Kosovski zavet opozicije

Podela unutar društva oko različitih viđenja rešavanja kosovskog pitanja decenijski je standard srpske političke scene. A aktuelni predlog Nebojše Zelenovića, predsednika stranke Zajedno za Srbiju, aktuelizovalo je i ključnu dilemu unutar opozicionih redova.

Na jednoj strani su oni koji smatraju da Aleksandra Vučića treba pustiti da se koprca i na kraju potone u kosovskom glibu. Suprotan stav bi se mogao formulisati upravo kroz Zelenovićevo „sada i odmah“, aktivno uključivanje Vučićevih oponenata u pregovarački proces sa međunarodnom zajednicom.

I jedna i druga strategija imaju svoju unutrašnju logiku.

Zagovornici prvog predloga uvereni su da Zapad i EU imaju samo jedan cilj – uspostavljanje Kosova kao nezavisne države. Pregovori su, po ovoj teoriji, samo prigodno sredstvo i Vučić će morati na kraju balade da potpiše dokument na osnovu koga će, kao „izdajnik“, lako biti srušen na izborima ili ulici. Strpljenje, dakle, uz politiku koja ne sadrži konkretna rešenja kojima bi se zamerili Zapadu ili patriotskom glasačkom telu.

Na drugoj strani, svesni posledica inferiornog statusa u očima većeg dela međunarodne zajednice, koja kad je u pitanju Kosovo, vidi srpsku opoziciju kao deo problema a ne kao deo rešenja, nalaze se stranke i pojedinci uvereni da od detronizacije ove vlasti nema ništa bez podrške Zapada. Do nje se, međutim, ne može doći samo kritikom aktuelne srpske politike prema kosovskom dijalogu, već i aktivnim uključenjem u pregovore. Obrazloženje je jednostavno. Ukoliko Vučić postigne dogovor o Kosovu, EU i Zapad tek tada neće imati razloga da podržavaju promenu vlasti u Srbiji.

foto: tara radovanović / tanjug / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

NARUŠAVANJE JEDINSTVA

Saglasnost proevropske opozicije postignutu na uvažavanju obe ove strategije i bez insistiranja na jedinstvenom stavu, sada je narušio Zelenović.

„Duboko se ne slažem sa stanovištem da je ovo pitanje otežavanja ili olakšavanja pozicije u kojoj se nalazi Vučić. Ovo je stvar odluke da li mi želimo da se borimo za to kako ćemo živeti i šta će biti sa zemljom ili smatramo da to ne treba činiti. Sposobnost opozicije da savlada političku strahotu koju je režim proizveo i koju svakodnevno proživljavamo, direktno zavisi od naše spremnosti da se uhvatimo u koštac sa najvažnijim državnim pitanje, a to je pitanjem Kosova i Metohije“, kaže za „Vreme“ Nebojša Zelenović. Dodaje i da će rešenje pitanja Kosova i Metohije, te način na koji će Srbija do tog rešenja doći, u mnogome oblikovati javni život zemlje narednih nekoliko decenija, a možda i duže.

Žestoke kritike stižu sa svih strana. Advokat Vladimir Gajić, predsednik Pravnog saveta Narodne stranke (NS), pita se kako je baš sada Zelenoviću pala na pamet ova ideja.

„To mi deluje kao ‘pomoć prijatelja’ – evo, prodemokratska opozicija će da potpiše šta treba brzo, nećemo da gnjavimo. Dovoljno da režimski agitprop uzvikne: ‘Evo ih izdajnici.’ Opozicija, bar njen najperspektivniji deo će se složiti oko minimuma zajedničke političke platforme kada su u pitanju državni interesi. Da smo normalno društvo, imali bismo i nacionalni konsensus“, ističe za „Vreme“ Gajić i dodaje da je velika zabluda kako bi Zapad promenio stav u odnosu na Vučića nakon što bi on potpisao sporazum u vezi sa Kosovom i da ga se tek onda više nikada ne bismo rešili.

U Stranci slobode i pravde (SPP) naglašavaju kako niko u opoziciji ne čeka da sruši Vučića na kosovskom pitanju i podsećaju da su jedini predstavili jasan plan za rešavanje kosovskog problema pod nazivom Deklaracija o pomirenju srpskog i albanskog naroda.

„Važno je da znaju i u EU i u SAD da ne može biti rešenja problema Kosova i Metohije bez demokratizacije i Beograda i Prištine“, naglašava za „Vreme“ Borko Stefanović, potpredsednik SSP. „Prosto, nema napretka niti pomirenja i zatvaranja rana. Svi tačno znaju da Vučić ne želi, ne sme, ne zna i ne može da reši kosovski problem jer se, kao stari radikal, plaši da bilo kakav korak u pozitivnom smeru, bez priznanja, vodi u smanjenje njegovih nacionalnih kredencijala. A to mu je neizdrživo. Mnogo je dva puta se useljavati u stan dobijen od Vlade dok drugi ginu.“

Nebojša Zelenović, međutim, na ovo pitanje gleda malo drugačije.

„Postavljam pitanje: da li će neučešće srpske opozicije promeniti poziciju zemalja koje su priznale Kosovo? Drugo pitanje je da li partnerstvo sa nekim drugim silama može Srbiju načiniti snažnijom i uticajnijom zemljom i da li postoji drugi politički put da se u Srbiji živi bolje. Uveren sam da je odgovor na oba pitanja – ne. E, kada tako sagledate stvari, da li je onda verovatnije da će rešenje ovog pitanja biti povoljnije za Srbiju ako se opozicija koja predstavlja ili želi da predstavlja jedan veliki deo društva, u ovo uključi ili ne? Ja nemam dilemu. Treba da tražimo da učestvujemo u procesu“, objašnjava Zelenović.

Sa konstatacijom da nema ozbiljnog opozicionog dijaloga sa Zapadom vezanog za Kosovo ne slažu se ni Stefanović ni Gajić.

„Mi smo već duže od godinu dana relevantan sagovornik partnerima, pre svega u EU, ali i u Vašingtonu, našem regionu“, objašnjava Borko Stefanović. „Opasna je iluzija koja postoji kod jednog malog dela građanske javnosti koja misli da se kosovski problem najlakše rešava priznanjem nezavisnosti, prostim odsecanjem ‘tog tereta’, kako često govore.

Ti naši uvaženi sagovornici misle da je jedino rešenje priznanje. To je, naravno, netačno i nije u skladu ni sa našim državnim interesom, ali ni očuvanjem samog postojanja funkcionalne države u Srbiji, koja je u ozbiljnoj opasnosti od SNS. Naši strani sagovornici znaju da mi želimo da rešimo kosovski problem, predstavili smo svima naš plan i ozbiljni smo u nastojanju da ga primenimo što pre. Pitanje našeg priznanja nezavisnosti apsolutno nije na stolu, niti je iko to od nas tražio.“

Vladimir Gajić, sa druge strane, veruje da opozicija, i to ova koja je bojkotovala izbore, ima ulogu sagovornika sa EU.

„Videli ste to i prilikom posete evropskog komesara Verheljija ovih dana. Sad, ako Evropa i Amerika hoće da razgovaraju samo sa onim delovima opozicije koji imaju iste stavove kao i oni, šta se tu može. Ali ako sada preko nekih opozicionih političara treba da stvore utisak kako postoji nacionalni konsensus oko bezuslovnog prihvatanja njihove politike, mislim da se tu greši. Najzad, ne treba zaboraviti ni činjenicu da i EU nije jedinstvena u vezi sa kosovskim pitanjem“, naglašava Gajić.

OČUVANJE JEDINSTVA

I tu se dolazi do ključnog problema. Zelenović se, osim za uključivanje u pregovore vezane za Kosovo, zalaže i za uključivanje novih ljudi u politiku i fokus spoljne politike na Brisel i Vašington, kao moguću platformu za ujedinjenje proevropske opozicije.

Vladimir Gajić misli da će se opozicija, bar njen najperspektivniji deo, složiti oko minimuma zajedničke političke platforme kada su u pitanju državni interesi, ali „ozbiljna prepreka ka tom jedinstvu su ovakvi solerski i rekao bih politički neoprezni pozivi koje je lansirao Zelenović. Nama treba jedinstvo u jednoj velikoj stvari, a to je da hoćemo Srbiju kao demokratsku državu zasnovanu na vladavini prava“.

Borko Stefanović podseća da je postignut jedinstven stav o KiM bio deo 30 tačaka Saveza za Srbiju, što je tada prihvatila i krajnje desna opozicija iz Dveri, ali i predstavnici Srba sa Kosova i Metohije. On naglašava da su Deklaraciju o pomirenju SSP-a podržali i drugi njihovi partneri u opoziciji.

Ovakvi stavovi, koliko god uvijeni u eufemistički oblandu, očigledno iskazuju jasnu poruku u vezi sa Zelenovićevim predlozima, pre svega o Kosovu. Opozicija, barem njen veći deo, ne namerava ne samo da menja kosovsku politiku, već odmah u startu odbija i sam razgovor o uključivanju u kosovske pregovore.

Koliko su u pravu, pokazaće vreme. Samo da ne bude po onoj „kasno Janko na Kosovo stiže“.

Stefan Surlić, asistent na Fakultetu političkih nauka

Za Zapad SNS je siguran partner

Opozicija je odavno trebalo da insistira na Kosovu kao temi i da programski iskaže stav, bez obzira što vlast vešto izbegava bilo kakvu vrstu platforme sa ciljem da svaki eventualni dogovor predstavi kao više od onoga što je bilo ponuđeno. Posebna obaveza opozicije je bila da se insistira na stvarnoj sadržini unutrašnjeg dijaloga o Kosovu, koji je okončan bez ikakvog izveštaja i zaključka, mišljenje je Stefana Surlića, asistenta na Fakultetu političkih nauka.

Smatra i da su otežavajuća okolnost za opoziciju vrlo različite ideološke pozicije koje se reflektuju i na stav o Kosovu. Ne misli zato da je moguć ujedinjeni stav o rešenju, ali veruje da je opozicija morala da insistira na bazičnom političkom konsenzusu o dijalogu sa Prištinom kao nacionalnim pitanjem, i ujedno na platformi vlasti o kojoj bi se raspravljalo u Skupštini.

„VREME„: Da li je opozicija za Zapad „deo problema, a ne deo rešenja„?

STEFAN SURLIĆ: Da, Zapad već duže vreme u vladavini SNS vidi sigurnog partnera za postizanje sporazuma sa Prištinom, dok je opozicija za njih remetilački faktor, čije bi eventualno jačanje na političkoj sceni situaciju učinilo kompleksnijom i zasigurno otežalo finalni dogovor. Toga je svestan i predsednik Vučić, koji Zapadu otvoreno poručuje: ako me budete rušili, umesto mene će doći oni koji će biti još manje spremni i politički snažni da isporuče vaše zahteve. Stoga, dok je pitanje Kosova otvoreno, demokratija u Srbiji je za Zapad legitimno zatočena.

Da li su tačne tvrdnje da opozicija svesno čeka da se Vučić „oklizne“ na kosovskom pitanju, recimo potpisivanjem konačnog obavezujućeg sporazuma, pa da ga upravo na tom problemu ruši?

Značajan deo opozicije veruje da će se Vučić olupati na temi Kosova. Priželjkuju sporazum koji bi bio potpisan uz pritisak ključnih međunarodnih aktera kako bi se aktivirao „crnogorski“ scenario i uz presudnu podršku SPC organizovali protesti protiv „izdajničke“ vlasti. Sa osećajem ugroženosti identiteta i nacionalnog dostojanstva uz ranija iskazana nezadovoljstva, možda očekuju sinergetski efekat u rušenju vlasti.

Čini mi se da ni od jedne stranke, ni vladajuće ni opozicionih, nismo dobili adekvatnu analizu posledica, eventualne štete i benefita od priznanja nezavisnosti Kosova, odnosno ako se to izbegne, ali se sklopi dogovor da Kosovo bude član UN?

Propuštena je prilika za iskrenim i sadržajnim unutrašnjim dijalogom u kome bi pored društvenih aktera učestvovali vlast i opozicija. Nema adekvatne analize o Kosovu jer ona zahteva istinu, otvoren odnos a ne višekratno politikantstvo. Svi politički akteri su svesni da se albanska zajednica nikada neće reintegrisati u Srbiju i da Kosovo egzistira kao zaseban politički sistem, ali u nedostatku državničkog promišljanja jedni drugima lepe etikete izdajnika i zaklinju se na neupitan status južne pokrajine. Da zaista misle ono što govore, odnos prema Kosovu bi im odavno bio drugačiji.

foto: zoran žestić / tanjug