Spomenica 1989.

Neka iskustva ne valja ponavljati, i to baš zato što su bila odviše dobra da budu reprizirana. Iskušenje može da bude veliko, utoliko pre mu se treba odupreti. Bio sam, naravno, te večeri u onoj dvorani, novobeogradskoj, u kojoj je Leonard Cohen, drugog septembra 2009, održao koncert možda ne svog, ali svakako mog života – po svim važnim parametrima. Koju godinu kasnije, zateći ću se u Puli baš one večeri kada je Cohen pevao u Areni. Nisam ni trenutka dvojio da neću ići tamo. Posle su pričali da je bilo sjajno, možda čak još bolje, ali neka, hvala lepo. Nije sve u tome. Postoje iskustva koja transcendiraju muziku.

Slično mi se prošle nedelje desilo sa Robertom Smithom: po drugi put smo se zatekli u istom gradu u isto vreme. On je bio gore na Tvrđavi, da održi još jedan od onih na potpuno osoben način dirljivih koncerata The Cure, a ja sam bio dole, u gradu, odmah preko reke, sedeo kod kuće i malko ga, priznajem, špijunirao na televiziji, ali nisam ni trenutka zapao u iskušenje da pređem reku, da se popnem na tvrđavu. Zašto? Trideset godina ranije, 24. maja 1989, gledao sam The Cure u Tivoliju, u Ljubljani; došao sam na koncert kao mlaki jedva-ako-polufan, otišao kao veliki poštovalac. Čuj, poštovalac: kao neko ko od sada pa zauvek voli tog sada već šezdesetogodišnjeg dečaka i dalje mladenačkog glasa i nešto manje nepromenjene kilaže, jedinog koji, što otprilike reče Zorica Kojić, može da peva I Will Always Love You a da to ne zvuči baš nimalo banalno. Jer mu veruješ bez ostatka, i šezdesetogodišnjem i tridesetogodišnjem, samo što nemaš potrebu, baš zato što mu toliko veruješ, da se u sve to iznova uveravaš, ono onomad u Ljubljani, taj povelik, tročasovni komad kristalnog vremena i posebnog spiritualnog iskustva u zavodljivo-prevarljivoj formi skoro-pa-mejnstrim rok koncerta bilo ti je sasvim dovoljno za ceo život.

A bio je čudan taj koncert, ne Robertu i njegovima, ma kakvi, oni su već sutradan špilali u nekoj austrijskoj selendri, nego nama u publici, s tim da ni mi toga tada nismo bili potpuno svesni. Trebalo je da nešto zajebanije od Spajdermena poželi da nas ima za večeru da bismo shvatili šta nam se to te večeri dogodilo.

A bilo je tih dana, meseci i godina dobrih i još boljih koncerata koliko hoćeš, bila je to labudova pesma zemlje u kojoj smo rođeni i odrasli; za mnoge od nas, bilo je to nešto kao bombone pre batina, crtać pred zamračenje u kojem te čeka nešto nepoznato, nasilno i strašno. Kad tako pogledaš, nisu ti The Cure bili mnogo drugačiji od Sonic Youth, Pixies i toliko toga drugog što smo u to vreme gledali, ali opet i jesu, bar po dve stvari, od kojih samo prva ima veze s muzikom: ne, ne pamtim da mi je neko pre toga svirao puna tri sata, i da je svaki zvuk i svaki ton bio na svom mestu, ne štrebersko-virtuozistički, nego suštinski. Ali ima tu nešto drugo, na svaki način neponovljivo.

Krenuo sam na koncert iz Zagreba, nekim popodnevnim vozom, unutra je vrvelo od u crno odevenih, a na Glavnom je kolodvoru ušlo još mnogo više takvih, jer Zagreb je bio prestonica darkera. Sećam se zelenokosih ljubljanskih pankerki, sećam se zelene etikete Union ležak piva, sećam se nekog lika, valjda Beograđanina, s izgledom i stavom hevimetalca u tranziciji ka Ravnogorcu, kako za šankom pljuje „pičke slovenačke“, sećam se sebe kako se ne sećam sebe i kako mi je dobro i lepo, i kako hoću da traje, kao da se bojim onoga što bi moglo osvanuti sutra. A posle koncerta nazad na vlak, sad nas je bilo još više, stajali smo po hodnicima i crneli se pod žutim železničkim svetiljkama, a onda nas je na Glavnom kolodvoru na stotine izašlo i razmilelo se po kućama. Adrenalin me je držao još dugo, dugo, nikako nisam uspevao da zaspim, naposletku sam otkunjao nešto malo, ustao, skuvao kafu i uključio Radio 101. Bio je dvadeset i peti maj, poslednji Dan mladosti u našim životima, i polako se privodila kraju poslednja mladost u Jugoslaviji, kojoj će, doduše, preostati još nekih dve godine agonije, ali čini mi se, odavno već, da je to jutro nakon susreta sa divnim, tobože infantilnom opsesijama, frustracijama i unutrašnjim lepotama Roberta dečačkog glasa i srca, bilo poslednje jutro u kojem mi je, što će posle reći jedan od jahača naše apokalipse, nada bila dublja od strepnje. Tada još, i nikada više.

A na radiju je, tog poslednjeg Dana mladosti, sasvim prigodno, tekao zajednički program zagrebačke Stojedinice, ljubljanskog Radio Študenta i beogradskog B92, samo deset dana starog. Pa se program završio, i svako je svirao po svome. I ta svirka, čini mi se, i dalje traje, mada je muzika nekako umrla baš tog dana.

Sjajno je što su Robert i momci bili tu, kod nas, dirljivo je kako je ta našminkana grudvica emocije i šarma ostarila s dignitetom (koji je nedavno osetila i engleska kraljevska porodica tako da nije znala šta je snašlo!), ali za mene, nosioca ljubljanske spomenice ‘89., nije moglo biti reprize. Neke stvari se u životu dešavaju samo jednom, i tako i treba da bude.