Prolećne kiše koje su obilato padale, u centar pažnje donele su priče o različitim životinjskim vrstama. Naravno, pošto su u vestima emitovane dramatične slike poplava, logičan nastavak ove meteorološke kataklizme bio je plašenje divljom prirodom.
Dok su domaće životinje uglavnom evakuisane iz ugroženih područja, divlji svet počeo je da se pojavljuje u prestonici. Izuzetak je Kraljevo gde je gradonačelnik, sa specifičnim šprahfelerom, iznedrio još jedan biser. Posle „arodruma“ Morava o kojem je govorio, sada je izjavio da se o leševima uginulih životinja brinula „zohijena“. Hijene jesu lešinari, ali nema podataka o njihovim staništima na području Kraljeva iako je opština stvarno velika.
Sve je počelo sa vranama. Gotovo po pravilu, tokom maja i juna, prvo u tabloidima, a zatim i u emisijama „kolažnog tipa“ gledamo priče o poludelim vranama poput onih u Hičkokovim „Pticama“. Ove teritorijalne životinje tada dobijaju ptiće, a pošto su teritorijalne, one sve prolaznike iz beogradskih parkova glasno upozoravaju da se ne kreću u blizini gnezda. Neoprezni šetači, ukoliko se približe gnezdu, mogu da dožive napad, od kojeg se branite mahanjem rukama. Naravno, u strahu su velike oči, pa smo slušali o raskrvavljenim glavama i zamalo iskopanim očima, što opet ima prizvuk folklora. Ornitolozi su problem i ove godine rešavali savetom da malo promenite rutu svoje šetnje, a njihovi kljunovi ne mogu vam probitu lobanju – vrane vam ipak neće popiti mozak.
Posle vrana dolaze zmije. Porastao je vodostaj i povećala se temperatura, što dovodi do veće aktivnosti zmija, po pravilu belouški i smukova. Otrovnica u Beogradu gotovo da nema, ali počinju priče o anakondama koje vrebaju sklupčane ispod automobila ili po podrumima. Nisu to nikakve mitološke kućne zmije čuvarkuće, simbolični duhovi naših predaka, već prirodni komunalci. Opet naši heroji postaju ljudi iz zoohigijene koji guje vataju golim rukama. Najkraće rečeno, zmije u Beogradu pokazuju da još ima ostavljene hrane po đubrištima, ali takođe ima i miševa i pacova kojima se zmije hrane. Kriv je, dakle, čovek, odnosno njegov nemar.
Biblijski niz su nastavile divlje svinje. Poterane vodom sa Velikog ratnog ostrva, preplivale su Dunav i stigle u grad. Kuda su išle divlje svinje, prvi put viđene u čoporu oko 3 izjutra na potezu od TC Ušće ka Palati Srbija? Pomislio sam da je šoping najt, ali su uskoro počela viđanja širom priobalja i sa strane „Starog Beograda“. Bilo je čak i pomalo kao u filmu strave, jer gradske vlasti su izdale upozorenje građanima da izbegavaju šetnje uz Savu i Dunav u noćnim satima, a znamo da se tu nalazi centar noćnog života u Beogradu.
Jedan vepar je čak izvršio gotovo ritualno samoubistvo skokom sa četvrtog sprata garaže na Obilićevom vencu. Internetom su počele da kruže slike svinja u naletu i zbunjenih prasića koji su zalutali u neke restorane. Duh Petra Lalovića i „Sveta koji nestaje“ lebdeo je televizijom, baš kao i 13. prase po imenu Baksuz Gile, o čijim avanturama je tekst u čuvenom dokumentarcu čitao Pera Kralj.
Organizovana je hajka, lovci su pucali ćorcima u vazduh i poterali divlje svinje nazad ka njihovom prirodnom staništu. Neke se nastradale od neopreznih vozača, a siguran sam da će poneka ostati skrivena u novobeograskom priobalju. Svakako je bogatstvo živog sveta u srcu grada neverovatna stvar o kojoj najveći broj Beograđana nema pojma, pa je ovo dobra tema za ekologe i gradske vlasti – kako sačuvati živi svet i predstaviti ga građanima.
Slučaj je hteo da se usred ovog novonastalog životinjskog carstva u Beogradu odigra i regionalni festival književnosti koji se zove Krokodil. Na sreću, ovaj predator se nije pojavio, a u Beograd su stigli pisci iz našeg okruženja, svi osim najegzotičnijeg: Mišel Uelbek je ispalio, uplašen kvarom i čekanjem na aerodromu u Parizu. Objašnjavali smo prijateljima piscima, u petak i subotu, da je ovih dana u Beogradu tokom Krokodila moguće na ulici sresti divlje svinje. Mislili su da ih zezamo.
Na kraju su došli oni, u milionima i u rojevima. Komarci! Postali su tema broj jedan, jer se u doba sumraka ili rano izjutra ne može živeti od njihovih napada. Zaprašivanje je zbog kiša omanulo, stvorena su na poplavljenim mestima nova staništa i eto najezde. Ako vozite kola u sumrak, obratite pažnju na ljude koji sami sebe pljeskaju i šamaraju ili na leđima drugih tepaju komančerose.
Televizije daju savete o sredstvima zaštite, ali i narodnim lekovima – od sirćeta, sode bikarbone do belog luka. Ako se nasmrdiš, onda, navodno, neće na tebe, jer priča o komarcima je klasična priča o izboru žrtve. Kao prvo, idu na kućne ljubimce, pa na decu, pa na trudnice i tek na kraju na oznojaž mačo frajere. Nimalo džentlmenski, pardon, damski nam krv piju ženke. Tek je ludilo veza rasta populacije komaraca i pravila EU. Naime, preporuka je da se zaprašivanje vrši sa zemlje, a ne iz vazduha, što je možda moguće u uređenim parkovima, ali čik zaprašite levu obalu Dunava, Pančevačke ritove ili Ratno ostrvo iz automobila! Nema tu, bato, pomoći bez partizanske eskadrile.
Svi ovi slučajevi susreta sa živim svetom Beograda uverili su me samo u jedno: od svih životinjskih vrsta i dalje se treba plašiti samo – čoveka.
