Vetom na budžet

Na prošlonedeljnom (virtuelnom) samitu Evropskog saveta eskalirala je kriza zbog veta Mađarske i Poljske na sedmogodišnji budžet EU. Spor je nastao zbog namere da se isplate iz narednog budžeta EU uslove „poštovanjem vladavine prava“. Iako je veto najavljivan više puta, evropski političari su do kraja mislili je je u pitanju blef. Ispostavilo se da ne postoji plan „B“; usvajanje budžeta je zaustavljeno na neodređeno vreme.

Budžet je i pre ove blokade uveliko kasnio jer su se otegli pregovori između predstavnika Evropskog saveta i Evropskog parlamenta. Poslanici su tražili budžet u visini 1300 milijardi evra, a Evropski savet je predložio budžet od 1074 milijarde. Posle dosta natezanja parlamentarci su popustili – budžet je povećan za simboličnih 15 milijardi evra, koje će se prikupiti od kazni zbog povrede konkurencije. Odbijeni su zahtevi poslanika da se povećaju uplate država-članica pošto je i predloženi budžet usvojen na jedvite jade, posle mučnih rasprava na četvorodnevnom julskom samitu Evropskog saveta, pa niko nije hteo ponovo da otvara pitanja visine budžeta.

Kada je spor oko visine budžeta između EP i Evropskog saveta nekako rešen uz kapitulaciju EP, na dnevni red je došlo mnogo teže pitanje vladavine prava, zbog velikog otpora Mađarske i Poljske, koje su na meti brojnih kritika. Poslanici su zahtevali vezivanje isplata za poštovanje vladavine prava. Na tome najviše insistiraju Holandija i Finska. U konačnom tekstu je precizirano da ako Evropska komisija želi da blokira isplate članicama zbog nepoštovanja vladavine prava (šta god to značilo), konačnu odluku će kvalifikovanom većinom doneti Evropski savet, odnosno neće biti moguća blokada vetom.

BEZUBI ČLAN 7

Mađarskoj i Poljskoj se zamera tretman migranata, odnos prema LBGTIQ populaciji, uticaj vlasti na pravosuđe, pritisak na Sorošev univerzitet, kao i niz drugih stvari. Evropska komisija i Evropski parlament su više puta pokretali postupke protiv ove dve države zbog nepoštovanja vladavine prava po članu 7 ugovora o osnivanju EU, ali nijedan nije okončan kažnjavanjem. Razlog za to je proceduralne prirode – da bi se članici EU uvele sankcije po članu 7, potrebno je obezbediti jednoglasnost u Evropskom savetu, ne računajući članicu o kojoj se odlučuje. U situaciji kada Mađarska i Poljska jedna drugoj „štite leđa“ u ES, kažnjavanje je neizvodljivo.

Zato su kritičari Mađarske i Poljske pre nekoliko godina počeli da insistiraju da se uvede efikasan mehanizam za kažnjavanje neposlušnih članica, a blokada isplata je instrument koji najviše boli.

Oko pitanja vladavine prava vodila se velika rasprava na pomenutom sastanku Evropskog saveta u julu kada je razmatrana visina budžeta i formiranje fonda za pomoć u vezi sa koronom. Oko toga nije bilo moguće postići saglasnost pa je, u najboljem maniru evropskih birokrata, usvojena konfuzna formulacija koju su obe strane tumačile kao svoju pobedu.

PRITISAK NA ORBANA

Lideri Unije su mogli da odu na godišnje odmore, ali je đavo ostao u detaljima. Truli kompromis iz jula se raspao kada su Mađarska i Poljska, suočene sa nepovoljnom interpretacijom dogovora, uložile veto.

foto: tanjug ap photo

Stvari nisu nimalo jednostavne. Lideri Mađarske i Poljske koriste veoma oštru retoriku tvrdeći da uslovljavanje vladavinom prava bez jasnih kriterijuma podseća na vreme kada su bili pod kontrolom SSSR-a. Oni ističu i da u drugim državama EU ima problema oko vladavine prava, ali da se samo protiv njih vodi hajka.

Očekivati da druga strana lako popusti je iluzorno. Holandski premijer Rute je kategoričan da neće dozvoliti nikakvo razvodnjavanje formulacije oko vladavine prava; pritom se na proleće održavaju izbori, pa bi ga svako popuštanje moglo skupo koštati. Finska je isto tvrdo protiv popuštanja, a u Evropskom parlamentu, gde se na kraju mora usvojiti budžet, velika većina poslanika insistira na uslovljavanju.

Veto je izazvao bes u državama koje su najviše pogođene krizom kao što su Italija i Španija, a oštro su reagovali i Nemci i Francuzi, frustrirani jer se posle velikih natezanja oko budžeta i dodatnog fonda za podršku zbog krize koju je izazvala pandemija kovida 19 udarilo u zid. Jedini koji je pokazao razumevanje za odluku Mađarske i Poljske bio je slovenački premijer Janez Janša, ali nije glasao protiv budžeta.

Na mađarskog premijera Vikora Orbana je izvršen veliki pritisak. Pored Angele Merkel i Šarla Mišela, njega su zvali i čelnici Francuske, Italije, Španije i Portugalije, ali nije bilo rezultata. Viktor Orban je vešt političar i posle Merkelove, šef vlade sa najdužim stažom koji poznaje do tančina mehanizme funkcionisanja EU. Pored toga, Orban ima dvotrećinsku većinu u parlamentu i mogućnost da menja Ustav kako želi, tako da sa unutrašnje strane ne može da se očekuje pritisak koji bi doveo do njegovog popuštanja.

DOGOVOR 25 DRŽAVA

foto: tanjug ap photo

Obe strane su se učaurile u svojim pozicijama, pa se ne vidi mogućnost kompromisnog rešenja. Da postoji veće poverenje između evropskih političara, stvar bi možda legla uz (usmene) garancije da će se uslovljavanje vladavinom prava koristiti samo u izuzetnim, krajnje restriktivnim situacijama. Takve garancije nema ko da da – Merkelovoj se bliži kraj poslednjeg mandata i njena privatna uveravanja nemaju snagu.

Postoji mogućnost da se kriza prevaziđe posebnim dogovorom 25 članica, što se dogodilo kada je Velika Britanija uložila veto u jeku grčke krize. Tada su preostale članice, mimo zvaničnih organa EU, ugovorile formiranje mehanizma za kreditiranje problematičnih članica. Uz poseban ugovor, 25 država bi moglo da osnuje fond za oporavak od korone od 750 milijardi evra i da samo one koriste taj novac. Međutim, taj put je dugotrajan i komplikovan, a ostalo bi neizvesno kako bi se usvojio budžet Unije od 1074 milijarde evra pošto bi ostao problem veta.

Kako evropski ugovori ne predviđaju mogućnost isključenja članica, postoji i opcija da se formira nova unija od 25 članica a da se sadašnja EU ugasi. Tako nešto je, svestan otpora koji će pružati Mađari i Poljaci, pomenuo u raspravi u parlamentu holandski premijer Mark Rute.

IGRA NERAVA

Ako se budžet ne usvoji do 1. januara, Unija može da finansira samo poljoprivredu, administraciju, humanitarnu pomoć i spoljnopolitičku službu, a prestale bi isplate za strukturne fondove i programe kao što su „Horizont“ i „Erazmus“, kao i sve druge namene. Čak i ako se budžet usvoji pre kraja godine, formiranje fonda za podršku od 750 milijardi evra zahteva posebnu ratifikaciju kod svih 27 država članica i konačno usvajanje u EP, što će potrajati nekoliko meseci (uz moguća neprijatna iznenađenja). Tek od tog trenutka EK može da počne da prikuplja sredstva za fond na finansijskim tržištima, a za njihovu raspodelu potrebno je sprovesti određene birokratske procedure, što takođe zahteva vreme (nisu u pitanju pare koje se dele tek tako). U najboljem slučaju, sredstva za pomoć oko kovida biće na raspolaganju tokom leta 2021. godine, kada će proći najakutniji udari krize. To dodatno dovodi u pitanje kvalitet pomoći EU u najteže pogođenim državama, jer novac neće dobiti kada im je najviše potreban.

U toku je igra nerava. Obe strane čekaju da ona druga popusti. Nevolja je u tome što je retorika takva da strane u sukobu ne mogu da odustanu od svojih ciljeva i da sačuvaju obraz (i birače). Dosta „upućenih“ smatra da Orban blefira i da će na kraju popustiti, između ostalog i zbog unutrašnjeg pritiska, ali to nije baš izvesno.

Paradoks je da su Mađarska i Poljska najveći neto dobitnici iz budžeta EU (Mađarska po stanovniku, Poljska u apsolutnim iznosima), kao i da bi iz novog fonda za oporavak takođe imali znatne koristi u situaciji kada ih teško pogađa drugi talas krize sa virusom. Međutim, implementacija predloženog mehanizma uslovljavanja značila bi i crveno svetlo za vođenje dosadašnje unutrašnje politike i verovatno brz politički kraj njihovih lidera. Zato će Orban (koga svi smatraju „kolovođom“) po svoj prilici čekati da pritisak država koje su najviše pogođene postane prevelik i da se tako „ubede“ tvrdi zagovornici uslovljavanja.

ULOGA ANGELE MERKEL

Posebna odgovornost snosi Angela Merkel pošto Nemačka predsedava EU u tekućem šestomesečnom mandatu. Da li kancelarka koja je na kraju političke karijere posle 15 godina vlasti ima volje i energije da se izbori sa svojim nekadašnjim štićenikom Orbanom? Ili će karijera „liderke slobodnog sveta“ (titula koju je dobila posle odlaska Obame) biti obeležena neuspehom evropskog projekta?

Da su evropski političari (pre svega Merkelova) bili mudriji, pitanje vladavine prava bi se razrešilo na jedan ili drugi način tokom leta i ne bi se ušlo u cajtnot. Ovako su doživeli da ih (za sada) nadigraju Orban i Kačinjski vetom u najgorem mogućem trenutku. Konačni pobednik ovog spora ne može se naslutiti, ali je već napravljena ogromna šteta za ugled Unije – sredstva koja se željno očekuju u teško pogođenim državama kasne. Jedino je izvesno da će ishod borbe oko uslovljavanja isplata vladavinom prava umnogome oblikovati buduće odnose u EU.