Prijatelj mog neprijatelja

Kako se bliži trenutak isporuke ruskog raketnog sistema S-400 Turskoj, SAD pojačavaju pritisak na vlasti u Ankari. Posle propalih pregovora o kupovini američkog protivvazdušnog sistema Patriot, Turska je krajem 2017. godine sa Rusijom potpisala sporazum o kupovini S-400. Od tada SAD upozoravaju Tursku da bi trebalo da odustane od ruskih projektila. Poslednja opomena stigla je 7. juna.

Vršilac dužnosti sekretara odbrane SAD Patrik Šanahan poručio je turskom ministru odbrane Hulusiju Akaru da će Turska, ukoliko se do 31. jula ne povuče iz dogovora o kupovini S-400, snositi sledeće posledice: neće joj biti isporučena poslednja četiri borbena aviona F-35 i SAD više neće obučavati turske pilote za let u njima; celokupno učešće Turske u programu F-35, u kojem učestvuje i kao proizvođač nekih delova, biće ukinuto i sve tursko osoblje koje na tom programu trenutno radi u SAD moraće da se vrati kući.

List „Hurijet“ izveštava da su SAD već suspendovale isporuku delova za avione. Pre poslednjeg upozorenja predsednik

foto: dha-depo photos via ap

Redžep Tajip Erdogan je rekao da Turska neće odustati od ruskog raketnog sistema, a ministar Akar je krajem maja izjavio da se zemlja priprema za američke sankcije. Ukoliko se ništa ne promeni, odnosi ove dve članice NATO-a ulaze u do sada najveću krizu.

PRVI ŠUMOVI

Odnosi Turske i SAD su se uz sve uspone i padove do pre nekoliko godina činili solidnim. Erdogan, tada premijer, bio je u zvaničnoj poseti SAD i razgovarao sa tadašnjim predsednikom Barakom Obamom. Obama se tada posebno osvrnuo na privrednu saradnju dve zemlje, posvećenost saradnji u okviru NATO i Erdoganovu „hrabrost“ da pregovorima reši sukob sa militantnom Radničkom partijom Kurdistana (PKK). Erdogan je Obamu nazvao „prijateljem i saveznikom“ i rekao da zajednički rade na normalizaciji odnosa između Izraela i Palestine. „Ne treba nam još problema u regionu“, rekao je Erdogan. Složili su se i da sirijski predsednik Bašar el-Asad mora da ode. Turski parlament je u oktobru 2014. godine odobrio vojne operacije protiv Islamske države u Iraku i Siriji, čime je Turska postala partner SAD u kampanji protiv džihadista.

Međutim, nekako u isto vreme je tadašnji potpredsednik SAD Džo Bajden, gostujući na Univerzitetu Harvard, optužio Tursku da pomaže teroristima. Rekao je da su najveći problem SAD u Siriji „saveznici“. Pomenuo je Saudijsku Arabiju, Ujedinjene Arapske Emirate i Tursku. „Šta su oni uradili? Uložili su stotine miliona dolara i hiljade tona oružja u svakoga ko je hteo da se bori protiv Asada. Samo, ti koji su snabdevani bili su Al Nusra i Al Kaida i ekstremni elementi džihadista koji su došli sa svih strana sveta“, rekao je Bajden. Zbog ovih reči morao je da se izvini kako Saudijskoj Arabiji i Emiratima tako i Turskoj. Bela kuća je saopštila da se Bajden izvinio zbog „implikacija“ da su partneri SAD „namerno“ pomagali Islamskoj državi.

Zbog ogromnog broja izbeglica iz Sirije i mogućeg prelaska džihadista preko granice Turska se zalagala za uvođenje „bezbednih zona“ u Siriji. Administracija predsednika Obame protivila se takvom planu. Obe strane su se skoro od početka sukoba u Siriji sporile oko uloge Kurda na severnoj granici sa Turskom.

KURDSKO PITANJE

Kurdi na severu Sirije su veliki problem za Tursku zbog bojazni da bi moglo doći do formiranja kurdske države i otcepljenje jednog dela teritorije na jugoistoku Turske. Bilo kakvo povezivanje turskih Kurda sa Kurdima iz oblasti samoproglašene autonomne regije na severu Sirije poznate kao Rožava, u očima Turaka predstavlja opasnost. A veze između Kurda sa dveju strana granice već postoje. Vođa PKK Abdulah Odžalan (sada u turskom zatvoru) još 1979. godine prebegao je u Siriju i uspostavio snažne veze sa tamošnjim Kurdima nastanjenim na severu zemlje, ali i sa delom Arapa. „Vođa Apo (Odžalanov nadimak) je ovde živeo dvadeset godina i upoznao skoro sve kurdske porodice. U Alepu. U Damasku. U Afrinu. Apo je stvarnost ove regije koja se ne može ignorisati“, rekao je u jednom intervjuu komandant Sirijskih demokratskih snaga (SDF) Ferhat Abdi Šahin, poznat i kao Mazlum Kobani. Šahin dolazi iz redova Jedinica narodne zaštite (YPG), jedne od grupa odbrambenih snaga Rožave, a ranije je bio u PKK-u.

YPG je okosnica SDF-a, saveza više lokalnih oružanih snaga u Rožavi koje se bore protiv Islamske države. Ovaj savez je često sarađivao sa vojskom Sirije, kao i sa SAD protiv džihadista.

Zbog veza sa Radničkom partijom Kurdistana Turska smatra SDF i YPG terorističkim organizacijama. Šahin se ne slaže sa viđenjima turskih vlasti. „YPG nije teroristička organizacija. Turci uvek vole da sve u Siriji oboje kao PKK, ali to nije tačno“, rekao je Šahin za „Njujorker“. Borci YPG-a pokazali su se kao najpouzdaniji partneri SAD u borbi protiv Islamske države, a to je zakomplikovalo tursko-američke odnose. Obamina administracija razmatrala je 2016. godine da kurdskim snagama pošalje oružje, a 2017. aktuelni predsednik Donald Tramp najavio je da će se to i desiti uprkos protivljenju Turske. „Mislim da su Kurdi veliki narod, oni su neverovatni borci, oni su u mnogim slučajevima inteligentni saveznici… Verujem da su veliki narod“, rekao je Tramp.

Ipak, SAD su bile oprezne u saradnji sa Kurdima zbog veza sa PKK, kojeg i SAD i NATO smatraju terorističkom grupom. Na kraju su Turska i SAD uspele da postignu neke dogovore oko situacije u Siriji, pre svega o povlačenju kurdskih snaga iz grada Manbidž i zajedničkim patrolama oko tog grada. Tramp je krajem prošle godine objavio pobedu: „Pobedili smo Islamsku državu u Siriji, za mene jedini razlog da budemo tamo tokom mog mandata.“ Prema skorijim izjavama američkih zvaničnika, broj američkih trupa u Siriji se smanjuje. To je primoralo Kurde da se za zaštitu od Turske, koja je ranije zauzela deo Sirije uz granicu, okrenu sirijskim vlastima. Pregovori SAD i Turske oko raspetljavanja situacije na severu Sirije još uvek traju.

PRELOMNI MOMENAT

Događaj koji je posebno poremetio tursko-američke odnose bio je pokušaj državnog udara u Turskoj u julu 2016. godine, posle čega su turske vlasti pokrenule kampanju hapšenja i otpuštanja iz državne službe svih mogućih neistomišljenika. Zvanično, to je borba protiv kontroverznog imama Fethulaha Gulena i njegovog verskog pokreta. Svog nekadašnjeg saveznika Gulena, koji od 1999. godine živi u SAD, Erdogan i njegova vladajuća Partija pravde i razvoja (AKP) optužuju da stoje iza pokušaja puča. Erdogan je još od Obame tražio njegovo izručenje: „Dragi gospodine predsedniče, ovo sam vam rekao i ranije. Ili uhapsite Fethulaha Gulena ili ga vratite u Tursku. Niste slušali. Pozivam vas ponovo, posle pokušaja državnog udara. Izručite tog čoveka iz Pensilvanije u Tursku! Ako smo strateški partneri ili partneri za uzor, uradite šta je neophodno“. Da bi uradile tako nešto, američke vlasti su tražile dokaze o Gulenovoj ulozi u pokušaju državnog udara. Do danas se ti dokazi svode na tvrdnje turskih vlasti, a Gulen je još uvek u SAD.

Neposredno posle neuspelog puča neki turski zvaničnici su čak izokola otvorili pitanje umešanosti SAD. „Naravno, pošto se vođa ove terorističke organizacije (Gulenov pokret) nalazi u SAD, ljudi se pitaju da li postoji nekakva umešanost ili podrška SAD. Dakle, Amerika od sada treba dobro da razmisli kako će nastaviti saradnju sa Turskom koja joj je strateški saveznik u regiji i svetu“, rekao je tadašnji premijer Turske Binali Jildirim.

Samo dan posle pokušaja puča na udaru se našlo i osoblje vazdušne baze NATO Indžirlik na jugu Turske. Uhapšeno je više turskih oficira pod optužbom da su pomagali pučistima. Indžirlik je u to vreme bio važan deo operacija SAD protiv Islamske države. Baza je u noći pokušaja puča ostala bez struje, a svi letovi bili su obustavljeni. Dan kasnije američkim pilotima je dozvoljeno da lete, ali je struja bila isključena još nedelju dana. Par nedelja kasnije Indžirlik se opet našao pod blokadom. Kako je preneo turski „Hurijet“, lokalna policija je došla do informacija da se sprema novi državni udar i baza je bila blokirana dok nisu obavljene „bezbednosne provere“.

HRIŠĆANSKI „TALAC“

Talas masovnih hapšenja u Turskoj, navodno zbog rata protiv Gulena, brzo je stigao i do jednog Amerikanca – prezviterijanskog pastora Endrua Bransona. Na teret mu je stavljeno da je, između ostalog, špijunirao za Amerikance i da je povezan sa PKK. Pored toga je optužen i za pripadnost Gulenovoj organizaciji i umešanost u pokušaj puča. Branson je do podizanja optužnice proveo nešto više od godinu dana u zatvoru.

foto: vitaly v. kuzmin

Ovaj slučaj je izazvao oštar sukob između Turske i SAD, a jula prošle godine oglasio se i Tramp: „Potpuna je sramota što Turska neće da pusti iz zatvora poštovanog američkog pastora Bransona. Predugo je držan kao talac. Erdogan bi trebalo da uradi nešto i da oslobodi ovog divnog hrišćanskog muža i oca“. Kada je aprila prošle godine počelo suđenje, Tramp je rekao da Bransona „progone bez razloga“. Reagovao je i potpredsednik SAD Majk Pens: „Oslobodite pastora Endrua Bransona odmah ili budite spremni da se suočite sa posledicama“. Erdoganove ranije izjave da će „uraditi samo ono što zahteva pravda“ očigledno nisu imale efekta na američke vlasti, jer su u avgustu prošle godine uvele sankcije turskim ministrima pravosuđa i unutrašnjih poslova, koji su u očima SAD bili najodgovorniji za ovaj slučaj. Dva meseca posle toga, Branson je pušten iz zatvora i vratio se u SAD.

Slično je bilo sa jednim bivšim naučnikom NASE. Serkan Golge, koji ima i tursko i američko državljanstvo, zatekao se u Turskoj u poseti porodici u vreme neuspelog puča. Uhapšen je i optužen za terorizam. Osuđen je na sedam i po godina zatvora zbog „pripadnosti naoružanoj terorističkoj organizaciji“, tj. pokretu Fetulaha Gulena. Kao dokaz da je Golge „fetovac“ poslužila je novčanica od jednog dolara koju je imao. Turske vlasti su tvrdile da je Gulen svojim sledbenicima kao znak raspoznavanja dao dolare čiji serijski broj počinje sa „F“. Pušten je krajem maja ove godine pošto je Tramp telefonom razgovarao sa Erdoganom. Neki turski mediji su, tvrdeći da je Golge pušten bez sudske odluke, spekulisali da ga je Erdogan iskoristio kao džokera u igri oko ruskog raketnog sistema S-400 u pokušaju da smekša Trampa.

TREĆI U IGRI

Do sada su Turska i Amerika mahom uspevale da prevaziđu razlike tako što su se držale zajedničkih strateških interesa i saradnje u okviru NATO-a. Sada je u njihove odnose unutar saveza umešana i treća strana. Najnoviji sukob oko ruskog raketnog sistema S-400 dovodi u pitanje poziciju Turske kao američkog saveznika i njeno članstvo u NATO-u.

Turski politikolog i stručnjak za energetsku i bezbednosnu politiku u Evroaziji Kerim Has za ruski „Komersant“ ocenjuje da Turska ne želi da kupi ruske projektile zbog vojnih potreba, već da Erdogan to radi iz političkih razloga, da bi obezbedio spoljnu podršku svojoj vlasti. Pritom Turska ekonomija već duže vreme posrće, a propali dogovor bilo sa SAD bilo sa Rusijom neće proći bez posledica.

Za sada, Turska ne odustaje od kupovine S-400. Šta će Amerikanci tačno uraditi znaće se posle 31. jula kada ističe rok koji su dali Turskoj. U međuvremenu, Erdogan i Tramp će se sastati na marginama samita G 20 krajem juna u Japanu. Njih dvojica su se o tom sastanku dogovorila 29. maja, kada su telefonom razgovarali o trgovini i ruskom sistemu S-400. Dan kasnije Erdogan je telefonom razgovarao sa ruskim predsednikom Putinom i potvrdio da će se tokom samita u Japanu sastati i sa njim.