Za „Vreme“ iz Bona
Anegdota kaže da se Markus Zeder, dok je bio u svojim dvadesetim i borio se za prvi mandat u bavarskom parlamentu, javio jednom udruženju vlasnika malih bašta. Čuo je da se okupljaju i prave roštilj pa je pitao može li da dođe, da se predstavi i svečano otvori bačvu sa pivom, što je u Bavarskoj posebna počast. Rekli su mu da neće biti bačve. „Doneću ja“, odvratio je Zeder.
Biografi koji su zapisali tu priču nazivaju ga „besramno pametnim“. To je bezbroj puta dokazao i kao pokrajinski poslanik i kao bavarski ministar u raznim resorima – od evropskih poslova, preko životne sredine do finansija.
Danas je bavarski premijer i šef Hrišćansko-socijalne unije (CSU) Markus Tomas Teodor Zeder (53) najizglednija opklada za sledećeg nemačkog kancelara. Dve trećine glasača demohrišćana želi da on bude kandidat, čak 64 odsto svih Nemaca bi moglo da ga zamisli kao kancelara.
Na tom putu je još mnogo balvana, ali pre samo nekoliko meseci niko nije mogao da sanja da će se, kada se šuška o nasledniku Angele Merkel, uopšte pominjati ime Markusa Zedera.
Osim svojoj „besramnoj pameti“, rmpalija iz Nirnberga tu okolnost ima da zahvali previranju u sestrinskoj Hrišćansko-demokratskoj uniji (CDU) i pandemiji.
HOUSE OF CDU
Odluku o tome ko će stremiti mestu kancelara na izborima na jesen iduće godine CDU i CSU mogli bi da donesu tek u januaru (vidi okvir). No pre toga, početkom decembra, CDU bira novog šefa i ta trka će dati mnoge odgovore.
Intrige unutar CDU-a počele su grdnjama na račun Merkelove već nakon izbora 2017. godine. Njoj se kao najveći greh knjiži liberalna izbeglička politika koja je na desnom krilu otvorila prostor za novu stranku, ekstremno desnu Alternativu za Nemačku. Borba za partijsko kormilo rasplamsala se pre nešto manje od dve godine kada je Merkelova rešila da preduhitri kritičare i objavi da napušta čelo stranke odmah, a politiku kad završi ovaj kancelarski mandat.
Na stranačkom kongresu krajem 2018. progurala je svoju favoritkinju, bivšu sarsku premijerku Anegret Kramp-Karenbauer. U tekstu u ovom nedeljnika („Pobeda Angele Merkel“, „Vreme“ 1458) tada je o Kramp-Karenbauerovoj pisalo: „Izvesno je da šefica CDU-a mora biti satkana od štofa da postane kancelarka. Ako nije, jednako je izvesno da će morati da se povuče sa čela stranke.“
To joj se i desilo. Ukratko, Kramp-Karenbauerova nije bila kadra da premosti jaz koji se otvorio u stranci kada je u foto-finišu pobedila Fridriha Merca, starog konzervativca, multimilionera koji je unovčio dobre veze u politici mestima u nizu upravnih i nadzornih odbora međunarodnih kompanija.
Merc je ponovo u trci, rame uz rame sa Arminom Lašetom, umerenim pokrajinskim premijerom Severne Rajne-Vestfalije. Lašeta kao kandidat za potpredsednika podržava ministar zdravlja Jens Špan, predstavnik mlađe garde kojem je tokom pandemije popularnost porasla neslućeno mnogo. Treći kandidat za sada je Norbert Redgen, ali on nema veće izglede. Sva četvorica dolaze iz iste pokrajine na zapadu zemlje.
TATA U KRIZI
Pomenutoj plejadi bi konce mogao da pomrsi Bavarac Markus Zeder, koji u anketama dotiče oblake. U aprilu, tokom za sada najžešće faze epidemije, 94 odsto Bavaraca je reklo da je zadovoljno svojim premijerom. Toliku podršku nijedan nemački političar nije imao od kada se ona meri.
„U krizi se često traži otac“, rekao je Zeder u martu za nedeljnik „Špigel“. Prihvatio je ulogu brižnog, ali strogog oca uvodeći najžešći lockdown u svojoj pokrajini, često ne čekajući uputstva iz Berlina. Dok su drugi političari tražili povratak iole normalnom životu, Zeder je tercirao kancelarki u pozivima na oprez, uvek noseći na licu masku, karo belo-plavu, u bojama Bavarske.
Njegovom takmacu sa Zapada Arminu Lašetu zapale su lošije karte. Lašet je naime bio za brže otvaranje, i baš kada je delovalo da je u pravu, u pogonima za preradu mesa u Severnoj Rajni-Vestfaliji izbila su velika žarišta korone. Samo u najvećoj klanici Evrope, onoj firme Tenis u Reda-Videnbriku, zaraženo je preko 1500 ljudi, mahom bedno plaćenih nadničara sa Balkana koji rade u teškim uslovima i spavaju u memljivim sobicama spakovani poput sardina.
Zato su dva okruga sa preko 600.000 stanovnika morala ponovo u lockdown, a ostatak Nemačke je zabranio tamošnjim stanovnicima da putuju turistički ukoliko nemaju negativan nalaz. Bila je to blamaža za Lašeta, a Zeder je znao da uputi otrovne strelice. „Kancelar može da bude samo neko ko se dokazao tokom krize“, rekao je Bavarac, i svi su znali da je mislio na sebe.
Na konkretna pitanja o tome da li želi kandidaturu, Zeder mudro izbegava odgovor. „Moje mesto je u Minhenu“, kaže. Zna da tu zavisi od volje veće sestrinske stranke koja, kako kaže, ima „urođeno pravo prvenstva“. Tek ako većina u
CDU-u zaključi da Zeder ima daleko veće šanse od njihovog sledećeg partijskog šefa, on će dobiti priliku da postane prvi kancelar iz Bavarske.
VELIKA PREDNOST DEMOHRIŠĆANA
Stranke Unije za sada masno profitiraju od krize i staloženosti Angele Merkel. Istraživanje instituta Forsa od prošle sedmice daje im 38 odsto podrške (na prošlim izborima osvojili su 33). Slede Zeleni (18 odsto), socijaldemokrate, mlađi koalicioni partner u vlasti u večitom posrtanju (14), Alternativa za Nemačku (9), Levica (8) i liberali (6).
Kako sa Alternativom za Nemačku ne želi niko, u ovakvoj računici bi najizglednija opcija bila crno-zelena koalicija, prva takva na saveznom nivou.
Politikolog Albreht fon Luke piše da bi ovolika prednost Unije u normalna vremena bila nedostižna u godinu dana. „Ali vremena nisu normalna i birači su veoma nepostojani. Doduše, štošta govori da podrška Uniji neće tako brzo nestati. Jer, korona-krizom je ponovo aktiviran tipični nemački faktor – potreba za sigurnošću“, piše on u aktuelnom izdanju mesečnih „Svezaka za nemačku i međunarodnu politiku“.
Potreba za sigurnošću ili, kako reče Zeder, za ocem. Neka na ovom mestu čitalac bude upozoren da opis bavarskog premijera koji sledi može da zazvuči poznato.
SKORO PA ASKETSKI UDARNIK
Čovek koji nezgrapno nosi svoja 194 centimetra, kažu, svakog ponedeljka okuplja portparole svih bavarskih ministarstava da čuje na kakve su zgode pozvani ministri. Ako su mu zgode dovoljno atraktivne, ide lično. U nekoliko julskih dana je otvorio centar za električne automobile u fabrici BMW-a u Dingolfingu, prisustvovao polaganju zakletve novih policajaca, potom u dečijoj klinici u Minhenu najavio studiju o koroni.
Jedan njegov ministar se požalio reporterima „Špigela“ da pred Zederom ne smeju da pisnu. Navodno, nije retkost da ih zove telefonom i dernja se. Ne pije, ne puši, ne troškari, kaže da mu je jedini luksuz veliki televizor. Doduše, nejasno je kad gleda televiziju jer radi od pola šest ujutru do ponoći, svakog dana. Svoje četvoro dece uspeva da zaštiti od medija.
„Njegov autoritarni stil mnogim građanima najednom deluje primereno, a njegov instinkt za potrebe ljudi više nije toliko pod sumnjom na populizam“, piše „Špigel“ koji Zedera naziva „genijem za laktanje“. Tako je i došao na čelo CSU-a kada je izgurao Horsta Zehofera, današnjeg saveznog ministra policije.
Bije ga glas da, iako u nastupu odlučan i vešt na rečima, Zeder zapravo igra na sigurno prateći istraživanja javnog mnjenja. Ako je još pre nekoliko godina bio deo tvrde bavarske ekipe koja proziva Berlin i traži da se zaustavi „azilni turizam“, danas mu to ne bi palo na pamet. Takođe bi najradije zaboravio svoj prvi premijerski potez, nametanje obaveze da u svim bavarskim institucijama vidno bude istaknut krst.
Jer cajtgajst se menja, a Zeder bi da se menja sa njim. Katkad citira izreku da ne možeš da ukrotiš vetar, ali možeš da okreneš jedro kako treba. U vreme kada duvaju zeleni vetrovi – stranka Zelenih je pre korone doživela rapsodiju – Zeder hoće da se više bavi klimatskim promenama, i da se okruži sa što više mlađih političara i, posebno, političarki.
„Zeder, čovek mnogih maski, pokazuje se kao kameleon posebne sorte koji istovremeno svetli svim bojama: zelenom kao spasilac pčela, žutom za smanjenje poreza, crnom kao čovek za Law and Order i crvenom kao branitelj radnih mesta u nemačkoj automobilskoj industriji“, piše Fon Luke, poigravajući se bojama stranaka u Nemačkoj.
NASLEDNIK KRALJEVSKOG ŽEZLA
Zederu niko ne može da ospori moć prerušavanja. Legendarni su njegovi nastupi na Fašingu, bavarskom karnevalu, gde je već dolazio neprepoznatljivo maskiran u Homera Simpsona, pankera, regenta Luitpolda i Merilin Monro. Prema opštoj oceni, do sada mu je najbolje uspeo kostim Šreka, bauka iz istoimenog animiranog filma.
Prošle sedmice je Zeder sa celim kabinetom ugostio kancelarku Merkel na Kimskom jezeru, „bavarskom moru“. Sednica kabineta održana je u velikoj sali kitnjastog dvorca koji je sagradio Ludvig II. Merkelova i Zeder u sredini sale, okolo umetnine i mnogo lažnog zlata. Mnogim posmatračima je izgledalo da je kancelarka odabrala kome će predati kraljevsko žezlo.
Dok je dočekivao kancelarku, pojavio se neki građanin sa plakatom „Markus Zeder kandidat za kancelara? Da“ i zamolio bavarskog premijera da mu se potpiše na plakat. „Biće nevolje ako to sada uradim“, rekao je Zeder. Nije potpisao, ali je prišao čoveku, a foto-aparati su škljocali.
Mnogi Nemci bi voleli da u kancelarskom uredu, nakon šesnaest godina protestantkinje sa istoka, vide jednog bauka. Potrebno je da se slože mnoge kockice u partiji, a onda će Zeder već znati da ubedi građane da je Nemac makar onoliko koliko je Bavarac.
Hrišćansko-demokratska unija (CDU) i Hrišćansko-socijalna unija (CSU) su odvojene stranke u, za sada, neraskidivoj koaliciji na saveznom nivou još od 1949. godine kada im je zajednički kandidat za kancelara bio Konrad Adenauer.
CDU ima petnaest odbora, u svim nemačkim pokrajinama – osim u Bavarskoj. CSU, koji je oduvek konzervativniji, nastupa pak jedino u Bavarskoj. Nakon izbora za Bundestag, svaka stranka ima svoje poslanike, ali u zajedničkoj poslaničkoj grupi (trenutno CDU ima 200, a CSU 46 od ukupno 709 mandata). Stranke često idu na izbore sa različitim programima pa se svađaju oko formiranja koalicije.
Najoštrije je bilo u vreme legendarnog bavarskog premijera Franca-Jozefa Štrausa kada je CSU doneo odluku da napravi zasebnu poslaničku grupu u Bundestagu (1976) i pretvori CSU u saveznu partiju. Od takvih pretnji je odustao kada je Helmut Kol pripretio da će u tom slučaju CDU nastupiti u Bavarskoj.
Upravo je Štraus takvim laktanjem isposlovao da 1980. bude kandidat za kancelara kada je dobio više glasova od Helmuta Šmita (SPD), ali su liberali odlučili da idu u koaliciju sa SPD-om. Drugi Bavarac koji se okušao bio je Edmund Štojber 2002. godine kada je izgubio od Gerharda Šredera.
Paradoksalno, oba puta kada su šefovi CSU-a trčali kancelarske trke – i izgubili – činili su to gurajući se ispred dvoje političara koji su obeležili poslednje tri decenije: Helmuta Kola i njegove političke ćerke Angele Merkel.
Napetosti na liniji Minhen–Berlin još jednom su buknule tokom izbegličke krize. Prethodni šef CSU-a i bavarski premijer Horst Zehofer javno je pretio povlačenjem ministara iz Savezne vlade ukoliko se ne uvede gornja granica za prijem migranata.
Insistirao je još na ideji iz bavarskih pivnica – putarini koju bi plaćali samo stranci na nemačkim drumovima. Ta ideja se upravo ovih dana sahranjuje uz veliki skandal: ministar saobraćaja Andreas Šojer (CSU) proćerdao je narodne pare jer je ušao u ugovor sa firmama pre nego što su sudovi dali konačnu reč, naime da putarina samo za strance nije u skladu sa evropskim pravom. Sada firme traže preko pola milijarde evra odštete.
Sve je to sa strane mogao da posmatra Markus Zeder i da izvuče pouku da je nekad pametnije ne kačiti se sa velikom sestrom.
