da je mnogo teorija, a malo istina, da je put u neke priče ponekad ništa drugo do slepa ulica, da ti u vezi s određenim temama ne preostaje ništa drugo nego da otrpiš frustraciju života u neznanju i pomiriš se s tim da verovatno nikad nećeš saznati. Međutim, bez obzira na tu frustraciju (i možda baš zbog frustracije), klupica kod Ušatog Đoke postala mi je omiljeno mesto na Kalemegdanu. Šetnje kroz poznato ponovo su dobile smisao – vodila sam prijatelje da ih upoznam sa Ušatim Đokom, izmišljali smo sopstvene teorije Đokinog postanja, mazili ga po uvetu, šaptali mu i tepali mu, dopuštali mu ulogu trećeg sagovornika u dosadnim razgovorima. Jednom sam čak na tu klupicu otišla da raskinem, nekako mi je bilo lakše da to uradim dok mi Ušati Đoka pruža tihu podršku. Kad sam posle raskida dolazila sama, odlično je slušao.

Prošlo je nekoliko godina od mog prvog susreta sa Ušatim Đokom. Posetila me je drugarica iz Francuske, pa sam je povela da je upoznam svojim kamenim prijateljem. Pošto je jedna od dve klupice – ona bliža Đoki, na kojoj obično sedim, bila zauzeta, sele smo na susednu. A onda je ona rekla: „Vidi, evo ga još jedan!“ U neverici sam se zapiljila u identičan kamen, na suprotnoj strani istog zidića, koji nikad do tada nisam primetila. A bio je tu sve vreme: još jedan kalemegdanski „čovek-riba“, identičnog duguljastog lica, pomalo hipik, sa cvetićem umesto uveta i ćiriličnim natpisom „Čika Gliša“. Sve vreme sam sedela pored, a da nikad nisam obratila pažnju. I, nisam jedina – za razliku od Ušatog Đoke, o Čika Gliši na internetu takoreći ničeg nema. Tu je Gliša nepravedno zapostavljen, ne zato što je manje interesantan, nego samo zato što je gore pozicioniran – Đoka gleda na šetalište, a Gliša gleda na stepenište i još pod nezgodnim je uglom da bi ga bilo ko primetio, osim ako sedne na klupu i zagleda kamen. A zašto bi iko zagledao kamen, za koji se očekuje da je kao i svaki drugi kamen? Sve je tu apsurdno: i Gliša i Đoka, i činjenica da ih je neko uklesao, kao i to da toliko nas nijednog ni drugog nije primetilo, a apsurdna je i moja fascinacija obojicom. Ali, u svoju odbranu još moram da kažem: ne znam ni za jedan simpatičniji apsurd beogradske geografije.