Mlađoj sebi

Draga osamnaestogodišnja M,

Ovih dana se muvam po hodnicima tvoje gimnazije. Slična sam ti i dalje, verujem.

Nosim crni sako, prvi koji sam ikad kupila, a ispod njega majicu iz second handa s motivima stripa Wonder Woman. Kosa mi je toliko kratka da se meri milimetrima (izvini zbog toga). Hodam u tvojim cipelama, gotovo doslovno, tim istim hodnicima gimnazijske zgrade, jedino što sada moram da nosim dnevnik, to mi je free pass, jemac legitimiteta.

Tvoji vršnjaci dobro reaguju na mene. Čak previše dobro. A čini mi se da ne radim ništa naročito da ih pridobijem. Povremeno ih pitam šta misle o ovome ili onome, ne glumim policajca dok odgovaraju i smejem se široko, ponekad preširoko. Znaš onaj prekomerni osmeh koji si počela da skrivaš već u osnovnoj školi? I dalje podižem šaku ka ustima kad osetim da se pojavljuje, premda manje revnosno nego ti. Ponekad ih posmatram s naglašenom zainteresovanošću, pokušavam da procenim s kim bi se ti družila.

R. iz trećeg četiri je strastveni fan Dejvida Bouvija, ima bend i izlazi u kafe Vinyl gde se puštaju samo ploče. Često se srećemo tamo, češće nego u školi. R. odmereno koristi privilegiju u komunikaciji sa mnom, persira mi i zove me „profesorka Milice“. Sinoć smo sedeli za barskim stolom i smišljali bizarne primere za kategorički silogizam. Nisam se ni trudila da prikrivam svoj prekomerni osmeh, isplivavao je prečesto. Mislim da bi ti se dopao R. Ako ništa drugo, svirali biste zajedno.

Ima u četvrtom pet jedna D. koja me neodoljivo podseća na tebe. Ide na bezbroj sekcija i ima osmeh koji premašuje kapacitete njenog lica. D. iskušava život vrlo slično tebi, na isti način se oduševljava i duboko razočarava, željna je sagovornika onako kako si ih ti bila željna, a svet joj ih uskraćuje onako kako ih je uskraćivao tebi. Dođe mi da joj kažem da samo bude strpljiva, ali ipak joj ne kažem, zvuči mi odveć roditeljski. Da možete da se upoznate, postale biste najbolji prijatelji. Zainteresovala bi te sigurno i P. iz četvrtog šest. Ona ćuti slično kao ti. Sedi u prvoj klupi i čeka da je neko odgonetne. P. sluša očima, ne promiče joj ništa, ali se retko oglašava. Ti bi je naterala da priča, sigurna sam. Pobegle biste s časa, i za to malo ukradenog vremena ispričale jedna drugoj važne priče, prikrivajući uzbuđenje zbog novonastalog prijateljstva.

Kada je prošle godine umrla Dolores O’Riordan, puno sam mislila na tebe. Nedeljama sam slušala samo Krenberis i prisećala se tvoje usamljenosti u vreme kada ih otkrivaš. Besomučno sviraš Zombie i Ridiculous thoughts u svojoj sobi, a tvoji taktični roditelji puštaju da im ispiraš mozak nedeljama, znajući da će se ta faza uskoro okončati. Bila si više sama nego što si mislila, to sada znam. Ali imala si Krenberis, Kafku, a uskoro i Ničea.

Tvoja samoća je nešto najdragocenije što mi se dogodilo. Bila si tako nepokolebljiva u njoj, neretko po cenu usamljenosti. Tom si nepokolebljivošću, međutim, omogućila da se tvoja samoća oslobodi usamljenosti i da postane privilegija koju si dala sama sebi. Biće to samoća nastanjena knjigama, muzikom i filmovima. Uživaćeš u njoj sa sve većim zadovoljstvom, uvežbavaćeš je s radošću. Povremeno će u nju ući neko važan, da je podeli sa tobom. Da unese u nju pokoju knjigu, ili pokoju desetinu knjiga, i poređa ih po policama stana koji je sav sačinjen od tebe.

Ovih dana punim trideset godina. Da li bi bila zadovoljna mnome kad bi me srela kao tridesetogodišnjakinju? Na primer, kao svoju profesorku filozofije? U svakoj učionici u koju uđem sediš potencijalna ti. Dok govorim o Lajbnicu ili Kantu, pokušavam da te prepoznam u tim lepim mladim licima. Iznenađuje me njihova pažnja, isprva nisam bila sigurna odakle izvlačim vedrinu i odakle ta lakoća na koju tako lepo reaguju. Mislila sam da se naprosto snalazim i da mi, eto, sticajem okolnosti dobro ide. A onda sam shvatila da pokušavam nešto malo više od toga: tražim tebe, da ti se odužim.