Igre brehtovske oporosti

Dva viteza iz Verone jedna je od Šekspirovih ranih komedija o ljubavi i prijateljstvu. O Proteju i Valentinu; jedan se zaljubljuje, drugi odlazi za znanjem, da bi se desila zabuna i izdaja, a na kraju se kockice ipak složile na svoje mesto i svako bio sa onom koju voli. Rediteljka Mia Knežević u ovoj predstavi pre svega stavlja publiku u ulogu učesnika, ne izvodi nikoga iz publike doslovno na scenu, nego publiku deli na one koji sede na sceni i na one koji su u gledalištu. Na prostoru između ta dva gledališta odvija se predstava. Tačnije, njen najveći deo, iako glumci sede i među publikom i odatle nastupaju i iz publike izlaze na scenu. O gledaocu Šekspirovog doba znamo da u pozorište dolazi po uzbuđenje, dolazi da saučestvuje, ne doslovno, ali svakako čitavim svojim emotivnim aparatom. U ovoj predstavi, koja nastaje iz savremenog trenutka, rediteljka Mia Knežević pre svega bavi se odnosom subjekat – objekat, tačnije, odnosom onih na sceni i onih u publici, odnosom intimnog i javnog, podsećajući nas da je sve to zapravo u istom košu, tj. da delimo istu razinu iako se nekad ne čini tako.

U Šekspirovo doba žene nisu bile na sceni, muškarci su igrali ženske uloge. Takva postavka zahteva fizičku transformaciju glumca u drugi pol jer ženama zabranjuje glumu, kao i način izražavanja intime koji je specifičan za Šekspira. U podeli kod rediteljke Mie Knežević ženske uloge igraju žene, muške igraju muškarci, dakle, u skladu sa našim današnjim aršinima, uloge su tako podeljene i među publikom. Samim tim odnos subjekta i objekta je praktično izjednačen. Pomeranjem glumaca u publiku i stavljanjem publike na scenu rediteljka se poigrava odnosom ličnog i profesionalnog, igra se sa glumčevim, ali i gledaočevim odrazom u odnosu na našu priču.

Svi smo u istoj životnoj situaciji, govori nam rediteljka – oni na sceni i oni u publici. Razlike između izražavanja te situacije bilo da se to čini na sceni, profesionalno, ili da govorimo o subjektivnim igrama koje se igraju van scene u privatnim životima, neznatne su. Sa tim nas suočava Mia Knežević baveći se odnosom privatnog i javnog i subjektivnog i objektivnog.

Dramaturg Đorđe Petrović upravo na tom tragu u Šekspirov komad vrlo spretno interpolira songove koje se bave dilemom „otići ili ostati“, pitanjem vrste samoegzila, koje je danas na ovim terenima vrlo aktuelno. Proširujući motiv Valentinovog odlaska u Milano koji njemu daje stanovitu kuraž, dramaturg taj motiv širi kroz songove i pojačava ga podarujući mu jednu brehtovsku oporost. “ Biće bolje, samo idi, sve će proći, samo beži. Oko vlaži, srce vidi. Biće bolje, veze reži„, deo je songa koji zajedno izvode Duh vremena, Luceta, Pantino i Antonio. Uvodi se i lik Žene iz drugog vremena, koji vrlo snažno donosi Slađana Pajčić i kroz songove spaja vremena – naše i Šekspirovo. Stavljajući priču o prijateljstvu, izdaji i ljubavi u prvi plan, Mia Knežević preispituje i pitanje časti, odnosno poziva publiku da preispita svoj odnos prema toj kategoriji koja je danas gotovo nepostojeća, a ako je i ima, poručuje rediteljka, jedva da je neko uzima za validnu. Koje su posledice takvog postavljanja vrednosti? – pita nas autorski tim predstave.

U takvoj postavci glumačka igra je okretna i jasna i zasniva se na finom prisustvu komedije del arte i slepstika. Igra se okretno, ali ne karikaturalno, Šekspirov se svet donosi kao celovit, ali nas upravo igrom na međi između dva gledališta – onog formiranog na sceni i onog u redovnom gledalištu – podsećaju da su naše perspektive ograničene uglovima gledanja koji su često fragmentarni, nejasnih kontura, i iz kojih ne možemo sagledati celovitost priče. Igra Miloša Vojnovića kao Proteja i Starinje Barovića kao Valentina je brza i prirodna i u tom ritmu ih prate Kristina Pajkić kao Julija i Ivana Jokić kao Silvija. Luceta Anite Tomašević je odigrana sa pravom merom, Ljubiša Barović igra Vojvodu koji je poput vladara iz bajki – duhovit u svojoj nezainteresovanosti za svet oko sebe. Izuzetna je kreacija Psa kojeg igra Slobodan Petranović Šarac. Dinamična igra koja je čas na ivici karikature, čas na ivici uzdržanosti, čas u sebi ima finog baroka (Pajkić/Jokić) služi da svet donese kao složen, svet koji pred vas stavlja zahteve naspram kojih gradite svoje uloge: kako one koje vidimo na sceni, tako one koje igramo privatno.

Zato je scenografija Daniele Dimitovske svedena – pruža prostor gledaocu za različite mentalne projekcije, dok je kostim Selene Tomašević bogat, maštovit, spreman da govori o karakterima koji putuju kroz vremena i jednako da potcrta dinamiku igre. Posebno je važna muzika kompozitora Branka Džinovića, koju on i izvodi na sceni, na harmonici koja je poput hora ili dobrog duha predstave koja prati i raspoloženja junaka i ritam kako igre tako i ritam same naracije, kao jedna od Šekspirovih vila koja deluje na više planova.

Svet u ovoj predstavi je mesto ogoljeno, puno sumnjivih etičkih i drugih normi, u kojem je ljubav vrsta zanosa. Režija Mie Knežević mnoštvo pitanja, od scenografije, vremena, društva, odnosa, likova, ostavlja otvorenim. U farsičnom ključu, kroz ovu razigranu predstavu (koja bi bila još efektnija da je za nijansu kraća) prenosi i ocrtava problem zbiljnosti i značaja voljenja i zaljubljenosti kao i odluka iz njih proizišlih, u vremenu u kojem živimo. Gledalac u predstavi Dva viteza iz Verone uživa u neposrednoj i toploj igri, ali ga rediteljka vrlo oštro podseća da nosi odgovornost za izbore koje čini.