Televizija voli dramu. Pred gledaocem se deo po deo otkriva potpuna slika, tako se gradi neizvesnost koja veže publiku uz male ekrane i podiže gledanost. Kao u snimcima zaštićenih haških svedoka, imate modulisan glas i kockice preko face.
Ovih dana na Televiziji Pink idu najave za novu sezonu rijaliti programa „Zadruga“. U najavama vidimo misteriozne siluete, koje govore o sebi i svom budućem ponašanju u rijalitiju. Hoće li biti svađe, seksa, da li će provocirati ili reagovati, ima li neko na koga imaju poseban pik. Našu rijaliti zajednicu čine „igrači“ i bivši učesnici, par stotina ljudi spremnih da pred kamerama urade baš sve što se od njih zahteva. Pokrivaju gotovo sve društvene stratume, pa produkcija samo sklapa timove kao Sale Đorđević.
Pošto nam sledećeg proleća ne ginu izbori, a mediji su osnovna tačka razdora, predlažem da se u predstavljanju političara primeni Pink rijaliti model. U dobijenom terminu gledali bismo siluete političara, bez potpisa, a publika bi na osnovu njihovih obraćanja mogla da čuje konkretne ideje i programe. Naravno, prepoznali bi glavne igrače, kao što prepoznaju Kiju, Lunu ili Slobu, Lepog Miću ili Zoricu Marković. To postepeno otkrivanje kao da je sve češći model televizijskog obraćanja.
Pa da vidimo gde nam se to još činjenice daju na kašičicu. Po prirodi stvari, tako je u građevinarstvu. Vlasti nas ubeđuju da iza svih građevina, skela, dizalica, raskopanih ulica stoji neka vizija, neka konačna slika koja će nas oboriti s nogu. Na Studiju B tako postoji niz emisija o budućnosti. „Beograd na vodi“, gde se voditeljka i gosti šetaju ulicama i sve u vazduhu pokazuju obrise buduće lepote. Sada je povodom završetka radova na rekonstrukciji Trga Republike napravljena ad hoc minijatura o trgovima širom sveta. Kao u Gugl mapama, letimo nad svetom i gledamo snimke trgova i svuda vidimo prazne prostore. Naratorka objašnjava nevernim tomama da trgovi nisu samo mesta susreta, dodao bih agore, gde se razmenjuju ideje i gde politička bića polemišu. Ubeđuju nas da nam je potrebna praznina, kao predah od urbane gužve, namenjena masovnim okupljanjima. Rečeno jezikom protesta u Srbiji, nema građanskih spontanih okupljanja, mogu samo mitinzi, gde se zna ko govori, ko sluša i ko aplaudira.
To je, dakle, suštinska razlika između politike kao dela našeg bića, našeg ličnog identiteta koji nastaje u razmeni sa drugima i populističkih masovki kojima trebaju prostor i praznina da je ispune kontrolisanim sadržajem. Tu se verovatno krije i odgovor na pitanje zašto je posle toliko obimne i skupe rekonstrukcije preživeo najveći kiosk na Balkanu – Staklenac, simbol devedesetih, redova pred Dafiment bankom, prostor koji za gotovo 30 godina nije dobio smisao osim noćnog fast-fuda dok čekate bus. U tom otkrivanju svetle budućnosti pomažu i savremene tehnologije. Mogu to biti džinovski bilbordi, 3D animacije ili virtuelne realnosti u kojima su radovi konačno završeni.
Tako je dopisnik TV Prve Bratislav Ilić iz Leskovca prikazao grad u budućnosti. Uključio se sa razvaljenog stadiona FK Dubočice, kluba koji i u fudbalskom smislu pamti bolje dane. E, dragi moji, tamo će doći predsednik Vučić i najaviti ulaganje od 15 miliona evra. Biće to novi stadion po svim propisima FIFA i UEFA. Lele, što je promocija!
Dok zli jezici ne krenu sa laprdanjem kako se bacaju pare, znajte da će i propali Klinički centar takođe da dobije renoviranje i to za istu količinu para – 15 miliona. Milina ima da bude da se razboliš. Na stadion, sve će bude sedenje, a u bolnicu svaka soba će ima WC, da močaš i ono drugo kad oćeš i kolko oćeš. Lele, baš, baš promocija!
Na kraju, po prirodi stvari, policija ne može da vam otkrije unapred sve što radi. Kad sve bude gotovo, kada se lopovi nađu iza rešetaka, tek tada umesto silueta vidimo potpunu sliku. Sve zvuči kao vic, bili Srbin, Rus i Meksikanac i švercovali 800 kilograma kokaina brodom. Uhvati ih policija kod Azorskih ostrva, uhapsi, pronađe i jatake u Srbiji, pa onda, kao što je red, slika tu gomilu droge za televiziju uredno spakovane u ciglice. Međutim, droga je podeljena na tri gomile. Najveću čine paketi umotani u šareni najlon. Druga gomila složenih paketa na sebi ima oznaku T26, za poznavaoce to je vrsta tenka. Na trećoj gomili paketa kokaina poznato lice, tamne upale oči, mršav mladić ispijenog lica. Ne, nije slika konzumenta, već našeg nacionalnog heroja Gavrila Principa. Pretpostavljam da je šarene „fijesta“ paketiće koristio Meksikanac, tenk je bez dileme ruski, a Gavrilo je naš. Pitam se samo kako to busanje patriotizmom kod nas stigne do mafije i narko-biznisa. U kojoj to bolesnoj analogiji Mlada Bosna završi na kokainu?
