Kad su me novinari pitali da prokomentarišem činjenicu da je Predsednik Republike pokrovitelj festivala Teatar na raskršću u Nišu, uradila sam nešto što skoro nikada ne radim. Pitala sam: koliko vremena imam?
Nije kao da ne znam svoje lično mišljenje i nije kao da brinem da bi me prvi impuls – onaj da opsujem ili zakukam – mogao prevariti. Više kao da mi je odmah postalo jasno: tu ima toliko toga! Toliko toga što treba dvaput izmeriti pre nego što jednom izgovoriš, napišeš ili objaviš. Da li je to autocenzura?
Da se ne lažemo: jeste, ali to ipak nije autocenzura koja dolazi iz straha, koliko iz neke vrste poštovanja prema svim koleginicama i kolegama koje, u ovoj, jako lošoj društvenoj situaciji, pokušavaju da prave pozorište. U tu grupu ljudi spada i direktor Narodnog pozorišta Niš, takoreći: moj kolega. Dramaturg i upravnik.
Naš odnos smatram korektnim, a treba reći i da sam bila gošća prvog izdanja Teatra na raskršću. Pohvalila sam organizaciju, kao i selekciju – obe na vrlo dobrom nivou, posebno kada se u vidu ima da je to bio tek prvi festival.
Naravno da mi je jasno kako za takav festival treba para, i naravno da znam da je dužnost svakog direktora festivala da se potrudi da ta sredstva i obezbedi.
Uspeh je ako mu ovo pođe za rukom i nije prijatno lajati za čovekom koji je uspeo u nečemu u čemu mi nismo… Pa, ipak, dragi kolega, gde je vaša crvena linija?
Gde je linija preko koje se ne ide, da se ne bi gazilo preko mrtvih i ranjenih… I gde je nestala ona stara, ali tako važna i tačna misao: profesionalac bez etike je samo običan plaćenik! Ni u čemu se ne razlikuje od lekara koji prima mito, urednika koji diže tiraž senzacionalističkim izveštavanjem o nečijoj ličnoj tragediji, doktoranda koji falsifikuje disertaciju ili stranačkog preletača čija je jedina ideja vlast.
Praviti festival od novca koje ti u ovom trenutku i na ovakav način obezbeđuje predsednik Republike Srbije, isto je što i praviti ga od novca stečenog pljačkom. Opljačkani su svi građani Srbije, a u prvom redu baš te naše kolege koje se trude da, u ovakvom društvu, prave kakvo-takvo pozorište.
Niko od nas nikada nije bio obavešten da Predsednik Republike, eto – baš ima neke milione, koje bi rado uložio u jedan pozorišni festival!
Dok smo pisali aplikacije i jurili komercijalne sponzore, Predsednik je prosto sedeo tamo na Andrićevom vencu… Mahao je prolaznicima sa terase… i čekao da vidi ko će mu se prvi obratiti za pomoć. Takav je naš Predsednik. Pun je iznenađenja!
I tu je direktor pozorišta u Nišu pokazao odvažnost i inicijativu. Pokucao je na širom zatvorena vrata i ona su se nekim čudom otvorila!
Istovremeno, otvorila su se i brojna važna pitanja.
Na primer: zašto Predsednik lično finansira kulturu kada u Vladi postoji Ministarstvo kulture? Zašto Ministarstvo kulture raspisuje konkurse za finansiranje savremenog stvaralaštva i zašto rasipa novac na stručne komisije, da mesecima donose odluke koje Predsednik može da donese i sam?
Da li su sredstva koja dodeljuje Predsednik uopšte sredstva iz budžeta Republike Srbije, ili je u pitanju njegov lični novac, s kojim on, kao i svaki građanin, može da radi šta god želi? Ako su u pitanju budžetska sredstva, postavlja se pitanje: gde su tri ponude? Ako je to lični novac Aleksandra Vučića, ako ga ima, onda – odakle mu? … Na kraju, postavlja se i pitanje svih pitanja, a ono glasi: čemu uopšte služi Ministarstvo kulture? Kakva je zaista svrha tog mučenog ministarstva? Da bude Gile – trinaesto prase, u svakom sazivu Vlade?! Da žicka za parčence budžeta koje počinje nulom, a da se onda o decimalama koje slede iza nule nedeljama raspravlja dok se u društvu događaju mnogo važnije stvari?
Na primer: počinje nova sezona najgledanijeg rijalitija! … A kad smo već kod rijalitija, da li se sećate kada ste poslednji put videli Ministra Kulture na televiziji?
Ja se sećam. Bilo je to pre nekih godinu dana, kada se drznuo da pomene kako rijalitiji ne bi trebalo da se emituju na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Tada je dobio otvoreno pismo, u kom ga jedan televizijski producent naziva „površnom neznalicom“ i „ministrom iz kamenog doba“. Šefica Vlade složila se sa ovim producentom. Ona, uostalom, odavno ima alternativu: i za kulturu i za ovo ministarstvo… Pa, zašto onda mi insistiramo na ministarstvu koje Vlada ne želi, a koje Predsedniku nije potrebno?! Zašto tražimo da nam daje sredstva, koja ono nikada nema, dok sve druge instance vlasti tvrde da u budžetu imamo suficit?
Nekako ne mogu da se otmem utisku kako uporno pišemo na pogrešnu adresu, dok onu pravu znaju privilegovani, najveštiji i najobavešteniji.
A što se tiče tog dela budžeta, koji počinje nulom – zar niste shvatili?
Nije to stvarni budžet! To je poruka i to je kazna. Para ima za umetnike koji vole Predsednika. Problem je, međutim, što takvih umetnika nema mnogo, pa i kad Predsednik raširi ruke i otvori novčanik, tamo neki reditelji u tome vide problem.
Zar nije pohvalno to što se Predsednik najzad zainteresovao za pozorište?
U predstavi koju živimo, a koju on lično režira, i tako je odavno bila potrebna stručna intervencija! Tu prosto ima toliko mnogo toga da treba doneti onu najvažniju rediteljsku odluku: koja je tema i šta je ideja ove tragične farse?!
Autorka je dramska spisateljica i upravnica Šabačkog pozorišta
