foto: zoran žestić / tanjug
Vlasti Srbije na Srbe i srpske organizacije u susednim zemljama gledaju kao na svoje podanike, a zvaničnici iz Beograda se ponašaju patronistički prema njima. Dešavanja u vezi sa Srpskom listom na Kosovu ili odnos "toplo-hladno" sa predstavnicima srpskih organizacija u zemljama u okruženju pokazuju model podobnosti koji se praktikuje u pogledu saradnje sa Srbima u rasejanju
Ideja takozvanog srpskog sveta provejava već godinu dana u domaćoj javnosti, ali i u javnosti zemalja u regionu, pre svega u državama nastalim raspadom Jugoslavije. Iako nije novi pojam, srpski svet je postao oruđe u zvaničnim i nezvaničnim odnosima Srbije sa susedima mada je vrlo upitno koliko je svrsishodno, a posebno dobronamerno i progresivno.
Igranje na kartu položaja Srba u dijaspori, doduše u „odabranim“ državama (Bosna i Hercegovina, Hrvatska i Crna Gora), ali i na Kosovu, pati od više nedostataka. Pored toga što se ne vodi stvarna briga o Srbima u rasejanju, pa čak ni prema Srbima iz pomenutih država i na Kosovu, ona se ne vodi ni prema Srbima u drugim zemljama gde je pitanje položaja i prava Srba upitno, posebno u pogledu ostvarivanja brojnih prava, ali i povezanosti sa maticom (na stranu poneka kulturna dešavanja, koja su više folklornog karaktera). Drugi problem predstavlja i vođenje šizofrene spoljne politike, posebno u bilateralnim odnosima, manipulišući Srbima koji žive u tim državama, što je u bliskoj prošlosti već viđeno.
Sve navedeno se vidi u tome što postoji jedna priča u pogledu bilateralne saradnje sa predstavnicima tih država, a druga se ogleda u huškanju pojedinaca i grupa u tim zemljama koji dolaze iz redova srpskog naroda, a koji rade na podrivanju stabilnosti i poretka država u kojima žive. Nebojša Vladisavljević, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, objašnjava za „Vreme“ politiku zvaničnog Beograda prema susedima i Srbima u susedstvu: „Autoritarni trendovi u regionu poslednjih godina su narušili i međudržavne i međunacionalne odnose. Nedemokratske vlasti u Srbiji i susednim državama često zloupotrebljavaju legitimnu podršku sunarodnicima preko granice za sopstvenu stranačku i ličnu promociju, i žele da kontrolišu njihove predstavnike i organizacije. To je recept za popularnost i konsolidaciju autoritarizma kod kuće, ali i za ozbiljnu štetu dugoročnim interesima svojih sunarodnika u susednim državama.“ Profesor Vladisavljević podvlači da su jedino demokratski izabrani i autonomni predstavnici tih zajednica, uz legitimnu podršku „matične“ države u demokratskom miljeu, dugoročna garancija zaštite njihovih prava i interesa.
Istina, reč je o državama koje imaju dovoljno, ako ne i previše sopstvenih unutrašnjih problema. Tako je BiH od nastanka bila suočena sa ratom, a potom i sa posledicama rata sa kojima se i dalje suočava, posebno u vidu odustva nacionalnog jedinstva i teškog postizanja kompromisa oko skoro svih pitanja od vitalnog značaja za državu. Crna Gora, pak, ima nekoliko ozbiljnih problema – politička nestabilnost, nacionalno pitanje i odnos prema nacionalnim manjinama, zatim verska trvenja na različitim relacijama (Srpska pravoslavna crkva – kanonski nepriznata Crnogorska pravoslavna crkva, ali i trvenja između države i SPC). U Hrvatskoj je, naizgled, situacija stabilnija. Ona je članica Evropske unije i NATO, ali brojni problemi su aktuelni, kao i ratni narativ iz prošlosti i pitanje istinskog pomirenja, što opterećuje i samu Hrvatsku i njene odnose sa susedima. Stanje na Kosovu je najsloženije i bez značajnih izgleda da će se u skorije vreme popraviti. Dodatni problem predstavlja nerešeno pitanje statusa Kosova, što stvara probleme i zvaničnoj Prištini, ali i zvaničnom Beogradu. Zato, imajući u vidu trenutno stanje u državama regiona, nije teško igrati na kartu već postojeće nestabilnosti u tim zemljama. To olakšava posao protagonistima srpskog sveta, pošto se u obzir uzme da tamo postoji srpska etnička i verska manjina, koja se čini kao zgodna „moneta za potkusurivanje“.
IDEOLOŠKA PODLOGA SRPSKOG SVETA
Zagovornici srpskog sveta su, zapravo, zagovornici ideje velike Srbije. Ideološko jezgro im je politika Srpske radikalne stranke (SRS), ali i strukture bliske nekadašnjem režimu Slobodana Miloševića, te potiču iz perioda vlasti Socijalističke partije Srbije (SPS) i tadašnje Jugoslovenske levice (JUL).
Već osamdesetih godina prošlog veka bila je aktuelna ideja o potrebi zaštite prava Srba van granica Srbije (tada uže Srbije, bez pokrajina Vojvodine i Kosova), a posebno na Kosovu, u BiH i Hrvatskoj. Od Memoranduma SANU, preko stranačkih manifesta u nadolazećem višestranačkom sistemu, do otvorenih pretnji i konkretnih akcija u tom smeru. Epilog smo videli u narednoj deceniji, u krvavim ratovima u Hrvatskoj, BiH, kao i za vreme NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije, koja je usledila nakon sukoba na Kosovu.
Procep između proklamovane ideje evrointegracija i pitanje politike srpskog sveta karakteristika su aktuelnog režima u Srbiji. Slično je bilo i za vreme Miloševićevog režima, kada su postojale stranke bliske vlasti, koje su jedno vreme bile i zvanično deo režima (SRS), a otvoreno su zastupale militarizam, do onih na suprotnom polu, navodno mirnodopskih, jugoslovenski opredeljenih, poput JUL a. Takva raspolućenost u javnom nastupu i delovanju i danas postoji, doduše u nešto izmenjenim ulogama. Tako je ministar Aleksandar Vulin, nekada član JUL-a i blizak Miri Marković, otvoreni zastupnik srpskog sveta, dok su neki naprednjaci, makar javno, za EU integracije. Istina, jedan deo njih su dojučerašnje perjanice bivšeg, demokratskog režima. Sve ovo stvara privid celine pogodne za serviranje predstavnicima međunarodne zajednice, ali i biračima u Srbiji, privid slike o navodnoj borbi za bolje sutra.
Izjave ministra Vulina o „srpskom Komonveltu“ u najmanju ruku su čudne, posebno ako se govori o zajedničkom životu svih Srba u istoj državi, ali bez prekrajanja granica (jer prekrajanje granica u ovom trenutku i nije moguće). Jedini vid života svih Srba, ili bar najvećeg broja Srba u istoj državi/političkoj zajednici, za sada je ostvariv u okviru EU, kojoj Srbija nije ni blizu. Zbirno posmatrano, priča o srpskom svetu stvara iluziju jer ako pogledamo dokle se stiglo u procesu evrointegracija i gde je mesto Srbije danas u međunarodnoj zajednici, ne može se izbeći zaključak da je reč o stagnaciji i svojevrsnoj pat-poziciji.
Kosovski mit, i mitomanija uopšte, doveli su do ideologije megalomanije i trenutno neostvarivih ideja vezanih za pitanje života „svih Srba u jednoj državi“. Međutim, ta ideja i dalje, iako više stvar mašte, utiče na birače zavedene nerealnim obećanjima. Podizanje monumentalnih spomenika, prekrajanje istorije uz brisanje, latentno i manifestno, antifašističke borbe srpskog naroda, ali i potpirivanje Srba van granica Srbije na „buđenje“, daje ideološku podlogu ideji srpskog sveta.
PROMENLJIVO LICE PROTAGONISTA
Nosioci tzv. velikosrpske politike i ranije su „hvatali na halabuku“. To su radili tako što su stvarali oštru polarizaciju u društvu po principu „ako nisi sa nama, protiv nas si“, stigmatizujući svoje neistomišljenike. Tako se na Srbe i srpske organizacije u susednim zemljama gleda kao na svoje podanike, a zvaničnici iz Beograda se ponašaju patronistički prema njima. Dešavanja u vezi sa Srpskom listom na Kosovu ili odnos „toplo-hladno“ sa predstavnicima srpskih organizacija u zemljama u okruženju pokazuju model podobnosti koji se praktikuje u pogledu saradnje sa Srbima u rasejanju.
„Odnos Srbije prema svim Srbima nije isti, postoje oni koji nose ekskluzivitet u tim odnosima, a neki drugi mole pred vratima vlasti u Srbiji da ih ovi prime. Svi dosadašnji nosioci vlasti u Srbiji su se miješali u izborne procese u BiH i direktno podržavali u kampanjama, sudjelujući na partijskim završnim konvencijama, aktuelnu vlast u Republici Srpskoj. Zapravo, niko u Republici Srpskoj ne može doći na vlast bez famoznog blagoslova iz Beograda, a to je definitivno ono što otežava položaj Srba u BiH“, navodi za „Vreme“ Tanja Topić iz Fondacije Fridirh Ebert BiH.
Takođe, promenljiv stav postoji i prema nosiocima vlasti u tim državama. Nedoslednost u postupcima je vrlo očigledna, kao i makijavelistički potezi vodećih struktura u Srbiji. Tako je svojevremeno lider radikala Vojislav Šešelj bio na inauguraciji Mila Đukanovića, što je usledilo nakon cepanja Demokratske partije socijalista i odstranjivanja kadrova Momira Bulatovića, koji su bili privrženiji Beogradu. To je učinjeno iako su radikali i te kako bili protivnici raskidanja veza Srbije i Crne Gore, makar manifestno. Sličan primer je i učešće Nikole Selakovića (SNS) na sedmom kongresu DPS-a 2015. godine. Kao da se i tada nisu znali planovi i težnje Đukanovića i njegovog DPS-a u pogledu odnosa prema Srbiji i pitanje položaja Srba u Crnoj Gori.
ODNOS SA SUSEDIMA I SRBIMA U SUSEDSTVU
Ne manje bitan je i odnos Srbije sa susedima, ali i prema Srbima u susednim državama i na Kosovu. Boris Rašeta, pisac iz Zagreba, ne vidi realan prostor da se ideja srpskog sveta u praksi ostvari. „Ako pogledamo prostore na kojima žive Srbi – svi se radikalno prazne, na njima je sve manje stanovništva koje je sve starije, radno nesposobnije, otprije slabo obrazovano. Srbovanje te probleme neće riješiti, već pojačati. Lijek je gori od bolesti“, navodi Rašeta.
U BiH je, u tom pogledu, veoma slična situacija, s tim što, kada je BiH u pitanju, treba imati u vidu i obaveze Srbije prema Dejtonskom mirovnom sporazumu i ulozi Srbije u očuvanju mira i stabilnosti u BiH. „Odnos Srbije je ambivalentan i proturječan. Dok se Aleksandar Vučić uporno zaklinje u teritorijalni integritet i suverenitet BiH, pored njega stoji čovjek kojeg on podržava i koji traži samostalnu Republiku Srpsku“, navodi Tanja Topić.
U Crnoj Gori situacija je slična, ali treba imati u vidu i znatan udeo srpskog stanovništva u ukupnom broju stanovnika ove države, kao i činjenicu da su Srbija i Crna Gora do pre deceniju i po bile u zajedničkoj državi. Vladimir Pavićević, direktor Društva za istraživanje politike i političke teorije, odnos zvaničnog Beograda prema Srbima u Crnoj Gori vidi kao odnos podrške zaštiti i unapređivanju prava Srba u ovoj zemlji i navodi da je to ključno i legitimno delanje, kao što je legitimno i da crnogorska država utiče na zaštitu i unapređivanje prava Crnogoraca u Srbiji. „Više od tri godine živim u Crnoj Gori, i vidim da je očigledno kako predstavnici države Srbije rade dosta na razvijanju i unapređivanju prava Srba koji žive u Crnoj Gori. I to se tretira kao legitimno delanje države Srbije, budući da zaštita državljana Srbije i Srba u inostranstvu jeste i ustavna obaveza nosilaca vlasti u Srbiji ko god da je na vlasti“, navodi Pavićević.
Međutim, ono što može biti sporno je pitanje granica uticaja na unutrašnje stvari u Crnoj Gori, van kulturne saradnje, posebno ako se ima u vidu nestabilna politička situacija u ovoj državi i nezadovoljstvo dela predstavnika Srba potezima nove crnogorske vlade, što nailazi i na podršku struktura u Srbiji.
Pitanje odnosa Beograda prema Srbima na Kosovu, kao i njihovom organizovanom delovanju, veoma je složeno. Imajući u vidu stanje na Kosovu, brojnost srpskog stanovništva, ali i nerešen status, to pogoduje održavanju nestabilnosti. Tanja Lazarević, novinarka portala „Kossev“, za „Vreme“ navodi da odnos zvaničnog Beograda ne vidi kao politiku Srbije, već kao politiku vlasti, ali i pojedinaca, opozicije, grupa. „Manje-više već decenijama na istom kursu i energiji, sa većim ili manjim modifikacijama, u zavisnosti od toga ko je sprovodio državnu politiku prema Kosovu, sa izuzetkom premijera Đinđića – reaktivnu, neiskrenu, nekompetentnu, sa ozbiljnim greškama i zloupotrebama, suštinski u neskladu sa nacionalnim i državnim interesima Srbije. Neizlečivo populističku“, navodi sagovornica.
Profesor Vladisavljević, u izjavi za „Vreme“, kaže kako je politika zvaničnog Beograda u poslednje tri decenije prema Srbima u rasejanju bila promenljiva. „Nasuprot Miloševiću, demokratske vlasti su u deceniji posle Petog oktobra podsticale inkluzivnost prema nacionalnim manjinama, razvoj višestrukih političkih identiteta, rešavanje statusa Kosova diplomatskim putem, kao i široku saradnju u regionu. Zato je podrška zaštiti prava i interesa Srba u susednim državama počivala na evropskim standardima i posebnim mehanizmima koji izviru iz bilateralnih i drugih sporazuma u regionu“, navodi on.
ŽELJENI CILJ
Pitanje srpskog sveta samo po sebi ne može biti cilj. Ako se u obzir uzme stanje u Srbiji, ali i u regionu, svakako da ovo pitanje ne bi moglo da bude postavljeno kao najvažnije. Čini se da je njegovo otvaranje makar delimično skretanje pažnje sa realnih problema (ekonomija, suočavanje sa prošlošću, borba za vlast…) koji muče kako Srbiju, tako i države regiona. Ako se ovo pitanje dublje analizira, ne može se izbeći i dodatno – šta se time dobija? Zbog ranijih iskustava, ne može se prenebregnuti činjenica da je otvaranje nacionalnog pitanja na Balkanu, ma ko ga postavio, uvek izazivalo podrivanje stabilnosti u regionu. U savremenom dobu, kada je reč o relativno mladim državama nastalim na razvalinama SFRJ, pokušaj rešavanja nacionalnog pitanja građanima ovih država ne može a da ne vrati slike ratova, sankcija, izolacije, stagnacije…
Da je pitanje srpskog sveta i uticaja Srbije na susedne zemlje, u smislu pretenzija i iredentizma, pogodno za analizu i tumačenje – jeste. Međutim, trenutno ne postoji nijedan zvanični dokument na kome se zasniva srpski svet, niti program zvaničnog Beograda uobličen u neki pravni akt. Tako „lebdeća“ ideja ostavlja građane Srbije, ali i Srbe u rasejanju, u nedoumici šta se to priprema u njihovo ime. To, dalje, ostavlja ogroman manevarski prostor za nagađanja šta se sve podrazumeva ili ne podrazumeva pod srpskim svetom. Sagovornici „Vremena“ su u načelu saglasni da ne postoji ozbiljna pretnja od srpskog iredentizma u susednim državama. Razloga je mnogo, od depopulacije (starenje stanovništva i sve veći broj emigranata), do manipulacija od strane zvaničnika Srbije, ali i nekih država u regionu, koji, služeći se ovom sintagmom, često prenaglašavaju uticaj koji koncept srpskog sveta zapravo ima.
ALTERNATIVA SRPSKOM SVETU
Alternativa srpskom svetu je kontinuiran rad sa srpskom dijasporom, a u skladu sa Ustavom Srbije i međunarodnim pravom. To bi se ogledalo u tome da Srbija može da se povezuje sa svojom dijasporom u granicama koje joj dozvoljavaju Ustav Srbije, ali i pravila međunarodnog prava vezana za zabranu mešanja u unutrašnje stvari drugih država, kao i poštujući unutrašnji poredak tih država. To, zapravo, i ne sužava mnogo prostor u radu sa dijasporom. Tako Srbija može da radi na poboljšanju kvaliteta obrazovanja Srba na maternjem jeziku, dodeljivanju stipendija mladima, razmeni studenata, očuvanju kulturnog identiteta i tome slično. To bi, naravno, iziskivalo izdvajanje većih budžetskih sredstava od onih koja se trenutno izdvajaju u tu svrhu što, čini se, u ovom trenutku nije realno.
Međutim, postoje i načini koji nisu skupi, poput dodeljivanja državljanstva Srbije tamo gde je to izvodljivo, odnosno tamo gde ne bi dovelo u pitanje zadržavanje državljanstva Srba u državama u kojima žive (dvojno državljanstvo), što su činili i čine neki susedi Srbije (Mađarska, Bugarska, Hrvatska). Kao pozitivan primer, može da se oceni i kontinuirana akcija vakcinacije stranih državljana u Srbiji. „Ono što je pozitivno i pozdravljeno u politici Srbije prema svim građanima BiH je proces imunizacije i mogućnost da se svi građani BiH vakcinišu u Srbiji. To je korak koji je znatno promijenio percepciju politike iz Srbije generalno prema BiH. Na taj način aktuelna vlast u Srbiji je omogućila veliku podršku iz BiH, prije svega među običnim građanima i time indirektno zadala šamar vlastima u samoj BiH“, navodi Tanja Topić. Međutim, ovo se čini kao usamljeni primer dobre prakse, imajući u vidu sva druga delovanja u bilateralnim odnosima, kako sa BiH, tako i sa drugim državama u regionu.
Ono što ostaje nejasno, odnosno neobjašnjeno domaćoj javnosti, ali i javnosti u regionu i samoj međunarodnoj zajednici, a tiče se srpskog sveta i njegovih protagonista, jeste koji su njegovi dometi, stvarni cilj i metodi ostvarivanja. Ukoliko ih ne budu razjasnili kreatori srpskog sveta, sam koncept bi bio kontraproduktivan, a štetu bi trpeli svi – i protagonisti srpskog sveta, i Srbija, i zemlje u okruženju, ali i Srbi u tim zemljama, možda i ponajviše.
Prema članu 13, stavu 2 Ustava Republike Srbije (Zaštita državljana i Srba u inostranstvu), predviđeno je da: „Republika Srbija razvija i unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu sa matičnom državom.“ Pitanje nacionalnog u Ustavu postoji kao problematično od samog usvajanja teksta Ustava. Problematičan je prvi član Ustava, gde se navodi da je Republika Srbija država srpskog naroda (i svih građana koji u njoj žive).
Pored toga što je u Ustavu Srbije proklamovano da je Srbija država srpskog naroda, u Ustavu Crne Gore i Ustavu BiH nema takvog nacionalnog predznaka. Mada, za BiH je karakteristično da ima tri konstitutivna naroda – Srbe, Hrvate i Bošnjake, što je i dovelo do brojnih sporenja, pa i do presude Suda u Strazburu u slučaju „Sejdić i Finci protiv BiH“. Ustav Hrvatske je nešto drugačiji jer u preambularnom delu ima akcentovan nacionalni (hrvatski) narativ.
Zakon o državljanstvu Republike Srbije (ZD) predviđa povlašćeni tretman pripadnika srpskog naroda u rasejanju u pogledu sticanja državljanstva Srbije. Tako je u članu 23, stavu 1 ZD predviđeno da: „Pripadnik srpskog naroda koji nema prebivalište na teritoriji Republike Srbije ima pravo da bude primljen u državljanstvo Republike Srbije bez otpusta iz stranog državljanstva ako je navršio 18 godina života i nije mu oduzeta poslovna sposobnost i ako podnese pismenu izjavu da Republiku Srbiju smatra svojom državom.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
