Ručak u restoranu

Dok pišem ove redove, stiže informacija da se u zemlji u kojoj trenutno živim ukida Ausgangssperre, odnosno zabrana kretanja posle 20 časova. Uraaa! Sada ćemo muž i ja moći čitavu noć da šetamo psa. Samo to i možemo zato što je sve zatvoreno, a privatne kuće se u vreme pandemije ne posećuju. Bar ih mi ne posećujemo. O, daaa, ilegalnih žurki ima na svakom koraku, ali nas na te žurke niko i ne zove, niti bismo mi išli na njih.

foto: julia kuzenkov / pexels

Kad se samo setim kako je bilo pre tri nedelje dok smo boravili na drugoj planeti nazvanoj, po narodu koji je naseljava, Srbija! Godinu dana nismo dolazili u Srbiju zato što mi nismo oni loši gastarbajteri koje je, prošlog proleća, Predsednik grdio i optužio da unose opasni virus u zemlju. Ne bismo ni sada došli da nas porodična nevolja nije na to naterala. Kada smo stigli, zaista smo pomislili da nas je nekakva vremenska mašina vratila u prošlost koju smo voleli.

Otvorena knjižara – bar sat vremena proveli smo u prelistavanju knjiga i ćaskanju sa ljubaznom prodavačicom. Da nismo svi imali maske na licima, poverovala bih da se nalazim u onom starom Beogradu u koji se uvek rado vraćam. Izašli iz višemesečne, evropske zaključanosti, širom otvorenih očiju posmatrali smo ljude koji sede u baštama sa grejalicama, pazare u prodavnicama, ulične tezge; tek tada smo shvatili koliko nam sve to nedostaje! U jednom trenutku smo ćerka i ja prislonile lica na staklo kafića, prepunog mladih i doteranih devojaka i mladića bez maski na licima i bez odstojanja između sebe. Prilično šokirane smo ih posmatrale, a ćerka je tiho izustila: „Oni to ne smeju da rade.“ Tako priljubljena uz staklo kafea, razmišljala sam o lekarima u skafanderima, ali i o tim mladim ljudima. Pokušala sam da ne sudim i zaključila da sam srećna što u svojoj mladosti nisam morala da prolazim kroz ovakva iskušenja.

Obišli smo nekoliko dragih mesta samo da bi želja u grudima oslabila i da bismo okolišu koji volimo, a nismo ga dugo videli, vratili boje u sećanje. Na jednom od tih mesta sreli smo prijatelje. Bukvalno smo naleteli jedni na druge. Nekoliko sekundi smo se gledali, zanemeli od iznenađenja, a onda se čvrsto zagrlili, uprkos svemu. Kada smo im objasnili zašto smo tu, pozvali su nas u restoran na ručak. Muž i ja smo se značajno pogledali i krenuli da se nećkamo i lagano odbijamo poziv, na kraju smo priznali da se mi, jednostavno, plašimo odlaska u restoran jer u zatvoreni prostor kafana i kafića već godinu dana nismo ušli, a to na našoj tamošnjoj planeti mesecima nije ni moguće.

Prelomilo je podsećanje našeg prijatelja da je on lekar i ubeđivanje da će sve biti bezbedno. Ručak u restoranu sa živim ljudima, i to još sa prijateljima! Kakav džek-pot! Dok su prolazili minuti, pa i sati sedenja u kafani, kroz glavu su mi povremeno proletala pitanja: „Šta ako se zarazimo, pa zarazimo mamu…“ Da, strah je definitivno najveći čovekov neprijatelj! Sedeći u tom prijatnom prostoru, shvatila sam koliko sam i ja postala nenormalna u ovom ludom svetu u kojem živimo. Na kraju sam uspela da oteram od sebe osećaj krivice što uživam dok mnogi ljudi pate i umiru, uspela sam da se opustim, zahvalna prijateljima što su me nagovorili, zamislite, da ručam u restoranu u vreme pandemije. Uživanje u razgovoru sa prijateljima, licem u lice, i u božanstvenoj hrani staviću na listu „Jedan od deset nezaboravnih momenata u životu“. Da mi je neko pre dve godine rekao da će se lep, ali običan prijateljski ručak u restoranu naći u rubrici „Verovali ili ne“, ne bih mu poverovala.

Istog dana zvonili smo na vrata naših kumova. I oni su od iznenađenja što nas vide tu ostali bez reči, a zaprepastili su se kada smo im rekli da nećemo ući kod njih pošto imaju veoma staru majku. Posedujemo mi negativan test, ali u međuvremenu smo bili u kontaktu sa raznim ljudima, osim toga, nemojte zaboraviti da smo mi ipak bića sa druge planete poznate pod imenom Nemačka, rekli smo im. Nisu se ni nasmejali, a kada smo otišli, pitali su se da li se naš susret dogodio u snu ili na javi. Kratko druženje sa njima na zadatoj udaljenosti, nasred hodnika zgrade, greje naša srca i sada, ovde u ledenoj, evropskoj zaključanosti.

Grljenje sa nekoliko članova familije i sa nekoliko najbliskijih prijatelja u Srbiji vratilo mi je veru u povratak onog života u kojem su dodir, zagrljaj i poljubac nasušna potreba i izvor sreće, a ne straha. Moja glava na maminom krilu, kao kada sam bila mala, daje mi nadu da takozvana nova normalnost nikada neće postati stvarna normalnost, a da ću ja, s vremenom, bivati ona stara ja, za koju je zagrljaj najlepši susret na svetu.