Beograd je početkom sedamdesetih bio svetska prestonica džeza. U okviru „Američke džez nedelje u Istočnoj Evropi“, dolazili su i odlazili, pod pokroviteljstvom Stejt departmenta i Newport-Beograd Jazz Festivala, od 1971. do 1975. giganti „improvizovanja bez ustručavanja, uz poštovanje pravila“ , odnosno džeza. Malo je evropskih gradova koji su u to vreme imali čast da ugoste džez velikane tog ranga kao što je imao Beograd.
Ela Ficdžerald, Luis Armstrong, Djuk Elington (otvorio prvi „Newport“ u Beogradu), Rej Čarls, Vudi Herman… Beograd je imao prilike da pozdravi tada anonimnog mladića duge kovrdžave kose, Kita Džereta, koji je, kako tvrde svedoci – zakasnio pola sata na koncert septeta Majlsa Dejvisa. Danas ništa manje nadrealno ne zvuči podatak da su se u istom trenutku na sceni našli Dizi Gilespi, Soni Stit, Kaj Vinding, Telonijus Monk, Al Mekibon i Art Blejki, u sastavu savršeno nazvanom „The Giants of Jazz“. Učesnici „Njuporta“ 1973. godine doživeli su ovacije kao niko do tada. Oskar Piterson, B. B. King i Sara Von. Oni su posuli biserima džez pijedestal, koji je u Srbiji tada bio – potkultura.
Ovo je priča o jednoj od legendi gore navedenog trija, džez umetnici Sari Von i tom njenom nezaboravnom beogradskom nastupu. Ona nije bila samo „džezerka“ iako je uz njega odrasla. U njoj je bilo i mnogo, mnogo bluza. Možda ga izvorno nije pevala, ali ga je kao začin dodavala u svoj celokupni muzički opus.
JA SAM OBIČNA
„Nisam posebna. Obična sam osoba koja radi posebne stvari“. Davno je Sara ovo izjavila, ali se javnost sa njom nije složila ni tada, kao ni sada. Dobila je nadimak „božanstvena“ od čikaškog disk džokeja Dejva Geroveja. A kako je uopšte mogla da ga ne dobije? Njen glas je išao daleko, čak do soprana Leontine Prajs, prve Afroamerikanke koja je bila vodeći izvođač Metropoliten opere, postavši tako jedna od najpopularnijih klasičnih pevačica svoje generacije. Ali za razliku od Leontine, njen glas je mogao da luta i nekim drugim muzičkim univerzumima, poznatim kao vokalni rasponi. Od soprana do ženskog baritona, spaljenog kontralta, pohotnog vibrata, imala je sve. Njen vokalni izraz bio je raskošan – telo, volumen, tekstura, kontrola.
Muzika joj je prišla i genetski i intuitivno. Majka Ada pevala je u crkvenom horu, otac Džejk, stolar, svaki slobodan trenutak posvećivao je gitari i klaviru. A za to vreme preko radio-stanica zavodila je Džudi Garland, od koje je upijala duhovnost i čistotu. Možda je za začetak njene karijere najzaslužniji bar „Skating Rink“ u ulici Montgomeri (Njuark), u koji su dolazili bendovi iz cele Amerike. Muzika, kao i voda, uvek nađe put, a našla ga je i Sara, te je ilegalno, bez znanja majke i oca počela da zarađuje kao pijanistkinja u klubu „Picadilly“ i na njuarškom aerodromu.
Zvanični počeci identični su onim Ele Ficdžerald – amatersko takmičenje u pozorištu „Apolo“ u Harlemu na Menhetnu (1942). Sa prijateljem Dorisom Robinsonom osvaja drugu nagradu pevajući Body and Soul, za šta dobija čitavih 10 dolara, uz stalni angažman u „Apolu“. Solo karijeru započinje 1945. u klubovima 52. ulice u Njujorku, a objavljuje i prvu pesmu Lover Man. U naredne tri godine niže uspehe: Tenderly postaje hit, kao i It’s Magic i Nature Boy. U Filadelfiji je imala i prvi javni nastup sa simfonijskim orkestrom „100 Man and a Girl“. I simbolično, bila je – jedna jedina. Izdavačke kuće koje su stajale iza nje do početka 60-ih (Kolumbija, Merkjuri) slavodobitno su objavljivale hit za hitom. Od I’m Crazy to Love You i I Cried for You do Make Yourself Comfortable, i How Important Can It Be sa Kauntom Bejzijem. Sebi za dušu, uz pomoć Kvinsija Džounsa snimila je u Danskoj ploču Sassy Swings the Tivoli, album sastavljen od performansa uživo sa njenim triom. Nezaboravni nastupi kulminirali su u Karnegi Holu 1954, zajedno sa Bili Holidej, Čarlijem Parkerom, Lesterom Jangom. Pre prvog dolaska u Beograd već je ubeležila prvi nastup u Beloj kući gde joj je domaćin bio Lindon Džonson.
Nakon jednog njenog koncerta Frenk Sinatra je izjavio: „Ona tako dobro peva, da poželim da presečem vene i pustim da me njeno pevanje odvede u smrt.“ Njen muzički mozaik je u opisu najčešće sublimirao vrline nekoliko džez legendi: spontanost Ele Ficdžerald, dušu Arete Frenklin, toplinu Pegi Li i frazu Karmen Mek Ri. Veština improvizovanja je ipak samo njena. Kritičar Geri Gidins izjavio je da je „ona bezvremenski glas modernog džeza, vrtoglava poratna virtuoznost, duhovitost i neustrašivi kapric“.
DVA BEOGRADSKA KONCERTA
U Beogradu je prvi put nastupila 1969. godine. Nastup je prošao neslavno, ili da iskoristimo eufemizam – „nije sve išlo kako treba“. Ozvučenje je potpuno podbacilo. Nije želela da ga se priseti ni kada je došla ponovo. Kratko je odgovorila: „Taj koncert ne bih želela da pamtim“. Ali kao i u slučaju Ele Ficdžerald (koja je prvi beogradski koncert održala u praznom Domu sindikata), drugi beogradski nastup, u okviru Njuport festivala, bio je pun pogodak. Jednom prilikom Minja Subota mi je ispričao da je Ela (uveliko svetska zvezda) po ponovnom dolasku u Beograd, nakon inicijalnog fijaska, bojažljivo upitala organizatore hoće li biti ljudi ovog puta? Bila je srećna kao malo dete kada je videla dupke punu dvoranu. Mali dokaz da su i ljudi ovenčani slavom na kraju dana obični ljudi, sa zebnjama, nesigurnostima, iščekivanjem. Na sličan način olakšanje je doživela i Sara. Beograđani su je dočekali sa takvim oduševljenjem, da su joj oči bile pune suza iako je do tada svet prošpartala uzduž i popreko i ovladala najeminentnijim koncertnim podijumima.
Tih dana 1973. godine Beograd je živeo džez. Hotel „Jugoslavija“ bio je mesto hodočašća za brojne obožavaoce. Na stranicama kataloga festivala pisalo je da „učesnici festivala borave u hotelu ‘Jugoslavija’ o kome imaju najlepše mišljenje“. Sara je, zajedno sa ostalim učesnicima, nastupala i u matine programu koji je, kako je pisala „Borba“, bio namenjen „radničkoj, srednjoškolskoj i studentskoj omladini“. Cena ulaznica za ove događaje bila je 10 i 20 dinara, što je bilo nekoliko puta manje nego za večernji termin (80 i 100 dinara). Rasprodate su nedeljama pred festival. Za nastup Sare Von i B. B. Kinga tražila se karta više – kod tapkaroša je prodavana i po desetostruko većoj ceni! Beograd je tada tačno znao koga iščekuje. Beogradski nastup izazvao je ogromno interesovanje i van zemlje, pa su dolazili i ljudi iz Mađarske, Rumunije, Bugarske.
Način kako je držala mikrofon bio je sastavni deo performansa. Pomerala ga je igrajući se volumenom sopstvenog glasa, tako da položaj mikrofona bude komplementaran jačini glasa i vokalnoj teksturi. Koliko joj je bilo lepo, govori podatak da je koncert produžila sve dok sa zakašnjenjem nije stigao B. B. King sa svojim ansamblom. Organizatori su bili na mukama, ne znajući kako će publika da reaguje. Kada su joj ovo predočili, ona je potpuno mirno odgovorila: „Ne vidim u čemu je problem, ja ću pevati dok ne stignu moji prijatelji, jer zaista bi bila šteta da ovakva publika čeka. A B. B. King će stići, i videćete, nadoknadiće ovo zakašnjenje za koje nije kriv.“ Taksi koji je jurio od aerodroma beogradskim ulicama ka Domu omladine ubrzo je i ispunio ovo Sarino obećanje.
Nakon koncerta je za „Ilustrovanu Politiku“ isprekidanim glasom protkanim umorom i srećom izjavila: „Muzika je moj život. Volim džez, a kada vidim da neko ceni moj trud, presrećna sam. Beogradska publika je jedna od najdivnijih pred kojom sam pevala. Ovog puta sve je bilo drugačije. Pored ostalog, sada je bilo mnogo više mladih ljudi, a to je divno. Ovo je pravi festival džez i na ovakvu priredbu bih se uvek vratila.“ I sasvim sigurno bi, jer je evropska turneja planirana da se održi 1989. otkazana usled njenog narušenog zdravlja, koje je nedugo zatim odvelo u smrt.
Nije samo Beograd dobio hvalospeva od Sare Von. Dobila ih je i Bisera Veletanlić, koja se sa njom našla na sceni, a kada je čula njen glas, fasinirana je izgovorila: „Pa šta ćeš ti ovde, hajde sa mnom u Ameriku.“ Bisera joj se zahvalila na komplimentu i uzvratila pitanjem: „Zašto, kada tamo ima na hiljade pevača koji su bolji od mene?“ Sara se nasmejala i glasno uzviknula: „Pobogu, nijedan beli. Beli ljudi ne umeju da pevaju kao ti, zapamti to.“
Ali niko nije pevao kao Sara. Anita Bejker i Šade Adu teško da bi dosegle svoje visine da nisu imale nju kao inspiraciju, jer svakoj genijalnosti je ona neophodna. Najviše zahvaljujući njoj, „Njuport džez“ u Beogradu 1973. Najbolji je održan festival u ovom delu sveta do sada. A može se reći da je verovatno jedan od najboljih džez festivala koji su do tada održani u svetu. I više nego dovoljno za jedan beogradski omaž velikanki „Sassy“, zar ne?
