Drug Staljin drži govor. I drži, i drži, i drži, nikako da ga pusti. Cela sala puna deputata pažljivo i posvećeno sluša, sa izrazima što zanosa, što ushićenja: evo ovaj ovde zanesen, eno onaj tamo ushićen. Pa još jedan zanesen, pa još jedan ushićen. A ima i ona što je i zanesena i ushićena.
Naposletku, drug Staljin završava govor. Prolama se gromoglasan aplauz, garniran skandiranjem Hazjajinu. Aplauz traje i traje i traje, rušeći sve rekorde. Prolaze minuti i minuti, gromko klap-klap-klap ne da ne prestaje nego ne gubi na intenzitetu, lica su zgrčena u nečemu što liči na kombinaciju religioznog transa i olakšavajućeg ishoda probavnih smetnji, ruke snažno udaraju jedna o drugu u ritualu koji počinje da liči na demonstrativno samomučenje. Čini ti se, da napustiš poprište i da se vratiš, šta znam, sledećeg četvrtka predveče, aplauz bi još trajao.
Samo što je to, naravno, nemoguće. Niti možeš da izađeš, niti da se vratiš sledećeg četvrtka. Niti aplauz može da traje toliko dugo: to je neizvedivo usled nesavršenosti ljudskog tela, usled nedostatnosti njegove snage, pogotovo snage za besmislene, suštinski protivprirodne poslove i radnje.
Aplauz, dakle, u nekom trenutku mora da počne da prestaje. Kako aplauz počinje da prestaje? Tako što, negde u onoj masi, neko prvi prestane da aplaudira, pa onda za njim još neko, pa još neko… dok se naposletku svi ne umire.
Lepo sve ovo zvuči, međutim, šta? Zamislite sebe kao deputata u sali u kojoj je drug Staljin iliti Koba upravo završio govor. Jeste li sigurni da biste se usudili da prvi okončate svoj aplauz? A neko, rekosmo, mora da bude prvi… Samo što niko živ ne bi ni u ludilu voleo da to bude baš on. Zašto? Pa, kako da vam kažem… u naravi je totalitarnih vladara da ne vole početke prestanka aplaudiranja njihovoj veličini, a u naravi je takvih poredaka da začetnika prestanka može i mrak da izede.
Na ovo pomalo melanholično obnavljanje gradiva iz istorije naveo me je nedavni slučaj iz naše deputatske, pardon, skupštinske prakse. Sada već notorni poslanik Atlagić danima je, na neopisiv i neponovljiv (hm?) način uzdizao Vođu i blatio njegove kritičare, izazivajući sveopštu zgroženost, ali i neku vrstu antropološke radoznalosti kod onih koji čak i usred tzv. Vučićeve Srbije još umeju da se čude. A onda se, valjda negde četvrtog dana Atlagićevog mentalno perforiranog performansa, poslanik PUPS-a Borislav Kovačević neoprezno odvažio da primeti da bi toga možda već i moglo da bude dosta, da se Atlagić besomučno ponavlja i da bi parlament možda mogao da nastavi s radom po dnevnom redu, a Atlagić može malo da se odmori, da tihuje, da skupi inspiraciju za novi šou. PUPS je, dakako, deo vladajuće koalicije, poslanik Kovačević se predostrožno zapljunuo rekavši da je Atlagić inače sve u pravu i da se on sasvim slaže s njim, ali brate, to smo već apsolvirali, hajde da pređemo na nešto drugo…
Kao utuk, dobio je poluprekor-polupretnju tzv. Aleksandra Martinovića, naprednjačkog skupštinskog biča, a svim poslanicima vladajuće koalicije koji nisu naprednjaci uzgred je poručeno da bi mogli malo jače i sa više entuzijazma da „brane“ zajedničkog Vođu (jer Vučić je, da se ne lažemo, faktički predsednik svih vladajućih partija… gle, i nekih opozicionih takođe) umesto što ćute i gledaju svoja potencijalno izdajnička i prevernička posla.
Bio svestan konsekvenci svoje intervencije ili ne, poslanik Kovačević je zapravo, i to ne krijući se previše, učinio neminovno subverzivni akt jednak, uz sve istorijski i kontekstualno neminovne razlike, činu zamišljenog deputata koji prvi prestaje da aplaudira nakon govora druga Staljina. Nije taj deputat, dakako, nikakav ubačeni imperijalistički špijun ili agent-provokator, nije ni bezumno hrabri antistaljinista i antisovjetčik; ne, on je samo pomalo naivan ili ga samo, recimo, bole ruke, ne može više da aplaudira, ili ga bole noge, ne može više da stoji, ili ga boli grlo, ne može više da urla u slavu Vođe, ukratko: smorio se čovek, posustao, i to je sve. Ali, pokazuje se da je ta njegova slabost bez ikakvog „ideološkog“ sadržaja i naboja krajnje rizičan čin: mogla bi ga koštati višegodišnjeg boravka u ne baš sasvim komfornim uslovima i ne baš izrazito prijatnoj klimi Kolime, u ne baš probranom i ne baš prijateljskom društvu.
Toliko je Srbija, dakle, propala i toliko se politika ovde degenerisala u svega sedam godina naprednjačke, zapravo Vučićeve vlasti, pri tome formalno ne napuštajući demokratski, parlamentarni, pluralistički karakter društva, države, institucija, sistema. Nije, naime, danas ni neophodno da se demokratija – kao u vreme fašističkih i boljševičkih prevrata iz prve polovine prošlog veka – formalno ukida. Dovoljno je da se ona u potpunosti obesmisli, da se izvrne naglavačke, da od nje ostane samo ljuštura, i efekat prvog prestajača sa aplaudiranjem ponovo postaje moguć. Okej, da ne grešim dušu, stvari nisu tako drastične kao onomad i kao u Sovjetskom Savezu kao tadašnjoj alotropskoj modifikaciji Rusije. Mi, recimo, nemamo Kolimu i slična mesta za celoživotno prevaspitavanje u ekstremnim uslovima večnog leda i mraka. Mada, opet, nismo li ono potpisali pristupnicu Evroazijskoj uniji? Ako jesmo, onda je Kolima sada takoreći naša, što otvara ceo jedan kontinent kreativnih mogućnosti. Mislite o tome dok smete, ako smete.
