foto: imre sabo
Ovaj tekst o rumunskoj revoluciji 1989. sticajem okolnosti čekao je na objavljivanje trideset godina. Priču o ubistvu na Božić Nikolaja i Elene Čaušesku, progonu pripadnika njihovog režima, o šekspirijanskim obrtima sudbina pojedinih aktera, o samoubistvu predsednika suda koji je izrekao smrtnu presudu paru Čaušesku, o smrti njihove dece Nika i Zoe ili o robiji generala koji je igrao važnu ulogu u njihovom svrgavanju, moći ćete u nastavcima da čitate u naredna tri broja "Vremena"
Rukopis pod naslovom „Čaušesku, Kondukator koga su ubili na Božić“ (kondukator – lider, vladar) napisan je 12. maja 1990. za zbornik koji je trebalo da nosi naslov „Pad crvenih bogova“. Bili su predviđeni tekstovi više autora o padu komunističkih režima 1989. u Poljskoj, Čehoslovačkoj, Istočnoj Nemačkoj, Rumuniji, Mađarskoj, Bugarskoj, kao i o promenama u Kini. Za izdavačku kuću „Beseda“ uređivali su ga dve godine ranije smenjeni glavni urednik NIN-a Mirko Đekić i nekadašnji glavni urednik NIN-a i direktor „Politike“ Dragan Marković.
Inicijativa za tekst o rumunskoj revoluciji u tom zborniku potekla je iz moje reportaže koju je 28. decembra 1989. pod naslovom „Cena slobode“ objavio NIN. Posle tog teksta stupio sam u beli štrajk. Povod za moj protest bio je kurzivom napisan uvodnik tadašnjeg uredništva NIN-a ispred bloka tekstova u kome je bila i ta reportaža u kome je, između ostalog, pisalo: „Veliki miting istoka Evrope i pad njegove Bastilje u Bukureštu, već su nasilno, asimetrično, čaušizovali i deo jugoslovenske teritorije. Nije slučajno što je čaušizacija pokrenuta u sredinama (Slovenija, Hrvatska) koje su batinanje crnogorskog naroda na Žutoj gredi zdušno pozdravile…“
Takav uvod sam doživeo kao nedopustivu instrumentalizaciju mog reporterskog izveštaja usred tadašnjeg takozvanog Događanja naroda, kome se suprotstavljao značajan deo tadašnje redakcije NIN-a. Bilo je to vreme kada se razbuktavao spor između srpskog i slovenačkog rukovodstva povodom „Mitinga istine u Sloveniji“, koji će rezultirati najpre raspadom Saveza komunista Jugoslavije u januaru 1990, a potom i ratnim raspadom Jugoslavije. U takvom belom štrajku bila je grupa novinara NIN-a sve do septembra 1990, kada smo napustili ovaj nedeljnik da bismo učestvovali u pokretanju nedeljnika „Vreme“.
Zbornik Pad crvenih bogova nije štampan u vreme kad je nastao jer je izdavačka kuća „Beseda“ tokom krize devedesetih ugašena.
Godine 2013. Mirko Đekić je ponovo pokušao da objavi knjigu Pad crvenih bogova sa idejom da se u rukopisima iz 1990. ništa ne menja jer je i ton teksta deo faktografije tog doba, pa je rukopis ostao u obliku u kome je napisan.
Inicijativu za izdavanje ove knjige prihvatila je 2014. izdavačka kuća „Laguna“, ali se odustalo zbog niza poteškoća: nekoliko autora (Dragan Marković, Zvonko Simić, Dušan Simić, Stevan Nikšić, Dragoslav Rančić) više nisu bili među živima, adrese naslednika nekih od njih su bile nepoznate, autorska prava neregulisana. Mirko Đekić, koji je pokušavao da tu zaostavštinu sredi, umro je 2015. i nezavršena knjiga je ponovo potonula, pa sa njom i ovaj ukleti rukopis o sudbini Čaušeskua.
Na tridesetu godišnjicu tih događaja, „Vreme“ konačno omogućuje svom novinaru da delove ovog autentičnog teksta (čiji je ukupni obim četiri štamparska tabaka, ili 120.000 karaktera) podvrgne svojevrsnom „testu prolaznosti“. Tekst nastao pre trideset godina nije menjan i čitaocu bi trebalo da posluži kao dokument jednog vremena, kao svedočanstvo koje govori o prelomnim događajima, o tome kakvo je vreme bilo i kakvi smo mi bili u „magli rata“ u kojoj je istina uvek prva žrtva.
Bilo je neophodno da se starom tekstu dodaju fusnote (delovi teksta obeleženi kurzivom), koje ukazuju na šekspirijanske obrte sudbina pojedinih aktera i ćudljive promene raspoloženja javnosti.
TEMIŠVARSKO GROBLJE
U krajnjoj liniji, svi diktatori vladaju pomoću straha. Građani dugo pate, ali poštuju naređenja samo zato što su uvereni da usamljeni pojedinac nema snage da se suprotstavi nadmoćnim silama lojalnim državi. Diktator pada kada strah promeni strane, kada pojedinci srastu sa masom i pobede ga. Ohrabreni otkrićem da nisu sami, oni zauzimaju ulice i trgove da protestuju i uče – mada ponekad uz veliku cenu – da tiranin ne može ubiti ili uhapsiti celu naciju. Na toj tački tirani gube specijalnu kombinaciju vidljivog autoriteta i legitimaciju, koju Kinezi zovu „mandat neba“. Istočnoj Evropi to se desilo 1989, kada je korak reformi bio veoma ubrzan. Za to je u Poljskoj trebalo deset godina, u Mađarskoj deset meseci, u Istočnoj Nemačkoj deset nedelja, u Čehoslovačkoj deset dana. Za rušenje paranoidne diktature predsednika Čaušeskua izgleda kao da je trebalo deset sati.
U četvrtak uveče 21. decembra 1989, megalomanski lider i njegova žena Elena uživali su u komoditetu predsedničke palate u Bukureštu, a u petak ujutru oni su pobegli. „Za razliku od beskrvnih revolucija u Istočnoj Evropi, rumunska je bila krvava.“
Ovako je njuz magazin „Tajm“ sažeo rumunske događaje iz decembra 1989. koji su sadržali u sebi revoluciju, užas, osvetu i eksploziju oslobađanja od tiranije.
Potpisnik ovih redova bio je neposredan svedok te eksplozije, koja je raznela u paramparčad naduvani balon jednog boljševičkog dvora i korumpirane kamarile.
Reporterska beležnica iz decembra 1989. svedoči o emocijama s kojima se izveštač suočavao u to doba:
„Ono kroz šta Rumunija sada prolazi najbolje bi se moglo označiti rečju oslobođenje. Eksplozija radosti i potera za izdajnicima, pesme i sahrane. Studentkinja Karmen Stecku pevušila je onu pesmu Ustani Rumune i dok nas je vodila ka Sirotinjskom groblju u Temišvaru…
… Devojka iz improvizovanog štaba revolucije smeštenog u zgradi Opere vodila nas je između vojnih posada, koje su povremeno pucale na nekoga, ulicama kojima su tutnjali kamioni puni mladeži sa zastavama iz kojih je isečena petokraka, ka temišvarskom groblju pevušeći neku revolucionarnu pesmicu u kojoj se pominje Romania libera (Slobodna Rumunija). U narednoj slici devojka prestaje da peva i tu se pesme i sahrane stapaju u slika te revolucije.
Pred nama ide zabrađena žena sa dve svečano obučene devojčice – sve tri u rukama drže hleb i sveće. Rumuni imaju običaj da na grob donesu hleb i sveću. U susret nam dolazi stariji seljak, suznih očiju i kaže: „Imaćete šta da vidite…“
Bili smo se uputili ka onom groblju u Temišvaru koje, izdvojeno od gradskog groblja, uvredljivo zovu Čivutsko i Sirotinjsko. Na belim čaršavima ležali su oni koji su u temišvarskim demonstracijama ubijeni i, posle torture, naprosto goli bačeni u plitku jamu. Nekima su na nogama ostale samo čarape. Neki su ležali tu otkopani, smrskanih nogu. Neki su vezani žicom. Na svima su tragovi obdukcije i torture, oguljena koža, čak razderana utroba. Scena pred kojom ne izdržava ni srce, ni jetra, ni mozak, ni stomak: beba izvađena iz majčine utrobe.
Tu naš prijatelj, student Komel Bočort, koji pred tom scenom nije prvi put, gleda nekud bled, Karmen Stecku, njegova koleginica, takođe, a njihova drugarica, jedno plavokoso lepo devojče, naprosto jeca nezadrživo. Kakav susret sa brutalnošću? Jedan čovek izborana lica, sa šeširom na glavi, kaže: „To je ‘era Čaušesku’. Svedočite.“ Tri rake su na Sirotinjskom groblju raskopane da bi se videla, utvrdila, ali i svima pokazala fakta o brutalnosti masakra nad civilnim stanovništvom koji je izvršen da bi se suzbile demonstracije koje su izbile u Temišvaru decembra 1989. godine. To je kap koja je prepunila čašu žuči, užas koji je morao prekinuti dugogodišnju trpnju i ćutanje.*
*Kasnije je u zapadnoj štampi (npr . „Romanian Massacre Never Happened„, Chicago Tribune 13. marta 1990) bilo i tvrdnji da su javnosti na tom groblju u decembru 1989. revolucionari prikazivali i leševe beskućnika koje rodbina nije preuzela ili N. N. ljudi iz lokalne mrtvačnice nakon obdukcije, a koji su stradali pre oružanih sukoba zbog saobraćajnih nesreća ili zbog individualnih zločina. Po tom izvoru, žena koja drži dete je umrla od trovanja alkoholom, a dete, tri meseca kasnije. U Temišvaru je između 1990. i 1999. podignut „Memorial revolucije 16. do 22. decembra 1989“ sa 12 spomenika i plamenom večite vatre.
„NE PLAŠITE SE, ČAUŠESKU PADA!“
Demonstracije koje će srušiti tiraniju započele su zbog pastora mađarske Reformističke crkve Lasla Tekeša (László Tőkés), borca za prava Mađara.
Protest je počeo 16. decembra 1989, kada je grupa pripadnika mađarske manjine u Temišvaru pokušala da zaštiti Tekeša. Zbog toga što je u julu 1989. kritički govorio o tome da Rumuni čak i ne znaju kakva ljudska prava imaju vlast ga je optužila za širenje nacionalne mržnje. Na pritisak vlade biskup ga je lišio položaja, što je značilo da ne može da koristi stan u mestu u kome je bio pastor i premestio ga u unutrašnjost. Njegovi parohijani su se sakupili oko njegove kuće da ga zaštite, pevali su psalme i izgovarali molitve, a njima su se priključili i drugi. Kad je postalo jasno da se masa neće razići, gradonačelnik Temišvara Petre Mot je objavio da povlači odluku o iseljenju Tekeša. U međuvremenu, masa je postala nestrpljiva kada je Mot odbio da napismeno potvrdi svoju izjavu i počela je da uzvikuje antikomunističke parole. Policija i Sekuritate su intervenisali i te večeri oko 19.30 i rasterali učesnike.
Neki od demonstranata pokušali su da zapale oblasni Komitet Rumunske komunističke partije, Sekuritate je bacio suzavac i upotrebio vodene topove, policija je tukla ljude i mnoge uhapsila, posle čega je prvobitni povod za protest postao irelevantan. Oko 21.00 demonstranti su se povukli i okupili se ispred rumunske pravoslavne crkve u Temišvaru, a zatim počeli da marširaju kroz grad, gde su ih sačekivale ojačane policijske snage. Protesti su se nastavili 17. decembra. Demonstranti su upali u oblasni komitet, bacali partijske papire, Čaušeskuove knjige i partijske simbole kroz prozor.
Neki od demonstranata ponovo su pokušali da zapale partijske kancelarije, ali ih je zaustavila vojska izvedena na ulice. Usledila je brutalna oružana akcija protiv demonstranata. Čaušesku nije imao policijske snage specijalizovane za suzbijanje demonstracija, a redovne snage policije i Sekuritatea u Temišvaru bile su nedovoljne. Vojska nije uspela da zaustavi haos, čuli su se pucnji, goreli su automobili, i bilo je ranjenih. Na ulice su izvedena borna kola. Oko 20.00 na Trgu slobode (Piața Libertății) ispred Opere u Temišvaru i na još nekoliko mesta u gradu čula se pucnjava. Ulazi u grad blokirani su tenkovima i kamionima, a iznad grada su kružili helikopteri. Oko ponoći protesti su se smirili. Generali Jon Koman, Ilie Mateji i Štefan Guša (načelnik rumunskog Generalštaba) vrše inspekciju u Temišvaru koji izgleda kao ratno poprište: uočavaju tragove razaranja, požare i krv.
Sutradan ujutru 18. decembra centar Temišvara su zaposeli vojnici i agenti Sekuritatea u civilu. Gradonačelnik Mot saziva partijski sastanak gradskog aktiva, koji je održan na Univerzitetu s ciljem da se osudi vandalizam, a takođe proglašava vanredno stanje tokom koga zabranjuje ljudima da se okupljaju u grupama većim od dvoje.
Grupa od tridesetak mladih ljudi je ignorisala zabranu i uputila se ka pravoslavnoj crkvi, gde su se zaustavili i mahali rumunskom zastavom sa koje su uklonili znak Rumunske komunističke partije. Očekujući da će u njih vojska zapucati, počeli su da pevaju „Deşteaptă-te, române!“ („Probudite se, Rumuni“), staru nacionalnu pesmu koja je bila zabranjena od 1947. Na njih je pucano i neki od njih su poginuli, a neki su uspeli da pobegnu.
General Štefan Guša, bivši gradonačelnik Temišvara (1977–1980) i temišvarski partijski šef u to vreme Radu Balan su 19. decembra obišli temišvarske fabrike, ali nisu uspeli da radnike nagovore da se vrate na posao, a 20. decembra oko 100.000 demonstranata se okupilo na Trgu Opere, koji je kasnije nazvan Piața Victoriei (Trg pobede), i skandiralo: „Noi suntem poporul!“ („Mi smo narod!“), „Armata e cu noi!“ („Armija je na našoj strani!“), „Nu vă fie frică, Ceauşescu pică!“ („Ne plašite se, Čaušesku pada!“).
LUDILO VLASTI U AGONIJI
U međuvremenu, Elena Čaušesku (Nikolaje Čaušesku je u tim danima bio u poseti Iranu) šalje u Temišvar sekretara Centralnog komiteta Emila Bobua i premijera Konstantina Daskaleskua da smire situaciju. Oni se sreću s delegacijom demonstranata i prihvataju da bude oslobođena većina uhapšenih, ali ne prihvataju zahtev demonstranata da Čaušesku podnese ostavku. Narednog dana vozovi puni radnika iz Oltenije stižu u Temišvar. Partijski šefovi su ih snabdeli drvenim motkama i govorili im da Mađari i huligani razaraju Temišvar i da je njihova dužnost da pomognu da se suzbiju neredi, ali radnici su se posle kraćeg kolebanja pridružili protestima.
Kad se Čaušesku vratio iz Irana, situacija je postala napetija i on se iz TV studija u Centralnom komitetu Komunističke partije Rumunije obratio javnosti i govorio o mešanju stranih sila u rumunske unutrašnje stvari i o stranoj agresiji na rumunski suverenitet…
Pre ovog doba bilo je teško pretpostaviti da neki mađarski problem može pokrenuti toliki broj Rumuna. U subotu 16. decembra na Opera placu u centru Temišvara okupilo se, međutim, 5000 ljudi, u nedelju 17. na demonstracijama je bilo 10.000 ljudi, 20. decembra oko 100.000 – i niko to više nije mogao zaustaviti…
Misaras Adrijan iz temišvarskog Demokratskog saveza kaže da ih je u organizacionom odboru u početku bilo sedam, bili su stacionirani u nekoj podzemnoj prostoriji. Već u ponedeljak je u Temišvaru bilo preko hiljadu aktivista Demokratskog fronta, kasnije više hiljada.
Vojska, pojačana i gonjena snagama tajne policije Sekuritate obučenim da nemilosrdno ubijaju, upotrebljena za razbijanje demonstracija, nešto kasnije je prešla na stranu naroda – i vojsci je oprošteno i za ono što je možda u prvim časovima učinila. Uostalom, ti vojnici u izlizanim šinjelima sa trakom u bojama rumunske zastave, što se mešaju sa revolucionarnim aktivistima ne liče na one što bi pucali dobrovoljno u narod.
Ono što se po pričanju nekih svedoka zbilo moguće je objasniti samo kao ludilo vlasti u agoniji – jedna grupa demonstranata opkoljena je u maloj uličici kraj Opera placa – boli su ih bajonetima i ubacivali u kamione. Sekuritate je ubijala čak i ljude u bolnicama: skidali su, kaže jedan svedok, kiseoničke maske sa lica ranjenika. Jedan svedok kaže da su nekim ranjenicima mučitelji iz Sekuritate sipali vrelu vodu u rane. Kada je ovaj reporter rekao da u to naprosto ne veruje, svedok ga je pogledao u oči i rekao kratko – sa tim režimom mnoge neverovatne stvari su bile istinite. Sekuritate je u prvim danima zapravo htela da prikrije zločin – granice su bile zatvorene, a kako priča Boro Stojić, ko je hteo da sahrani svoje mrtve mogao je to jedino ako potpiše da su stradali u saobraćajnoj nesreći. Otuda ono fingiranje da je vršena obdukcija, leševi su naprosto rasparani i zašivani.
Izveštaji drugih očevidaca uglavnom ne odudaraju od slike koju smo videli.
Istina je da su protiv Čaušeskua tih dana u prvim redovima bili najkvalitetniji ljudi koje je Rumunija imala, pesnici, intelektualci, bivši „zatočenici misli“. Dumitru Mazilu, pesnik, sada i revolucionar, 22. decembra 1989. u večernjim časovima: „Mi smo došli do feudalizma, zahvaljujući gluposti koja je bila podignuta na nivo vlasti… Nama su potrebni naši intelektualci.“
Kada je iz zatočenja oslobođena kritičarka režima Dojne Horne, masa je dugo klicala njeno ime: „Doj-ne-Hor-ne…“
Pesnik Mirča Dinesku je na Televiziji slobodne Rumunije rekao: „Bog je pogledao i na Rumuniju.“ Veoma uzbuđen jugoslovenski pesnik Adam Puslojić, jedan od prvih gostiju rumunske „Slobodne televizije“, kaže da je te večeri „pesnik naređivao generalu“.
Dobro je kao metafora, da li je tačno, teško je proveriti i danas. Revolucija je počela tako što je glavnokomandujući, general Vasil Milea* poginuo zato što je odbio da posluša diktatora i okrene vojsku protiv naroda. Ljudi su videli kako se helikopter podigao i ceo Bukurešt je znao da je Čaušesku pobegao.
Osvojivši televiziju Komitet nacionalnog spasa izveo je do tada neviđenu revoluciju prenošenu preko televizije. Prve bitne naredbe nove vlasti izdavane su preko televizije. Tada je lansiran i mit da je Mirča Dinesku, pesnik, rekao vojniku da okrene bajonet i ovaj je bajonet sklonio da on uđe u televiziju i time da počne revolucija javnosti, koja pod Čaušeskuovim režimom nije postojala.
Prva stvar je bila izvinjenje novinara televizije zbog laži koje su ranije emitovane (…) Vodeći pesnik Mirče Dinesku bio je uhapšen zbog kritikovanja Čaušeskua u jednom intervjuu sa levičarskim francuskim dnevnikom „Liberasion“. Od kada se pojavio intervju, njegov stan je bio 24 sata pod prismotrom ljudi u desantnim uniformama. Strancima i Rumunima bilo je zabranjeno da ga posećuju. Telefon mu je bio isključen i pisma mu više nisu mogla stizati, osim onih vulgarnih koja sadrže pretnju smrću.
KAO KULA OD KARATA
Dok je Čaušesku bio živ, njegova moćna tajna policija Sekuritate se nikada nije pokolebala i uživala je reputaciju beskrupuloznih. Te elitne jedinice uključivale su mnoge koji su regrutovani kao najmlađa siročad, ne dugujući lojalnost nijednoj drugoj familiji – do Čaušeskuovoj. Mada je brojem manja od rumunske armije, Sekuritate je bila bolje naoružana. „Za dve godine službe ja sam imao samo četiri šaržera municije, rekao je jedan vojnik u gradu Đurđuu na Dunavu, ali Sekuritate je imala dosta municije, oni imaju pištolje sa laserima i uređaje za noćno gađanje. Zato su bili tako opasni.“ Kasnije će se pokazati da to misteriozno naoružanje Sekuritatea nije bilo tako moćno, da je taktika suprotstavljanja „teroristima“ bila veoma staromodna i jednostavna. Bez upotrebe gasa, bazuki ili antiterorističkih postupaka, jednostavno se pucalo iz svih oružja na svaki sumnjiv prozor.
Ipak, otpor Sekuritate je slomljen za nekoliko dana.
A samo mesec dana ranije 24. novembra 1989. na XIV kongresu Komunističke partije Rumunije Čaušesku je bio obezbedio peti mandat na mestu generalnog sekretara Rumunske komunističke partije.
Hijerarhija se srušila naglo i nepovratno kada su policijske i vojne snage, u tim trenucima verne generalnom sekretaru, pucale na miroljubive demonstrante u Temišvaru. Uprkos dvadesetčetvorogodišnje umrtvljujuće represije pod Čaušeskuom, demonstranti su se naglo oslobodili straha, uzvratili, i krug nasilja koji će dovesti do nekoliko stotina žrtava je počeo. Pričalo se da su među mrtvima bili i vojnici koji su odbili da pucaju na demonstrante.
Borci Sekuritatea bili su spremni na sve, što govori o karakteru režima, ali i o profilu vrhovnog komandanta, koji je očigledno dao takve instrukcije. Profil njegove ličnosti tih dana se video veoma uveličano u krvavim i na momente konfuznim događajima.
U Temišvaru odmetnici tajne policije Sekuritate konfiskovali su kran, popeli se na vrh i odatle pucali po bolničkom dvorištu sprečavajući ambulantna kola da izađu. „Svrha je bila da se izazove panika“, rekao je dr Marijus Aikoniju, koga je napad prekinuo usred operacije. On je posvedočio da su pripadnici Sekuritatea često otimali ambulantna kola da bi ih koristili kao pokrene platforme sa kojih su pucali nasumice po prolaznicima.
Lorin Fortuna, profesor telekomunikacija, samo što je izabran za predsednika Fronta nacionalnog spasa u Temišvaru, našao se oči u oči sa Raduom Balanom*, partijskim šefom u tom gradu, koji je, navodno, po jednoj verziji, odbio naređenje Čaušeskua da se puca na demonstrante (druga verzija mu tu hrabrost odriče). Balan je molio demonstrante da se raziđu. Fortuna je bio pregovarač s druge strane. Fortuna je tada, oči u oči, rekao Balanu: „Ako izgubimo, vodi računa o mojoj familiji, jer ja sam siguran da ću biti mrtav. Ako mi pobedimo, ja ću brinuti o tvojoj familiji umesto tebe…“ Rumunska armija je 19. decembra prišla demonstrantima.
Decembra 2019.
*Zbog odgovornosti tokom krvoprolića 1989, Balan je osuđen 1991. na 23 godina zatvora. Umro je od raka 14. februara 1995, pre okončanja žalbenog postupka.
TV REVOLUCIJA
Dva dana kasnije borba se proširila u Bukureštu. Ujutro 21. decembra Čaušesku se s balkona Centralnog komiteta obratio masi od oko 100.000 ljudi okupljenih na mitingu na Trgu Palate (Piaţa Palatului), danas Trg Revolucije. Osudio je ustanak u Temišvaru i fašističke agitatore, počeo da govori o dostignućima socijalističke revolucije. Posle osam minuta govora glasove podrške iz prvih redova nadjačalo je skandiranje: „Ti-mi-şoa-ra! Ti-mi-şoa-ra!“ Čaušesku je podigao ruku ne bi li umirio masu i počeo da govori o povećanju plata za 100 leja mesečno (9 dolara) kad se začula buka petardi, ili pucnji. Deo mase počela je da hvata panika, a onda bes. Skup je prenosila rumunska televizija i po kasnijim podacima događaje je gledalo 76 odsto Rumuna.
Nikolaja, njegovu ženu Elenu i zvaničnike zahvatila je vidna panika i bezbednjaci su ih brzo uvukli u zgradu. Čaušesku je ućutkan na skupu za koji je on mislio da je miting u korist vlade. Videlo se kako pada scenografija, kako se lice diktatora naprosto ispumpava u lice preplašenog promrzlog starca. Ljudi su, jednostavno, pobacali transparente…
Masa je skandirala „Jos dictatorul!“ („Dole diktator!“), „Moarte criminalului!“ („Smrt kriminalcu!“), „Noi suntem poporul, jos cu dictatorul!“ („Mi smo narod, dole diktator!“), „Ceauşescu cine eşti? Criminal din Scorniceşti“ („Čaušesku ko si ti? Kriminalac iz Skorničeštija“).
Ulice su se napunile ljudima. Armija je raspoređena na ulice Bukurešta da bi kontrolisala nerede, a ljudi su se peli na vojne tenkove i ponegde sukobljavali s vojnicima. Sa visokih zgrada na masu je pucano. Bilo je mrtvih i ranjenih. Ispred restorana Dunărea („Dunav“) podignute su barikade.
U ranim časovima 22. decembra, nešto pre 07.00, Elena je dobila telegram da iz industrijske zone u Bukureštu kolone radnika idu prema centru Bukurešta. Policija je postavila barikade ispred Univerziteta, ali taj trg masa demonstranata je zauzela do 09.30. U 10.00 radio objavljuje naredbu o uvođenju vanrednog stanja i o zabrani okupljanja u grupama većim od pet osoba. Helikopteri su bacali letke sa opomenama ljudima da ne nasednu pokušajima diverzija, već da idu kući da slave Božić.
Oko 09.30 tog 22. decembra Čaušeskuov ministar odbrane Vasile Milea je umro pod sumnjivim okolnostima. Navodno je pucao sebi u grudi, a bilo je sumnji da ga je ubila služba bezbednosti zbog toga što je odbijao da naredi da vojska oružano interveniše. Vojska je ušla na trg ispred Univerziteta, ali da bi se pridružila demonstrantima.
Čaušesku postavlja Viktora Stankuleskua za ministra odbrane. On posle kolebanja prihvata položaj, ali bez Čaušeskuovog odobrenja naređuje vojsci da se vrati u kasarnu. Istovremeno nagovara Čaušeskua da helikopterom napusti Bukurešt, čime vrhovnog komandanta pretvara u begunca.
U tim trenucima besni demonstranti upadaju u sedište Komunističke partije i vojska im se ne suprotstavlja.
PODZEMNA POLJA SMRTI
„Policija je formirala živi zid na tim ulicama“, kaže student Realin Jonesku i pokazuje na Univerzitetskom trgu mesto najžešće bitke. Oni su jednostavno blokirali naš put ka palati, ali nisu pucali. U početku su samo pokušavali da nas kontrolišu. Tada su, po rečima Joneskua, snage Sekuritatea krenule svojim blindiranim kolima pravo kroz masu. Bilo je strašno. Ljudi su gaženi točkovima.
Po jednom izvoru, brat Nikolaja Čaušeskua je u tim trenucima sa pištoljem u ruci na ulici davao instrukcije da se nastavi pokolj. „Pobijte pse!“, vikao je.
Izgledajući kao relikt francuskog pokreta otpora, civili u Bukureštu su formirali „sirotinjsku miliciju“ naoružanu batinama, noževima i starim pištoljima. Udružujući se sa vojskom, oni su okruživali one za koje su sumnjali da su lojalni Čaušeskuu, tukući neke od njih, a nekolicinu su svojeručno streljali.
Pripadnici policije Sekuritate su pružali otpor – na ulicama, u zgradama, u lavirintu tajnih tunela koji je režim iskopao ispod prestonice, da bi povezao Čaušeskuovu palatu sa drugim vladinim objektima. „Polja smrti su sada u podzemlju“, rekao je jedan kapetan.
ZAROBLJENI U TRGOVIŠTU
Čaušesku i njegova žena odleteli su iz Bukurešta 22. decembra helikopterom i spustili se u Trgovište, srednjovekovni grad sedamdesetak kilometara severozapadno od prestonice. Helikopter je sleteo nakon što je vojska zatvorila vazdušni prostor nad Rumunijom. Videli su ih, kasnije, kako prelaze iz jednih u druga kola. Bilo je to panično bekstvo moralno mrtvog tiranina. Televizija, koja je prešla u ruke revolucionara, emitovala je pojedinosti o njihovom kretanju pozivajući ljude da ih opkole. Onda su nestali.
U gradu Sibiju, njihov sin Niku pokušao je da preuzme komandu nad snagama Sekuritatea u centralnoj Transilvaniji i da izvede preokret. Umesto toga bio je uhapšen. Kada je bio pokazan kamerama, njegovo lice je odavalo znake tuče. Kada je uveden u TV studio, gledao je prisutne s visine, očima nekoga ko izriče smrtnu presudu.
Borbe nisu prestajale i aktivnost Sekuritate izgledala je koordinirano. Pristalice Čaušeskua napale su aerodrome u Bukureštu i Temišvaru simultano, a njihovi tempirani napadi na prestoničku radio i TV stanicu bili su odbijeni .
Sledećeg dana, međutim, Nikolaje i Elena Čaušesku bili su, kako je bilo šturo saopšteno, „zarobljeni i uhapšeni u Trgovištu“.
Pošto nije bilo TV snimka niti fotografije uhapšenih, mnogi su toga dana u Bukureštu u tu vest sumnjali (…)
U sledećem broju: Streljanje Nikolaja i Elene Čaušesku; Samoubistvo predsednika prekog vojnog suda koji ih je osudio; Da li je bilo zavere; Pismo šestorice; Potera za pripadnicima Sekuritatea
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
