Iscurela energija

Sa petog sprata Doma omladine, na kojem se nalazio studio za emitovanje programa Radija B92, svaki deo Trga Republike odlično se vidi. Napad policije oklopnim vozilima, mlazevima vode, velikom količinom suzavca, nadiranje policije pod maskama, pa potom nadiranje demonstranata koji se penju na vozila i skidaju oružje, iz studija je izgledalo kao epska bitka, kao neka Kosovka bitka, sve sa retro Vukom Draškovićem i nizom veoma različitih likova, potpuno anonimnih heroja. Gledam ovih dana retko viđenu fotografiju Goranke Matić na kojoj Knele i Giška sklanjaju heroinu Draganu sa poprišta, koja je izmorena mlazevima vode iz ogromnog šmrka kojim su je gađali.

Zbog vanrednih okolnosti, tada smo prekinuli muzičku emisiju „Poplava“, koju je vodio Saša Mirković. Iz studija je najavio prilog Aleksandra Vasovića, koji se tog dana prvi put pojavio u našem programu. Milica Kuburović, Dušan Mašić, Boris Husović i mnogi drugi bili su deo novinarskog tima koji je izveštavao sa ulice, donoseći najnovije snimke na svakih nekoliko minuta. Naš direktan prenos u trenutku dok smo gutali suzavac, bio je demonstracija najprofesionalnijeg izveštavanja. Čak i kada sam preterao sa komentarisanjem da mi sve liči na početak građanskog rata, Zoran Mamula me je opomenuo da „spustim loptu“.

A bilo je teško smiriti se i izveštavati u onako dramatičnoj situaciji. Ubistvo učenika Branivoja Milinovića i policajca Nedeljka Kosovića najavljivalo je moguće masakre. Ipak, našli smo meru u izveštavanju. To je bila ta unutrašnja demokratičnost vezana za profesionalizam – iako sam bio odgovorni urednik, bilo je najnormalnije da međusobno jedni druge upozoravamo na balans. Razum.

POLICIJA NA ZADATKU

U ovakvim situacijama bezbednost novinara uvek mi je bila najvažnija i, kroz našu školu, reporteri su znali kako da se kreću i izbegnu ozbiljnije napade. Tako je bilo kroz sve demonstracije, zabrane i ratove.

Stiže informacija da je zabranjeno emitovanje Studiju B. Zove me Milorad Roganović, kaže: „Sad su završili, kreću na vas.“ Imali smo prepun peti sprat naših novinara koji su se vratili sa terena jer su tenkovi već stigli u grad, ali i veliki broj stranih dopisnika, prijatelja. Policijski tim se jedva probio do moje kancelarije. Tražili su da prekinemo program, a ja sam, po savetu advokata, tražio pismeno rešenje o zabrani što je pomalo iznenadilo šefa ekipe, pa smo ušli u raspravu o zakonu (iako sam bio potpuno svestan činjenice da praktično radimo bez dozvole, da smo u zakonskim okvirima – pirati). Posle konsultacija radio-vezom, komandir je otišao navodno kod tužioca, dok je grupa nasilnijih policajaca ostala da stražari. Nešto kasnije pojavila se druga ekipa, koja je tražila bezuslovni prekid programa. I pražnjenje redakcije. Krenuli smo sa evakuacijom, a ja sam insistirao da sačekamo tužioca… Tako smo dobili bar još sat da informišemo građane o zbivanjima na ulici, povređenima, tenkovima… Onda je došao trenutak za pretnju fizičkom silom i praktično sam nateran da uđem u studio i odjavim program. Policija je tražila da nastavimo samo sa Tanjugovim vestima uz njihovo prisustvo, što sam odbio. Praktično smo isključili kompletan program i ostavili frekvenciju i bez muzike.

Tražio sam od policije da ostanem u prostorijama da bih mogao da se javljam na telefon i da obaveštavam roditelje saradnika da su dobro i na putu kući. Kasno sam te noći i sam krenuo prema supruzi i ćerki na Banovom brdu. Dočekala me zabrinuta supruga, koja nije o meni ništa znala ceo dan. A imala je da mi kaže jako važnu informaciju – da ćemo dobiti još jednu bebu. Bili smo i zabrinuti i radosni u isto vreme.

Ujutro sam pošao na posao, a komšija me obavestio da je u susedne zgrade dva puta dolazila policija da me traži. U vestima je objavljena informacija da je protiv mene podignuta optužnica. Od zatvora me spasla činjenica da je nekoliko dana ranije došlo do prenumeracije kućnih brojeva u ulici, pa su me tražili na drugoj adresi.

MUZIČKA POBUNA

Policija je dozvolila da uđem u Dom omladine, ubrzo se pojavio Miško Bilbija sa predlogom da krenemo sa emitovanjem muzike. Posle konsultacija sa nadređenima, to je policiji izgledalo prihvatljivo i onda je Miško počeo da šalje u etar i jasne, ali i šifrovane poruke, pozive na bunt, na ustanak, na revoluciju. Ta muzika bila je deo našeg uobičajenog programa, ali ovako posložena, davala je jače i jasnije poruke od samih vesti: White Riot The Clash, The Boys Are Back In Town Thin Lizzy, mnogo puta Fight The Power Public Enemy, koji su tog dana sa frekvencije 92,5 urlali: „Naša sloboda izražavanja je pitanje slobode ili smrti – moramo se boriti protiv moćnika iz senke.“

Muzička pobuna imala je paralelno delovanje. Studenti su počeli da se okupljaju u Studentskom gradu. Jedan od zahteva bio je hitno oslobađanje Radija B92 i Studija B, i kako se njihov marš približavao centru grada, tako smo mi vršili sve veći pritisak da pokrenemo program i u jednom trenutku samo smo ušli u studio i progovorili. Policija je ubrzo napustila prostorije. Naredni dani u potpunosti su bili posvećeni studentskim protestima na Terazijama, što smo uvek ponavljali u ključnim društvenim i političkim momentima kasnijih godina.

Istorija Radija B92 u dobroj meri je sazdana od zabrana. Ali, ono što je pokretalo ovaj medij u njegovim najboljim danima je vera u bolje sutra, koja nije imala dilemu niti se libila da se zbog nje dopadne zatvora, dobiju batine, ostane bez posla ili cele firme. Jedino se nije smelo ostati bez ideala.

ODNOS PREMA NASLEĐU

Ovo je prva okrugla godišnjica 9. marta a da ne postoji „onaj“ B92, koji je bio akter i svedok onoga što se dogodilo te ‘91. i svih ostalih godina koje su usledile. Prvu deceniju obeležili smo u postpetooktobarskoj euforiji, koja nam je povratila dašak one energije od 9. marta i zimskih demonstracija ‘96/97. Pre deset godina, osakaćeni ekonomskom krizom i zbunjeni novom vlasničkom strukturom, još uvek smo imali zrno one devetomartovske energije i veru da ima nade.

Danas, trideset godina kasnije, od te energije nije ostalo praktično ništa.

Možda je to normalno kada imaš skoro šezdeset godina i kada stvari gledaš drugačije nego onda kada uživo prenosiš događanja na Trgu Republike i toliko se uneseš da te Zoran Mamula Maki svojom hladnokrvnošću smiruje. Makija nema već dve decenije, kao što nema mnogih koji su tog vetrovitog martovskog dana bili deo Radija B92. Nema Roberta Klajna, Miomira Grujića Fleke, Dejana Anastasijevića Ananasa, Aleksandra Barišića Barnija, Mileta Pileta Miletića, Biljane Vujasinović Zec, Saše Markovića Mikroba….

Nema ni Branivoja Milinovića, momka od 17 godina koji je slušao Radio B92, voleo The Pogues, pisao pesme i koji je stradao tog dana kod „Londona“, baš kao i onaj nesretni policajac nekoliko stotina metara dalje. Nema ni jednog dostojnog obeležja za te prve žrtve koje su pale za demokratiju u Srbiji, nema ulica za njih, nema čak ni spomen-ploča na mestu njihovih pogibija, što je najbolji pokazatelj odnosa prema tom nasleđu. Tri decenije kasnije ne znamo ni koji od pripadnika MUP-a je ispalio tu bojevu municiju u nenaoružane demonstrante, otevši 17-godišnjeg klinca od njegove porodice i prijatelja, nikada nismo čuli da je sprovedena istraga ni o Branivojevoj ni o Nedeljkovoj nasilnoj smrti. O preuzimanju odgovornosti i da ne govorimo.

Od 9. marta, kada smo pomislili da je moguće brzo srušiti režim, trebalo je da prođe puna decenija da bi se desio Peti oktobar. Za to vreme smo iskusili nekoliko zabrana, ubrzano odrastajući i razvijajući se u dvostrukoj izolaciji u kojoj smo sa vernim slušaocima stvarali svoj svet. Vidim da se pišu nove istorije i da se kriterijum nečije uloge i značaja menja u skladu sa dnevno-političkim agendama. Zato nam i stvarnost izgleda ovako.

Deveti mart je bilo gubljenje nevinosti – ona tačka posle koje više nema nazad. Zemlja se nakon toga raspala u moru krvi, a mi smo preko noći odrasli znajući da više ništa neće biti isto. Posle se desio Vukovar, zatim Sarajevo, onda Srebrenica, Oluja, Kosovo i bombardovanje.

Bili smo akteri i svedoci nadajući se boljoj budućnosti koja se suštinski nikada nije desila na način kakvom smo je zamišljali pre trideset godina.

foto: goranka matić