Stidljiv izlazak iz »grobnice imperija«

Ključni momenat kraja dvadestogodišnjeg rata nije bio obeležen ničim nalik na onaj kultni poljubac mornara i devojke na Tajms skveru 1945. godine: snage koalicije predvođene SAD tiho su se izvukle iz jednog od svojih glavnih vojnih čvorišta u Avganistanu, vazduhoplovne baze Bagram, kroz koju je na vrhuncu, oko 2012. godine, prošlo više od 100.000 američkih vojnika. Ta baza je bila epicentar operacije „Trajna sloboda“, američkog rata protiv terorizma, talibana i Al Kaide.

Aerodrom Bagram, udaljen jedva sat vožnje od glavnog grada Avganistana Kabula, pedesetih godina prošlog veka izgradio je Sovjetski Savez, da bi ga 1979, kada je započeo rat u Avganistanu, pretvorio u svoju glavnu bazu. Deset godina su se Sovjeti borili protiv mudžahedina koje su podržavale SAD, a koje je predsednik Ronald Regan nazivao „borcima za slobodu“. Kada su Sovjeti otišli, aerodrom je ruiniran u bitkama između mudžahedina i njihovih novih protivnika, talibana.

SAD i NATO zaposeli su Bagram 2001. godine – bio je u ruševinama, sa propalim zgradama, ostacima raketa i granata, i zarđalom opremom koja je ležala u minskom polju.

Ogromna baza ima dve piste. Najnoviju, dugačku 3,6 kilometara, Amerikanci su izgradili 2006. godine po ceni od 96 miliona dolara. Postoji 110 skloništa za avione, zaštićenih od eksploziva specijalnim zidovima, tri velika hangara, kontrolni toranj i brojne pomoćne zgrade. U bazi se nalazi i bolnica sa 50 kreveta i tri operacione sale, moderna stomatološka klinika i zloglasni zatvor, izvor straha među Avganistancima.

Nekoliko sati nakon što su američke trupe otišle, kako piše „Njuzvik“, desetine pljačkaša ušlo je u tu vazduhoplovnu bazu, odakle su ih jedva isterale lokalne vlasti koje Amerikanci uopšte nisu obavestili o odlasku, valjda poučeni iskustvom Sovjeta, koji su najveće žrtve imali pri povlačenju. Talibani su se, inače, držali dogovora iz Dohe i nisu napadali Amerikance.

foto: ap photo

OSTAVLJENI

Asošijeted pres javlja da je i većina evropskih vojnika prve nedelje jula otišla tiho, sa malo ceremonija, što je, kako piše „Politiko“, oštar kontrast dramatičnoj i javnoj demonstraciji sile i jedinstva kada su NATO saveznici stali u red da podrže američku invaziju 2001. godine.

„Špigel“ piše da je nekoliko okruga provincije oko Mazar-e Šarifa poslednjih dana palo, kako je kopneni put do Kabula postao izuzetno opasan. Poslednji vojno-transportni avion A400M poleteo je iz kampa Marmal 29. juna uveče. Dronovi, helikopteri, municija, čak i 27-tonski spomen-kamen za poginule vojnike Bundesvera već su vraćeni u Nemačku, kao i 22.500 litara piva, vina i šampanjca, jer vojnici nisu uspeli da sve to popiju, najviše zato što je konzumiranje alkohola mesecima bilo potpuno zabranjeno zbog pogoršane bezbednosne situacije.

Ali, znatno manje podrške pruženo je stotinama lokalnih avganistanskih najamnika, koje su talibani proglasili za izdajice i pretili im, a u pojedinačnim slučajevima čak i pokušali da ih ubiju, piše „Špigel“ na osnovu razgovara sa više desetina lokalnih radnika i uvida u interne dokumente Bundesvera, ugovore, rešenja o otkazima i transkripte elektronske prepiske. Još 2018. godine nemačko vojno osoblje u Mazar-e Šarifu užurbano je prekidalo veze sa lokalnim radnicima i ugovore koji su do tada bili potpisani sa Bundesverom prebacivalo na avganistansku kompaniju BMC. Naoko se ništa drugo nije promenilo. Međutim, kada su zaposleni sa sve većom zabrinutošću počeli da pitaju svoje nemačke mentore kako stvari stoje u pogledu dobijanja viza za Nemačku, rečeno im je da je BMC avganistanska kompanija, te da njeni zaposleni na to nemaju pravo.

Samim Džabari, koji je bio poznato lice nemačke PR kampanje u Avganistanu, raspitivao se u vojnoj administraciji u kampu Marmal, kod gradonačelnika Flensburga ili u kancelariji kancelarke Merkel, ali nije uspeo da dobije vizu. Na kraju je poslao poruku, koristeći kontakt obrazac za građanske usluge na veb lokaciji nemačkog Ministarstva unutrašnjih poslova: „Nažalost, talibani ne mogu da razlikuju da li je lokalni zaposlenik radio direktno za oružane snage ili indirektno preko kompanije. Više puta sam vređao talibane na najgori mogući način. Ako me uhvate, odmah će me ubiti…“ Šef odgovarajućeg odeljenja iz Ministarstva odbrane sažeto ga je, 8. juna, obavestio da zaposleni u civilnim kompanijama ne ispunjavaju uslove za lokalni program zapošljavanja.

Agencije Blumberg i Rojters, pozivajući se na izvore u Stejt departmentu, tvrde da je Vašington tražio da Uzbekistan, Tadžikistan i Kazahstan zajedno prihvate na svojoj teritoriji oko 9.000 Avganistanaca, koji bi sada mogli biti u opasnosti zbog saradnje sa Amerikancima. Reč je o privremenom azilu za Americi lojalnih 18.000 Avganistanca koji su trenutno u dugom procesu dobijanja američke posebne imigrantske vize, a možda je reč i o više od 50.000 ljudi, jer će Avganistanci koji su podneli zahtev za vize dobiti priliku da dovedu članove porodice. Američka administracija, koju kongresmeni kritikuju da nema plan zaštite tih ljudi, pokušava da ih rasporedi po brojnim zemljama, javio je CNN pozivajući se na izvor upoznat sa tekućim diskusijama.

„Ako se odluči da prihvati određeni broj avganistanskih građana, Tadžikistan će biti najspremniji za ovo, a nezadovoljstvo će biti minimalno“, rekao je tadžički politikolog i stručnjak za verski ekstremizam Rustam Azizi za „Komersant“. „Do sada je naša zemlja bila tranzitna tačka za Avganistance. Preko Kancelarije za izbeglice UN dobili bi dokumenta i krenuli dalje. A sećanje na građanski rat u Tadžikistanu (početkom devedesetih godina prošlog veka, posle raspada Sovjetskog Saveza – prim. nov) još uvek je sveže u društvu, kada su naši građani bili prinuđeni da se nasele na severu Avganistana, a bilo ih je mnogo više od 9000.“ Inače, više etničkih Tadžika živi u Avganistanu nego u samom Tadžikistanu.

foto: ap photo

TALIBANI NA RECI PANĐ

Na delu granice sa Tadžikistanom, koja prolazi udaljenim planinskim terenima Pamira, 3. jula se više od 300 vojnika pod komandom avganistanske vlade povuklo na tadžikistansku teritoriju. To se desilo posle bitke sa talibanima, koji su zauzeli graničnu komandu Oveza u okrugu Hohon u Badahšanu, gde su tadžička i avganistanska naselja smeštena jedno nasuprot drugom, odvojena samo rekom Panđ.

Prema avganistanskom TV kanalu Tolo njus, zbog borbi je zatvoren saobraćaj između uzbekistanskog Termeza i avganistanskog Hajratana preko Mosta prijateljstva na reci Amu Darji (preko tog mosta su 1989. godine poslednje sovjetske vojne jedinice napustile Avganistan). Istina, Hajratan su još držale vladine snage.

Talibani su početkom juna tvrdili da su u borbama koje su se poklopile sa izlaskom američke vojske zauzeli više od 100 od ukupno 400 okruga Avganistana. Zvanični Kabul je osporio ove brojke, istovremeno priznajući da su se vladine snage povukle iz nekih okruga, ali i te brojke i ta osporavanja su svakim danom bile sve manje tačne. Rojters je 5. jula javio da su talibani zauzeli šest ključnih okruga u severnoj provinciji Badahšan, koja se graniči i sa Tadžikistanom i sa Kinom, nakon čega je 1037 avganistanskih vojnika pobeglo preko granice uz dozvolu Tadžikistana.

Nakon žestoke noćne bitke sa vojnicima lojalnim Kabulu, talibani su zauzeli okrug Panđvaj, ključni okrug u provinciji Kandahar, oko koga su se tokom godina redovno odvijale borbe između talibana i avganistanskih snaga, izvestio je AFP. Šef provincijskog saveta Kandahara optužio je avganistanske snage da se namerno povlače bez otpora.

SAD će verovatno zadržati oko 650 vojnika u Avganistanu, da zaštite svoju proširenu ambasadu u Kabulu. Takođe se još pregovara o zaštiti kabulskog međunarodnog aerodroma, koji trenutno štite turski i američki vojnici u okviru Misije odlučne podrške, koja se ukida. Pregovori o novom sporazumu o zaštiti aerodroma vode se između Turske i avganistanske vlade, možda i Sjedinjenih Država, što može biti komplikovano s obzirom na zategnute tursko-američke odnose, zbog kritičkog odnosa Vašingtona prema Ankari zbog kupovine ruskih sistema S-400 i ljutnje Erdogana na Amerikance zbog podrške gulanistima.

JOVO NANOVO

U pripremi za kraj operacije, Vašington je pokušavao da koordiniše svoje akcije sa postsovjetskim republikama, kojima pogled na granice sa Avganistanom vraća sećanje na košmar 1990-ih.

Inženjerski korpus američke vojske objavio je dokument u kojem se navodi namera Pentagona da izdvoji 240 miliona dolara za izgradnju novih vojnih objekata u nekoliko zemalja Centralne Azije. „Njujork tajms“ je 15. aprila izvestio da su američki zvaničnici bili u kontaktu sa vlastima Kazahstana, Uzbekistana i Tadžikistana. Ministri spoljnih poslova Uzbekistana i Tadžikistana, Abdulaziz Kamilov i Sirodžidin Mahridin, sastali su se 1. jula sa američkim državnim sekretarom Entonijem Blinkenom. Saopšteno je da se razgovaralo o „naporima za postizanje održivog mira i stabilnosti u Avganistanu“… Ranije su novinari „Volstrit džornala“, pozivajući se na izvore u Bajdenovoj administraciji, preneli procenu da bi Sjedinjene Države u Uzbekistanu i Tadžikistanu mogle imati lakši pristup.

Vašington je, izgleda, pokušavao da sa zemljama Centralne Azije sklopi onakve aranžmane kakvi su bili sklopljeni ubrzo nakon terorističkih napada Al Kaide na Sjedinjene Države 11. septembra 2001. godine. Tada je bilo nekoliko razloga zbog kojih su se vlade Kazahstana, Kirgistana, Tadžikistana, Turkmenistana i Uzbekistana brzo složile da dozvole da Amerikanci koriste njihovu teritoriju, uključujući vojne baze, za vođenje kampanje protiv talibana.

SAD su već u decembru 1991. među prvim zemljama priznale nezavisnost pet država Centralne Azije, a bile su i najveći donator humanitarne pomoći Tadžikistanu tokom građanskog rata u toj zemlji (1992–1997).

Kada su talibani zauzeli Kabul u septembru 1996. godine, među vladama Kazahstana, Kirgistana, Tadžikistana i Uzbekistana postojalo je jedinstvo koje se retko viđalo, dok su sa sve većom zabrinutošću posmatrale kako se talibani iz jugoistočnog Avganistana približavaju granicama njihovih država. Talibanske snage su avgusta 1998. stigle do grada Hajratona, na reci Amu Darji, na granici sa Uzbekistanom. Mesec dana kasnije bili su u Šer Kanu Bandaru, odmah preko reke Panđ, na granici sa Tadžikistanom.

Uzbekistan i Tadžikistan su podržavali formacije pod komandom etničkog Uzbeka, avganistanskog komandanta Abdula Rašida Dostuma i etničkog Tadžika, avganistanskog komandanta tzv. Severne allijanse Ahmada Šaha Masuda, zvanog „Lav Panđšira“. Masud se prvo istakao u bitkama protiv sovjetskih trupa, a zatim protiv talibana, a ubijen je 9. septembra 2001. u samoubilačkom bombaškom napadu pripadnika Al Kaide, samo dva dana pre terorističkih napada u Sjedinjenim Državama, koji su postali razlog za upad Amerikanaca u Avganistan (Masud je mesecima pre toga upozoravao kako ima informacije da Al Kaida sprema neki veliki teroristički napad). Petrogradski „Komersant“ svojevremeno je opisivao kako vođa tadžikistanskih izbeglica Abdulmusavir Bahoduri u svom kabinetu drži portret tadžikistanskog predsednika Emomalija Rahmona i tri zastave – Avganistana, Tadžikistana i UN-a, a na drugom zidu tepih sa portretom možda najpoznatijeg avganistanskog Tadžika – komandanta Ahmada Šah Masuda.

SAD su koristile bazu Hanabad u Uzbekistanu, aerodrom u Biškeku, glavnom gradu Kirgistana, i na kratko aerodrom u Kulobu u Tadžikistanu – bazi u koju je Masud bio premestio svoje ratne avione. Nemačka je koristila bazu u blizini Termeza u Uzbekistanu, a francuske trupe aerodrom ispred tadžikistanske prestonice Dušanbea. Ipak, to nije išlo tako glatko.

Amerikanci su ostali u vazdušnoj bazi Manas u Biškeku od 2002. do 2014. iako su se tamo desile dve revolucije i međuetničko nasilje, u junu 2010. godine. Predsednik Kirgistana Askar Akajev svrgnut je 24. marta 2005. godine, tokom još jedne od takozvanih „obojenih revolucija“ na bivšem sovjetskom prostoru – posle Gruzije 2003. i Ukrajine 2004. godine. Kremlj se naljutio na naslednika, Akajeva Kurmanbeka Bakijeva, zbog toga što je u zamenu za rusku finansijsku pomoć obećao Moskvi 2009. godine da će zatvoriti bazu SAD-a, a zatim sa Amerikancima ponovo pregovarao o trošku zakupa baze. Oteran je sa funkcije 2010. godine. Baza SAD na aerodromu u Biškeku postala je redovni izvor kritika raznih kirgistanskih političara i na kraju je zatvorena 2014. godine.

Kada je u gradu Andižanu u istočnom Uzbekistanu u maju 2005. godine oružana grupa mirni protest pretvorila u ustanak, uzbekistanske vlasti su upotrebile ekstremnu silu (izveštavano je o stotinama poginulih) da vrate red i osiguraju da Uzbekistan ne bude sledeća zemlja koja će imati obojenu revoluciju. Vlade Sjedinjenih Država i EU oštro su osudile nesrazmernu upotrebu sile nad demonstrantima i zahtevale nezavisnu međunarodnu istragu. Uzbekistanska vlada je odgovorila zahtevima da SAD povuku svoje trupe iz baze Hanabad. Tokom samita Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS) početkom jula 2005. godine, Kina i Rusija podržale su stav Uzbekistana i zahtevale da se odredi vremenski okvir za povlačenje vojnika SAD-a i NATO-a iz baza u zemljama članicama ŠOS-a. Američke trupe povučene su iz Uzbekistana pre kraja 2005. godine, dok su nemačke trupe ostale u Termezu. Korišćenje aerodroma Dušanbe u Tadžikistanu NATO je postepeno smanjivao i poslednje snage povukao 2014. godine.

U 2008. godini, kako su odnosi između Sjedinjenih Država i Pakistana postajali sve napetiji, Vašington i njegovi saveznici uspostavili su Severnu distributivnu mrežu (NDN), šaljući nesmetano isporuke za Međunarodne snage za pomoć u bezbednosti (ISAF) u Avganistanu iz Evrope, preko Rusije i Centralne Azije. Međutim, nakon što su zapadne sile uvele Rusiji sankcije zbog Krima i Donbasa, Moskva je 2015. otkazala sporazume o tranzitu ISAF-ovih zaliha preko svoje teritorije. Ali, NDN je nastavio da dovozi teret u Avganistan preko Gruzije, Azerbejdžana, Kaspijskog mora, Uzbekistana i Kazahstana.

PRIBLIŽAVANJE RUSIJI

Direktor ruske Spoljne obaveštajne službe Sergej Nariškin nazvao je očiglednim to da „američka vlada ne bi želela da izgubi kontrolu nad ovom teritorijom i da namerava da barem deo resursa angažovanih u Avganistanu plasira susednim zemljama“. Kaže kako Moskva zna da se takvi pokušaji preduzimaju i da će se preduzimati, te da očekuje da ne samo partneri, već i saveznici u Ugovoru o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) „neće pristati na to“.

Nikita Danjuk, prvi zamenik direktora Instituta za strateške studije i prognoze Ruskog univerziteta prijateljstva naroda, kaže u intervjuu za RT da će raspoređivanje bilo koje vojne infrastrukture, uključujući baze, logistička čvorišta, kampova za instruktore u zemljama koje se nalaze u blizini ruskih granica, Moskva smatrati akcijama usmerenim protiv Rusije. Prema Danjukovim rečima, vlasti Tadžikistana i Uzbekistana to razumeju i zato „neće nasesti na trikove Sjedinjenih Država“, uprkos njihovim izjavama o spremnosti da izgrade svoje vojno partnerstvo sa Sjedinjenim Državama. U suprotnom, „bezbednosni sistem ovih zemalja biće ozbiljno pogođen“ jer će samo američko prisustvo privlačiti ekstremiste… Nije jasno da li je to najava neke ruske konkretnije akcije.

Ruska agencija TASS izveštava o ozbiljnoj zabrinutost Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (Rusija, Belorusija, Kazahstan, Jermenija, Kirgistan, Tadžikistan), čiji generalni sekretar Stanislav Zas ocenjuje da se situacija u severnim regionima Avganistana pogoršava i da je neophodno pomoći Tadžikistanu u obezbeđivanju bezbednosti tadžikistansko-avganistanske granice.

Rusija ima baze u Kirgistanu i Tadžikistanu, a i Kina ima malu bazu u zabačenim planinama krajnjeg istočnog dela Tadžikistana, gde se spajaju tadžikistanska, kineska i avganistanska granica. Neki su primetili da bi Tadžikistan, ako pristane, bio prva zemlja koja bi istovremeno ugostila ruske, kineske i američke baze.

Da li bi to sada bilo komplikovanije nego u vreme kada je Kirgistan bio domaćin baze SAD-a i ruske baza istovremeno, i kada je Tadžikistan bio domaćin i ruskoj i NATO bazi?

Na terenu, države Centralne Azije koje dele granicu sa Avganistanom nervozne su zbog nesigurnosti i bojazni da se militanti i šverc ne preliju preko njihovih granica.

Rusi i Kinezi sa tadžikistanskim snagama vrše racije protiv narko trafikinga iz Avganistana, ali po američkom uvidu, čak i uz sav novac i opremu koju su Moskva, Peking i drugi dali Tadžikistanu, male grupe i dalje prelaze iz Avganistana.

Ruski „Komersant“ piše da su i pripadnici Islamske država Horasan (ISK), ogranaka terorističke Islamske države, i svuda i nigde istovremeno. U severnom Avganistanu aktivna je sunitska pobunjenička grupa koju Kabul naziva Džundalah.

Šef ruske Federalne službe bezbednosti Aleksander Bortnikov rekao je u maju 2019. da je u severnom Avganistanu, duž granica zemalja Zajednice nezavisnih država, bilo oko 5000 članova terorističkih grupa. „Bezbednosna situacija nije dobra sada“, rekao je maloj grupi novinara u sedištu koalicije u Kabulu, koja se brzo praznila – na brifingu je sve imalo karakteristike završne konferencije za štampu. Kako piše „Volstrit džornal“, američki komandant u Avganistanu, general Skot Miler, upozorava da kontinuirano nasilje vodi u rizik da se rasplamsa građanski rat u Avganistanu, zbog kojeg bi svet trebalo da bude zabrinut. Ne kaže kako se zove ovo do sada.

foto: ap photo

RAMSFELDOVA FORMULA

Dok je operacija okončanja dvadesetogodišnjeg rata s neizvesnim ishodom dobijala na tempu, u utorak 29. juna, u svojoj kući u Novom Meksiku u 88. godini umro je Donald Ramsfeld, bivši dvostruki, 1970-ih najmlađi, a 2000-ih najstariji američki ministar odbrane. „Volstrit džornal“ ga naziva „arhitektom invazija na Avganistan i Irak“ i „prvakom mera za poboljšanje i modernizaciju američke vojske“, a jedan kolumnista britanskog „Gardijana“ piše da „i dalje doživljavamo katastrofalne posledice postupaka Ramsfelda i njegove bande“.

U februaru 2002. godine, kao odgovor na kritike, Donald Ramsfeld održao je jedan od svojih najpoznatijih govora o ratu u Iraku, koji je od strane Britanske kampanje za tačan engleski jezik nagrađen kao najneartikulisaniji govor godine, a koji u slobodnom prevodu glasi:

„Postoje stvari za koje znamo da ih znamo. Takođe, znamo da postoje stvari o kojima znamo da o njima ne znamo ništa. Ali postoji i neznanje o kojem ne znamo: stvari o kojima ne znamo da ih ne znamo…“

Cinik bi rekao da nakon dvadeset godina rata u Avganistanu, toj „grobnici imperija“, znaju da znaju kako da u rat uđu, ali ne znaju da ne znaju kako da iz rata izađu. Ili je i to ratna varka?

Stariji naučni saradnik Centra postsovjetskih istraživanja Instituta za svetsku ekonomiju i međunarodne odnose Ruske akademije nauka Stanislav Pritčin ironično ocenjuje u razgovoru za „Komersant“ da američki scenario izlaska izgleda veoma „tehnološki napredan“: „Napravite nered, izađete iz njega, ostavite posledice za druge igrače, a ako imate sreće, ojačate i svoju poziciju u regionu“.