U senci kloš šešira

Povod za ovu priču o Anuški Micić, jednoj od ključnih figura zenitizma i zenitističkog nasleđa koju naša književna i kulturna istorija ostavlja na samoj periferiji svog sećanja, jeste obeležavanje stogodišnjice časopisa „Zenit“ (1921–1926), ključnog medija zenitističkog pokreta i najznačajnijeg jugoslovenskog međunarodnog avangardnog časopisa, te prilika da se nasleđe časopisa i pokreta sagleda iz aktuelnih istraživačkih perspektiva.

foto: iz legata lj. micića, narodni muzej

Anušku Micić savremena publika ponajpre može da sretne na portretu izloženom u Narodnom muzeju Srbije. Reč je o delu Vilka Gecana koje je bilo izloženo na Prolećnom salonu u Zagrebu i Prvoj Zenitovoj međunarodnoj izložbi nove umetnosti u Beogradu 1924. godine. Usmeni izvori kažu da je Ljubomiru Miciću (Micićima) nuđena pozamašna novčana suma za otkup Anuškinog portreta, međutim, on nikako nije želeo da ga proda. Micićeva privrženost supruzi, kojom se i tumačilo odbijanje ponude, i naročito iskazivanje te privrženosti nakon Anuškine smrti 1961. godine koja se graničila sa kultom, jedan je od mitskih narativa koji okružuju zenitizam. Takođe, još uvek je relevantno pitanje koje je sredinom dvadesetih godina postavio novinar sarajevske „Večernje pošte“: ko se, u stvari, krije iza potpisa Nina-Naj? Na to pitanje danas može da se odgovori uz istraživački trud i volju koji uporno nedostaju našoj književnoj istoriografiji, sklonoj marginalizovanju ženskog autorstva. Ovo je naročito izraženo u kontekstu avangardnih i eksperimentalnih umetničkih tendencija koje se još uvek percipiraju kao ekskluzivno maskulinistički projekti. Odgovor na pitanje ko je bila Anuška Micić i kakva je njena uloga u zenitističkom pokretu istovremeno je osvetljavanje biografije jedne izuzetne žene i deo šire priče o avangardnim autorkama u srpskoj kulturi koje su, baš poput Anuške, još uvek na obodu kulturne vidljivosti, iako su ravnopravno i punopravno gradile i inovirale srpsku književnost i umetnost prve polovine 20. veka.

U kapitalnoj monografiji posvećenoj zenitizmu, Irina Subotić i Vida Golubović su priložile biografiju Anuške Micić, sekretarke i prevoditeljke „Zenita“, Micićeve neumorne pomagačice i saborkinje. Taj biografski kroki je moguće obogatiti kako ukrštanjem dostupne građe pohranjene u muzejskim i bibliotečkim fondovima i arhivama, tako i interpretacijom zenitističkih tekstova iz emancipatorske perspektive. Time se otvara mogućnost da Anušku konačno izvedemo iz senke kloš šešira sa pomenutog Gecanovog portreta Anuška Ljubomira Micića, odnosno da u personi umetnikove verne ljube i muze osvetlimo zenitistkinju Ninu-Naj.

Na portretu je predstavljena u boemskom stilu. Ovaj tip ženskosti je naročito bio popularizovan početkom 20. veka i izražavao je naglašenu potrebu žena za samoiskazivanjem i uključivanjem u javni život i umetničku scenu. Kuriozitet na slici je Anuškin kloš šešir – moda kloš šešira stiže u Beograd i Zagreb tokom sezone 1924/1925, a ona ga nosi na portretu nastalom 1921. godine. Skriveni pogled ispod šešira nije gest samozatajenosti i smernosti kako se potencijalno može pretpostaviti, već je moda nošenja kloš šešira podrazumevala spušten obod. Drugim rečima, oblikovanje figure Anuške Micić na Gecanovom portretu izražava najaktuelniji stil i stav emancipovanih žena evropskih metropola.

SADEJSTVO ŽIVOTA I UMETNOSTI

Da je Anuška Micić imala intenzivne kontakte sa umetničkim krugovima evropskih metropola, svedoče i saradnička mreža „Zenita“, Ljubomirove i njene zenitističke turneje, kao i umetnička kolekcija koju su formirali posredstvom ličnih veza. Angažman Anuške Micić u „Zenitu“ i njeno bračno partnerstvo sa Micićem, odnosno avangardni životni stil koji su praktikovali daleko su prevazilazili granice tradicionalne sfere delovanja žena i namenjenih im rodnih uloga, vitalnih u srpskom (jugoslovenskom) patrijarhalnom društvu između dva rata. Specifične društvenopolitičke konstelacije, poput zakonske regulative koja ženama nije dopuštala da budu urednice časopisa u Kraljevini SHS, ali i konzervativni društveni milje koji je nametao niz protokola radi regulisanja ženine mobilnosti u javnom prostoru nisu, međutim, osujećivali naše umetnice i intelektualke u naporima da se realizuju u sferi kreativnog i intelektualnog rada, ma koliko on bio sablazan u očima mejnstrim javnog mnjenja.

Redakcija časopisa „Zenit“ nalazila se u stanu Anuške i Ljubomira Micića (najpre u Zagrebu, potom u Beogradu), kao i Galerija Zenit. Stvaralačko sadejstvo života i umetnosti u srži je delovanja i načina življenja bračnog para Micić. Poslovne aktivnosti i uloge koje je obavljala Anuška Micić, ali i njeno sopstveno stvaralaštvo, sugerišu da je bila aktivna učesnica u oblikovanju prostora privatnosti kao novog mesta avangardne prakse. Njen autoritet u okviru zenitističkog kružoka spomenuo je i nepoznati autor članka o zenitizmu u „Večernjoj pošti“, ističući da je Anuška vršila snažan i delotvoran uticaj na supruga i u domenu recepcije i razumevanja klasične i moderne umetnosti. Ona je bila sagovornica i aktivno prisutna u životu časopisa, o čemu svedoče sačuvane fotografije iz redakcije „Zenita“.

O prevodilačkom radu Anuške Micić, putem kog se najviše oglašavala u „Zenitu“, možemo da razmišljamo u kontekstu zenitističke ideje poliglotije i međunarodnog umrežavanja časopisa, kao o jednoj od najvažnijih uloga, a o njoj kao značajnoj posrednici kultura. Ona zenitizam posreduje u nemačkom (evropskom) kulturnom krugu, prevodeći i u Berlinu, kako nas obaveštava paratekst nemačke sveske („Zenit“ 16/1922). Istovremeno, Anuška Micić uključuje u jugoslovenski kulturni prostor radove stranih autora (Kler Gol, Kandinskog, Jozefa Petersa itd.). Njeni prevodi takođe upućuju na jednu specifičnu liniju u časopisu – ono što ih povezuje je antropozofski kontekst koji je relevantan i za brojne ideje zenitizma. Godine 1924. Micić je preveo, napisao predgovor i objavio Proletkult pod inicijalima Dr. A. Lj. Vida Golubović i Irina Subotić su pretpostavile da su to verovatno inicijali Ljubomira i Anuške, a imajući u vidu njeno prevodilačko iskustvo, nije neosnovano pretpostaviti da je i sam prevod rezultat njihove saradnje.

DVA ZUPČANIKA

Savezništvo Anuške i Ljubomira Micića predstaviće i Vjera Biler na pastelu objavljenom u jubilarnom broju „Zenita“ (38/1926), povodom njegove petogodišnjice, predstavljene kao dva zupčanika: u manjem je ispisan vremenski okvir izlaženja časopisa, a u većem, koji zauzima centralni deo, smeštene su dve infantilno stilizovane figure, možemo pretpostaviti, Anuške i Ljubomira Micića. Muška figura okrenuta je u stranu i nosi (diogenovski) fenjer, što je aluzija na Micićev tekst „Revolucija u gradu belom. Traži se čovek“. Ženska figura pak stoji pored njega, prikazana je u poluprofilu, pogleda uprtog u gledaoca. Jedan detalj naročito je simbolički izazovan. Naime, ženska i muška figura gotovo su identično vizuelno oblikovane – razdvaja ih stilizacija okovratnika, a naročito ih povezuje frizura, bubikopf. Ovu frizuru je nosila Anuška Micić i bubikopf je dvadesetih godina takođe bio vizuelna oznaka ženske emancipacije. Princip rada zupčanika, kao i androginost prikazanih figura, upućuju na zenitizam kao rezultat jedinstva, povezanosti, partnerstva (intelektualnog i emotivnog) i savezništva Ljubomira i Anuške Micić. Takođe, zenitizam se prikazuje i kao emancipatorski projekat, bivajući, tendenciozno ili ne, obeležen znakom ženske emancipacije.

O koautorstvu zenitističkog projekta ponajbolje svedoči prepiska između Anuške i Ljubomira Micića, koja se čuva u Narodnoj biblioteci Srbije. Iako je vođena u postzenitističkom periodu (1927–1960), prepiska nam pruža uvid u njihov odnos prema zenitizmu, kao i o dinamici njihovog međusobnog odnosa. Takođe, prepiska osvedočava izuzetan doprinos Anuške Micić zenitizmu. Iako je reč o korespondenciji koja seže u najintimnije aspekte odnosa dvoje Micića, Anuška nam se u ovim pismima otkriva i kao obaveštena i ubedljiva komentatorka i kritičarka društvenopolitičkih tokova i umetničkih tendencija, i kao izuzetno sposobna poslovna žena koja je oblikovala različite aspekte zenitističkog projekta u njegovim različitim fazama.

Iz prepiske saznajemo da je Matija Frojnd, vlasnik zagrebačke fabrike papira „Lipa Mill“, bio ujak Anuške Micić i da je ona vodila beogradsku ispostavu ove kompanije. Porodični milje u kom je stasavala i sa kojim je bila u intenzivnom kontaktu sugeriše da je imala mogućnosti da stekne široko formalno i neformalno obrazovanje. U prepisci se Anuška i otkriva kao radoznala osoba koja uživa u muzici (svirala je klavir), prati savremenu književnu scenu i filmsku produkciju. Budući da je bila uspešna poslovna žena, njena zenitistička uloga je zasigurno bila i u sferi menadžmenta, odnosno izgradnji ekonomsko-socijalne platforme „Zenita“. Ona je obezbeđivala sredstva za zenitističke projekte (izdavaštvo, izložbeni program itd.), kako svojim primanjima tako i uključujući svoju poslovnu mrežu na stranice časopisa rezervisane za reklame. Iz prepiske je očigledno da Ljubomir Micić nije bio sposoban da racionalno i pragmatično deluje u poslovno-logističkoj sferi, te je finansiranje zenitizma rezultat Anuškinog rada i poslovnih kontakata i veza. Očigledno je i da je Anuška bila dobro upućena i u dizajn i pripremu za štampu različitih medija.

Iako, dakle, nije učestvovala u časopisu (i drugim zenitističkim izdanjima) autorskim prilozima, njena uloga/doprinos u finansijskoj i produkcijskoj sferi integralni je deo zenitističkog umetničkog projekta. Jer, izdavački poduhvati i kolektivne akcije avangarde oslanjali su se na kreativna zajedništva koja su bila društveno, emotivno, političko i kulturno iskustvo koje su delili svi članovi grupe bez obzira na to da li su svoj doprinos davali u autorskim ili neautorskim aspektima umetničke proizvodnje. Stoga je Anuška Micić i bila izuzetno posvećena i motivisana za očuvanje zenitističkog „legata“ nakon sloma pokreta, za čije transfere širom Evrope je ona bila zadužena – zahvaljujući njenim pregnućima danas ga imamo na raspolaganju.

Dakle, u senci kloš šešira ne posmatra nas Anuška Ljubomira Micića, muza i inspiracija, već zenitistkinja Nina-Naj, poliglotkinja i prevoditeljka, kosmopolitkinja, sekretarka, menadžerka i finansijerka međunarodnog avangardnog časopisa, te kolekcionarka. U jednom nedatiranom pismu Ljubomoru Miciću, Anuška je napisala „dao si mi pero bez mastila“. Konačno je došlo vreme da preispišemo priču o „Zenitu“ i ženskom autorstvu. Danas to možemo jer smo konačno pročitali i Anuškin „nevidljivi“ doprinos i znamo da je bila koautorka i kourednica zenitističkog životnog i umetničkog projekta.