Prva beogradska premijera nakon višemesečne pauze je Vasa Železnova i drugi prema drami Vasa Železnova Maksima Gorkog, u režiji Zlatka Svibena na Velikoj sceni Narodnog pozorišta.
Maksim Gorki je u svojim delima sjajno opisao ili, bolje rečeno, „objasnio“ kako je rusko društvo, na početku 20. veka, iz brutalnog feudalizma prešlo u surovi kapitalizam i kakve je to posledice ostavilo na život pojedinca. Dok se Na dnu bavi teškom i mračnom sudbinom onih na samom dnu društvene lestvice, u Vasi Železnovoj pisac govori o vrhu ruskog društva – krupnoj buržoaziji. Ovaj komad ima dve poznate verzije – jednu predrevolucionarnu iz 1910. godine i drugu socijalističku iz 1935. godine. Kada je Vasu Železnovu režirao Dejan Mijač 1976. godine u JDP-u
(fenomenalna Ljiljana Krstić u naslovnoj ulozi) igrana je prva verzija komada. U Mijačevoj postavci Vasa Železnova je žena od železa koja je sasvim posvećena vođenju velike porodične firme. U želji da sačuva celovitost firme ona ubije muža, „makne“ devera, ukrade testament, opljačka svoju decu, natera saučesnicu – služavku da izvrši samoubistvo i na kraju otera sina u manastir. Uspešna kapitalistička Lejdi Magbet se sve vreme usrdno moli Bogu i Bogorodici i živi zadovoljno i u miru sa samom sobom. Kolateralna šteta su njena sopstvena deca i ukućani koji su slaba i dezorijentisana bića. No, to za majku nije problem sve dok su oni poslušno oruđe u njenim rukama. U drugoj, socijalističkoj verziji, Vasa Železnova osim o imetku brine i o dobroj reputaciji (malo)građanske, dekadentne i pokvarene porodice. Tražeći svoj pristup komadu, Zlatko Sviben se okrenuo verziji iz 1935. godine jer je želeo da akcenat stavi na porodične odnose i da nađe način da opravda Vasu Železnovu time što će dodati elemente iz romana Delo Artamonovih koji postaju predpriča glavnog toka drame. Tako u Svibenovoj verziji koja se zove Vasa Železnova i drugi pratimo epopeju žene rođene na selu u kome vladaju čamotinja i uskogrudost i koju je muž terao da mu liže cipele. Međutim, ona je uspela da se uzdigne do hladnokrvne gazdarice koja je svog muža otrovala kada je ugrozio ugled i opstanak firme. Uz sve ovo, reditelj je dodao još jedan nivo, a to je sudbina pisca Maksima Gorkog nakon što se vratio u SSSR i njegova nerazjašnjena smrt (pretpostavlja se da je otrovan po naređenju Staljina) čime se povlači paralela između smrti Vasinog muža i samog pisca. Tako u predstavi uz priču o Vasi Železnovoj i njenoj porodici pratimo i filmsku priču o životnom putu pisca od borca za socijalnu pravdu do državnog umetnika i žrtve sistema.
Reditelj Zlatko Sviben je napravio neobaroknu predstavu u kojoj je iskoristio brojne potencijale koje nudi Narodno pozorište. Scenografija Miodraga Tabačkog je velika i omogućava igru u više planova. Povremeno se spušta platno na kome se prikazuju dokumentarni snimci iz života i sa sahrane Maksima Gorkog. Film se neretko prikazuje u dvostrukoj ekspoziciji što prizorima daje atmosferu sna. U jednom trenutku se pojavljuju i baletski igrači (Maja Stojakov i Miloš Živanović) koji igraju lirski san najmlađe ćerke (Suzana Lukić). Kostimi su iz epohe (Katarina Grčić). Međutim, ako pratimo čitav život Vase Železnove, moramo da razumemo u kom trenutku je ona od žrtve postala kućni despot. Takođe, moramo da razumemo zašto je njena porodica postala dekadentna, luda i pokvarena i koja je njena uloga u tome. Ti trenuci u ovoj predstavi nedostaju, zato što je Zlatko Sviben bio voljan da interveniše u tekstu drame, da doda elemente iz romana i tako promeni težište priče, ali ne i da dopisuje nove scene. To je, opet, za posledicu imalo da nam je čitav prvi deo predstave u kome se objašnjava predpriča delovao razvučeno i monotono, te smo pomalo umorni stigli do onoga što je glavna radnja komada.
Ljiljana Blagojević igra Vasu Železnovu. Ona ima ozbiljan zadatak da istovremeno igra i lik u odnosu sa drugima i naratora koji komentariše svoju životnu priču. Njena Vasa Železnova je čvrsta i dostojanstvena žena koja ne dozvoljava da drugi vide da bilo šta utiče na nju, da bi kada ostane sama sa sobom teško uzdisala nad svojom sudbinom. Naspram nje stoji šarena, istovremeno vesela i tužna porodica čiji članovi su izopačeni Vasin muž (Petar Božović), naivna najmlađa kći (Suzana Lukić), dekadentni i pomalo ludi Vasin brat (Nebojša Kundačina), starija kći (Sonja Kolačarić), snaja (Bojana Stefanović), suva i proračunata sekretarica (Zorana Bećić)… U predstavi igra oko tridesetak glumaca, baletskih igrača i statista. Iz te skupine izvođača izdvojila bih Radu Đuričin, koja ovde igra vračaru, a u postavci Dejana Mijača u JDP-u igrala je kći Vase Železnove. Nema smisla porediti te dve predstave, ali ne možemo da ne uočimo prisustvo fizičke distanciranosti glumaca jednih od drugih u ovoj novoj postavci. To je možda posledica nove kovid-situacije koja umnogome komplikuje zadatak glumca. Treba igrati porodične odnose bez fizičkog kontakta a da to ne deluje nelogično, hladno i usiljeno. Ovde je pokušano da se to nadomesti jednim ukupno povišenim tonom glume, no slutimo da će beogradsko glumište tek morati da traži adekvatan pristup.
Reditelj Zlatko Sviben i Narodno pozorište su znali da premijera njihove predstave Vasa Železnova 9. septembra označava buđenje iz kovid-kome beogradskog pozorišnog života. Napravili su bogatu i šarenu predstavu koja demonstrira sve potencijale ovog pozorišta. Ipak, u samoj predstavi nije do kraja objašnjeno ono što je osnovno za ovaj komad, a to je kakva je veza između težnje ka zgrtanju novca i propadanja jedne porodice.