Za moju generaciju televizija je mnogo više od medija masovnih komunikacija. Ako ste rođeni u drugoj polovini šezdesetih godina, vaš saznajni okvir, vaše kolektivno pamćenje i medijska pismenost došli su sa malih ekrana.
Ovih dana, imao sam priliku i čast da pogledam prezentacije najboljih master radova studenata psihologije na dodeli nagrade Fonda „Katarina Marić“. Jedan od radova bavio se ispitivanjem nostalgije, lične ili istorijske. Sadržaji koje je mladi kolega prikazivao ispitanicima bili su, po pravilu, slike i muzika koje pamtimo sa malih ekrana. To samo pokazuje da TV emisije i TV lica postaju deo naše lične istorije, nešto što kod nas budi fiziološku reakciju koju je moguće i naučno (poligrafski) izmeriti.
Takav udar lične istorije doživeo sam kada sam na RTS-u protekle nedelje, potpuno nepripremljen, u „Trezoru“ odgledao jednu od epizoda kultnog putopisnog serijala „Karavan“. Ovaj crno-beli biser Milana Kovačevića uvek je poslastica jer me poput vremenske mašine, u deliću sekunde, vrati u vreme kada je školski program bio važniji od lektire. Biologiju si učio u „Opstanku“ ili uz pomoć Dejvida Belamija, istorijom su se bavile brojne emisije – od antike (Vladeta Janković), preko srednjovekovne istorije (sa dramatičnom muzikom u špici), a geografija je bila zakucana u – „Karavan“!
Moj šok je, međutim, bio neuporedivo jači kada sam shvatio da gledam epizodu koja je polovinom šezdesetih godina snimana na lokacijama planine Grmeč, u selu Dabar iznad Sanskog Mosta, odakle je moj otac i gde sam kao klinac provodio leta kod bake. Hipnotisan, gledao sam slike predela i ljudi, taj krajiški duh Ćopićevih zemljaka, koje sam još tada dobro upoznao. Kao da je neko preda mnom otvorio nekakav zaboravljeni album prepun crno-belih fotografija na kojima su žene sa podvezačama na glavama, brkati starci i kršni, pomalo sirovi momci nalik Nikoletini Bursaću. O njima je Milan Kovačević napravio priču sa mnogo ljubavi (nije ni čudno jer je i sam iz Kotor Varoši), potrudivši se da prikaže lepotu reke Dabar, pećinu iz koje izvire, lepotu brda i dolova, kao i slavne i strašne istorije koja je tutnjala Grmečom tokom ratnih godina.
Ispred crkve je snimljen „zbor“. Deceniju kasnije, 1976. snimljen je i film Doktor Mladen. Verovali ili ne, zahvaljujući ovom filmu i epizodi „Karavana“, obnovljena je crkva koja je spaljena devedesetih. Baš u duhu vremena obnove i izgradnje, Milan Kovačević je prikazao razvoj drvne industrije, a prikazao je i čuvenu „grmečku koridu“ na Međeđem brdu. Dragi Milan pokušao je da prikaže lepšu stranu ove gungule, koja prati „bodnju bakova“, pa nije snimao šatore i ekipu sa mlakim pivom, ali sam video one sređene snaše u cipelicama, mini suknjicama, sa tašnicom u rukama i verenikom u uniformi kako ih drži oko struka. Buđenje seksualnih sloboda…
Video sam i đeda Laziju Danića sa brčinama i pramenovima čupave kose koja je virila ispod mangupskog šešira. On je bio četvorostruki šampion koride, imao je bika Peronju, pamtim ga i danas. E, taj Lazija je godinama svraćao kod moje babe na kavu, muvao je, samo baba, ratna udovica, nije htela da se preuda. Al’, imponovalo joj je, posle smo je godinama zezali kako je fatalna za Laziju. Navodno je otkinuo kad ju je video kako jaše svoju kobilu Ružu. Baba bila mangup, ko Indijanka, moja draga baba Mara.
Šta da vam kažem – puklo me, onako iznenada, bez pripreme. I taj Grmeč i pokojni deda partizan Dragan, heroj sa Neretve, i baba i Peronja i ta planina koja je za četiri godine rata samo 12 dana bila okupirana. Takvi su vam ti grmečki „vrovci“, možete im se smejeti, ali morate ih voleti. Srce veliko ko Grmeč!
Ali čemu ceo ovaj pismeni sastav, pitaćete. Svako od nas ima slike i filmove koje pamti ceo život. Imamo ih, ali neko se decenijama trudi da ih pronađe, sačuva, da im da novi smisao i da nas podseti gde smo i kako živeli. Možda ćemo uz pomoć tog blaga, te riznice RTS-a koja se čuva u „Trezoru“ shvatiti ko smo i zašto smo ovakvi danas. Taj sizifovski posao borbe protiv zaborava predano radi Bojana Andrić, autorka i urednica „Trezora“.
Ona je na nedavno završenom 66. Martovskom festivalu dobila nagradu za životno delo. Na pomen ovakvih nagrada uvek se malo žacnem, ali mi je laknulo kada je Bojana izjavila da ona svoje delo još nije završila. Ponekad su ovakve nagrade uvijen način da ti poruče da je dosta, ali draga Bojana, za tebe i tvoje saradnice i saradnike ima još mnogo posla. Još niste ni načeli televizijsku arhivu devedesetih godina, ala će tek tada da pršti od emocija…
Dakle, dragi moji manijaci, vremenska mašina već postoji, naša prošlost, koju nam često prepričavaju snimljena je TV kamerama. Važno je samo da vremenskom mašinom upravlja neko ko će profesionalno i etički ispravno na svetlo dana pred gledaoce izvući bogatstva „Trezora“, bez namere da tim materijalom manipuliše ili na bilo koji način trguje. Za mene, to je uvek bila i biće Bojana Andrić. Zato čestitam. Nije gotovo!
