Srbija se nalazi u stanju predizborne kampanje. Atmosfera je mlaka, jer se pobednik unapred zna. Formalno gledano, još uvek smo na repu epidemije virusa korona, pa je na snazi zabrana okupljanja. Nema klasičnih predizbornih skupova, jer ni vlast, ni opozicija ne žele da testiraju poverenje svojih simpatizera na mitinzima. Zato se kampanja odvija putem medija.
Vlast je u prvi plan iznela ekonomske rezultate svoje vladavine. Ponovo brojimo kilometre asfaltiranih puteva i svedočimo obećanjima budućih asfaltiranih kilometara kroz Srbiju.
Verovatno je sve bilo spremno za proslavu pobede nad kovidom-19, ali se virus pokazao kao žilav, pa bi bilo neuputno proglašavati pobedu u momentu kada je broj novozaraženih kao u doba vanrednog stanja. Zato upadljivo nema konferencija za štampu kriznog štaba, nema lekara sa maskama na licu, konstatuje se samo (još uvek) smrtonosna statistika i daju preporuke umesto zabrana. Trenutno, virus nije dobra tema.
Takođe, opcija bojkota izbora je potpuno eliminisana na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Zagovornici bojkota potpuno su izbačeni iz informativnih programa, da bi se stvorila iluzija da najveći deo političkog spektra u Srbiji učestvuje u izbornom procesu.
Sliku dileme „bojkot ili ne“ mogli ste videti samo u emisijama N1 ili u „Utisku nedelje“. Tu ste, nažalost, mogli da se uverite kako polemika sa Tvitera izgleda uživo. No, zvanično gledano, sve liste koje su verifikovane dobijaju priliku da unutar izbornog bloka predstave svakoga dana deo svog programa. U praksi to znači da dobijete oko 20 sekundi da pošaljete poruku svojim biračima, dok vlast ima sve vreme ovoga sveta, osim reklama i telešopa. Akteri kampanje se zato na različite načine dovijaju kako da privuku pažnju pa koriste titlovanje (kao Šapić ili Metla), mada im kajron RTS-a po pravilu ukrade i pokrije barem polovinu vremena, maskirajući i ime onoga ko nam se obraća. Radikali koriste svoj oprobani recept, a on se sastoji od ponavljanja prostoproširene rečenice sa letka, tipa „sprečićemo finansiranje nevladinih organizacija“ ili „ukinućemo javne izvršitelje“! Istini za volju, ponižavajuće je kada svoj program predstavljate u 20 sekundi, posle kojih sledi rez kao sekirom. Podseća me to na one ludačke šou-programe sa Pinka gde takmičari propadaju kroz pod, ili ako vam više odgovara metafora, poslednjeg povika pred streljačkim vodom, „poboljšaćemo standard!“, a zatim sledi plotun.
Nije mnogo bolje ni u emisijama sa više gostiju u studiju. Tokom sučeljavanja, već posle druge rečenice počinje kakofonija, bez obzira da li je u pitanju Happy, Pink ili RTS. Ponekad se emisije najavljuju kao dueli – kao na Happyju u „Ćirilici“, Šešelj i Velja, do poslednjeg daha. Jedino suvislo televizijsko predstavljanje svih predizbornih opcija (uključujući i one za bojkot) možete videti na TV Vojvodini u emisiji „Pravi ugao“. Pola sata je sasvim dovoljno da upoznate osnovne poruke svih političkih faktora, pa je čudno kako za slična predstavljanja nije bilo tih pola sata na ostalim televizijama sa nacionalnim frekvencijama, već se smišljaju predizborne cirkuske akrobacije.
Osvrnimo se i na predizborne spotove, kojih nikad nije bilo manje.
SPS u fokusu kampanje ima Palmu, jer čovek puni kadar i zato ga slikaju kao spomenik, sa svih strana. On izgleda kao jaka predgrupa na koncertu, a Ivica je hedlajner. Poruka kampanje je „stojimo postojano“ bez pominjanja klisurina, jer bi zvučalo kao upozorenje Auto-moto saveza Srbije na odrone na putevima duž klisura i useka. Ponovo se referiše na bolju prošlost iz Titove ere.
SNS kampanja kao da je za predsedničke izbore iako biramo poslanike na republičkom i opštinskom nivou. Vučić je jedini akter bez obzira na statiste koji se pojavljuju. Po njihovim rečima, predsednik brine o zdravlju, nabavci opreme, veštačkoj oplodnji, gradnji puteva. Bizarno je da se u predizbornim spotovima pominju samo Aleksandar Vučić i ime liste, a nema imena najjače političke stranke u Evropi. Stranka je svedena i personifikovana u jednom čoveku, što baš ne deluje demokratski i predstavlja poruku i onima u stranci koji možda mogu da pomisle da su nešto bitni. Izuzetak su, valjda zbog Boška Obradovića, spotovi o Čačanima u Beogradu. Kao u dečijoj brojalici: kafa i pečenje, slatko pomirenje, gde bežite?
Predsednik beskrupulozno koristi zakonsku mogućnost da vodi funkcionersku kampanju i ovih dana vitla Srbijom, bez maske. Umesto mitinga organizuju se besmislene i rizične proslave Dana policije gde stotine i hiljade ljudi stoje zbijeni bez maski u doba epidemije. Pokušaj „privatne kampanje“ izvela je prošlog vikenda premijerka Ana Brnabić, prošetavši se Vranjem i Babušnicom. Međutim, to se nije pokazalo kao dobra ideja, jer onda narod ‘oće spontano da prilazi i da kritikuje, pa onda ništa od TV priloga.
Ipak, najbolji predizborni materijal nije stigao putem medija, već na račune više od 6 miliona građana u vidu pomoći od 100 evra. Tu se završila svaka druga kampanja, jer nijedno predizborno obećanje putem televizije ne može da pobedi stoju na računu.
A posle izbora, svi u karantin!
