Od svih reakcija na lik i delo Tomasa Pinčona najčudniji je otpor da se uoči očigledno: da je njegova literarna karijera paradigma odnosa autora, teksta, konteksta i čitaoca. Tu se, naime, faktički dokazuju kritički postulati da i autor i konteksti proizlaze iz teksta a ne obrnuto, da su te hermeneutičke operacije u nadležnosti čitalaca, koji su stoga odgovorni za pročitana značenja. I po pitanju apstraktnijih problema kao što je odnos zapleta i likova ili pak pripovedanja i pripovedanog, Pinčonove narativne konstrukcije konkretno čitaocima guraju pod nos očigledne istine da su i likovi i teme rezultat a ne ishodište postupaka oblikovanja. Od svega pritom kao da najteže pada spoznaja da višeznačnost nije posledica manjka nego obilja podataka a da je svaka interpretacija funkcija kriterijuma razlikovanja važnog od nevažnog.
„Dogodilo se to i ranije, no sada nema ničega sa čim bi se moglo uporediti.“ Druga rečenica prvog Pinčonovog magnum opusa, Gravity’s Rainbow (1973) – od sada, zahvaljujući Nini Muždeki, kao Duga gravitacije dostupnog i ovdašnjoj čitalačkoj publici – zacelo najbolje sažima efekat čitanja Pinčona, dok je samo to iskustvo opisano na sledećoj stranici: „Ne, ovo nije ispetljavanje iz, već progresivno upetljavanje u –.“ Ko se to u šta tačno upetljava nije rečeno, ali nema sumnje da se najavljuje straobalno zahtevan i urnebesno zabavan proces snalaženja u vanrednom rasponu stilova i registara, od pornografije i bihevioralne psihologije i kvantne mehanike do skatologije, psihoanalize i matematike, te nepreglednom mnoštvu književnih, istorijskih, tehnoloških, mitoloških i svakovrsnih drugih referenci i aluzija. S odgovarajućim amplitudama, svaki od osam Pinčonovih romana – od kojih su još neprevedeni Vineland (1990), Mason & Dixon (1997) i Against the Day (2006) – upetljava službena i alternativna, popularna i ezoterična, politička i verska, naučna i umetnička tumačenja zbilje u kognitivni sklop iz kog se čitaoci imaju ispetljati kako znaju i umeju.
Kao primer Pinčonove strategije manipulacije interpretativnom perspektivom možemo pomenuti da je sintagma iz naslova njegovog za sada poslednjeg romana – bleeding edge – u jedva tuce godina koje vreme zbivanja radnje dele od datuma objavljivanja (2013) prošla put od fraze kojom upućeni nazivaju najnaprednije tehnološke iskorake, i posledično visoko rizične investicijske prilike, do relativno opskurnog izraza, toliko vezanog uz specifično razdoblje da ga namah prepoznaju takoreći samo oni koji su ga tada koristili. Jedan od njih, Endru Lionard, priseća se da je čitanju romana o temi kojom se krajem 1990-ih bavio u svojoj internetskoj kolumni, nazvanoj baš The Bleeding Edge, pristupio s dosta skepse po pitanju kompetencije autora, tada već u godinama za penziju. Karakteristično, po završetku čitanja zaključio je da Pinčon zna – i previše.
Ako je tome tako u vezi s tek minulim periodom, stepen obaveštenosti o epohama o kojima mu na raspolaganju stoje i stručne studije i svakojake trivijalizacije može biti samo viši. Za čitaoce sa šireg lokalnog područja u tom će pogledu biti zanimljivo da se u najopsežnijem i što se tiče sleđenja zapleta najkompleksnijem, mada usled uglavnom linearnog izlaganja možda sižejno najjednostavnijem, romanu Against the Day, među svom silom likova mogu naći i Vlado, Zlatko, Danilo, Batko i Vesna, a u mnoštvu lokaliteta i Pula, Metković, Pljevlja, Kosovska Mitrovica i Demir Kapija, te da se, osim što se s razlogom pominju uskoci, Tesla, Goce Delčev, VMRO i Crna ruka, u izvornom obliku javljaju pojmovi izvinite i hvala, kao i žilavka, palačinka ili kadulja, pa i „crnogorska pošalica“ oca ti jebem. To što se u rukavcu radnje koji se tiče Aneksione krize, koja će koloplet geopolitičkih natezanja uvesti, „u tročetvrtinskom taktu, u opšti evropski rat“, stanovita pažnja posvećuje i Novopazarskom sandžaku, za čitaoce Duge gravitacije neće biti iznenađenje jer se već na početku tog romana u jednom od tipičnih Pinčonovih pesmotvora za njega veli: „Niko ne zna gde se na-mapi-nalazi, | Ko bi rekao ipak da od-njeg’-sve-polazi?“
Konstatacija s početka možda je manje čudna uzme li su u obzir da je ključno naravoučenije čitanja Pinčona da je najmanje vidljivo ono što uopšte nije skriveno i da najveća opasnost preti od onoga što je toliko poznato da je nespoznato. Bukvalno prvo što nakon naslova i posvete pročitate u Dugi gravitacije, romanu koji uveliko prati parabolu raketne tehnologije, jeste epigraf „Sve čemu me nauka naučila, i čemu me i dalje uči, samo učvršćuje moju veru u kontinuitet našeg duhovnog postojanja nakon smrti“, koji potpisuje konstruktor nacističkih projektila V2 i ključna figura američkog svemirskog programa. Upitan na koga je u znamenitom govoru o opasnosti od vojnoindustrijskog kompleksa mislio rekavši da je vlada SAD talac naučnotehnološke elite, Ajzenhauer je naveo dva imena, od kojih je jedno bilo – Verner fon Braun. Koji će godinu dana kasnije objaviti citirani pamflet o svojoj veri u besmrtnost.
Autor je vanredni profesor na Odsjeku za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Zagrebu
