Šta je meni moja korona dala? Prvo: mnogo vremena. Ali da se izrazim savremeno isfolirano: mnogo kvalitetnog vremena. Drugo: čitao sam mnogo. Ali to nije neka naročita informacija. To su valjda svi radili.
Svakodnevno sam sa strašću trošio knjige koje su skrušene i zabrinute mesecima čekale da ih „ispoštujem“ (bože ko li smisli ovu imbecilnu reč, upotrebio sam je sada i nikad više). A usred koronarne histerije mi je iz Zagreba poštom (!) stigla friška knjiga Enciklopedija hrvatskog milenijskog rocka. Napisali su je muzički novinari srednje generacije Zoran Tučkar i Stjepan Vrečko. I kao što naslov sugeriše, bavili su se scenom koja je počela da se pomalja pre dvadesetak godina. Sa iskrenim zadovoljstvom sam čitao o grupama i autorima za koje sam ili načuo ili su mi bili potpuno nepoznati. Čim bi me neko zaintrigirao, konsultovao sam Jutjub. I iznova se uveravao koliko nove lepe muzike ima. Uglavnom, zahvaljujući ovoj knjizi primetio sam da u roku nikada više nije bilo devojaka. I to ne samo kao pevačica, već za svim instrumentima. Pa često i bubnjevima. A slično je i kod nas. Dopalo mi se što su autori (gde god je to imalo smisla) sugerisali političke stavove muzičara koji su najčešće bili nagnuti nalevo.
I bez ikakvog opterećenja su zabeležene saradnje koje su novi hrvatski sastavi imali sa srpskim. Uostalom, i naši Goribor i Repetitor su još pre petnaestak godina značajno uticali na novu CRO scenu. I kroz ovu usko specijalizovanu knjigu dobili smo mozaički duh vremena. Iz desetina zanimljivih pričica izdvojiću dve.
Nekako nikad nisam imao strpljenja da gledam spotove. Što bi se antiMTV reklo, muziku slušam. Ali u tekstu o grupi Ti, ja i moja mama (koju predvodi Ana Opalić) zaintrigiralo me kad su napisali: „Spot za pjesmu Teška kao dno TV kuće odbile su prikazati zbog ‘golotinje’ (Ana Opalić pliva u reci Zrmanji protiv struje).“ Nebitno da li je to baš tako bilo, ali zabranjeno voće me odmah povuklo pa odoh na Jutjub. A tu su me napali potpitanjima, te da li ste stariji od 18 godina, te ovo, ono. Najzad su mi dozvolili i otkrio sam crno-beli spot koji kao da je šezdesetih godina u Poljskoj režirao mladi Roman Polanski. Gola i odlučna Ana kroz kristalno čistu vodu pliva protiv struje. I to je sve. Ali je tako lepo sljubljeno sa pesmom. Šta je tu i kome smetalo može samo da me navodi na teorije zavere. Ili je u pitanju banalno isfolirani novi konzervativizam.
I druga priča je o zabranama, zločinu i kazni. Malopoznatom pank sastavu Mjuzikl iz Zagreba 2011. godine banula je policija dok su probali u garaži i rebnula im novčanu kaznu zbog buke i remećenja javnog reda. Kako su momci bili jedva punoletni, naravno da nisu imali kintu. Pa su, da bi namirili državu, organizovali „humanitarni“ koncert u klubu „Tvornica“. I raspisali konkurs za predgrupu. Među 28 prijavljenih našao se i mega popularan sastav Hladno pivo. I ko bi rekao, Hladno pivo je pobedilo i bilo zagrevanje u rasprodatom malom pogonu „Tvornice“. Čisti inat i plivanje protiv struje. A Hladno pivo je još u vreme Tuđmana umelo da pokaže da ga sačinjavaju zajebane face. U pesmi Svi smo ga mi voljeli su 1999. godine poredili Tita i Tuđmana pa su za potonjeg otpevali „skoro da nas zavara jeftina imitacija“. Njihov pevač Mile Kekin se nešto kasnije pesmom Ja nisam vaš suprotstavio hrvatskoj (i svakoj drugoj) desnici. Nisu oni bez razloga odrasli na KUD Idijotima. A kada su u leto 2018. godine Bajagi na inicijativu hrvatskih ratnih veterana zabranili nastup u Karlovcu, organizatori su kao zamenu pozvali Hladno pivo. Ali su ih oni ‘ladno oduvali. Solidarnost je rezultirala Bajaginim gostovanjem u pesmi Atlantida na solo disku „Kuća bez krova“ Mileta Kekina. Pa su i tu izneli stav:
„Kad je sve šatro, kvazi, k’o fol / k’o neki veliki reality show / gdje ološ nosi značke i sve je naopačke / a svetinje su laži.“
Dragoceno je kad neko u koga si od početka imao poverenja nastavi nepokolebljivo. Jer ovo je i dalje vreme paklenih vozača preletača koji bez mnogo premišljanja menjaju voznu traku. Eto, ne mogu da odolim a da ne spomenem onog nesrećnog stand up pulmologa Nestorovića. Kažu, stručan je i pomogao je mnogima. Ne poznajem čoveka, al tu je negde mojih godina pa ne moram previše da uvijam. Zamislio sam sledeću scenu: nezgodnim sticajem okolnosti se, recimo, desi da ga sretnem na nekoj slavi. I sad, red je prvenstveno prema domaćinu da se ponašaš pristojno. Ali kako se obuzdati (posle vina u kome je, jelda, istina), a ne reći (glasom Baneta Vukašinovića): Doktore, kako je to biti udvorička budala? Laži su postale svetinje.
Autor je muzički analitičar iz Beograda
