Ljubav i drugarstvo

Od pre desetak dana u Pozorištu „Boško Buha“ u Beogradu igra se mjuzikl Tom Sojer i đavolja posla. Tekst je po romanu Marka Tvena Doživljaji Toma Sojera napisala Milica Piletić, režirao je Jovan Grujić, a kompozitor je Srđan Marković. Glavne likove, Toma Sojera i Haklberi Fina igraju Nemanja Oliverić i Miloš Vlalukin, a Beki Tačer je Andrijana Tasić. Sve vreme na sceni svira bend Krejzi Misisipi. Predstava je namenjena publici od sedam do 15 godina, njihovim roditeljima, nastavnicima i odraslim ljubiteljima detinjstva.

Milica Piletić opisuje predstavu kao „priču o sazrevanju, putu iskušenja, opasnosti i preispitivanja, koji svako mora da prođe. Jedino što za njene junake ne postoje prečice i nema mnogo vremena. Oni sazrevaju preko noći! Hrabrost i Odgovornost, Ljubav i Drugarstvo – kao najsjajnija odlikovanja – u ovoj priči na svojim grudima nose deca, a ne odrasli.“ Sve to ispričano je u formi mjuzikla. Ovo je prvi muzički Tom Sojer kod nas.

PESMA O SLOBODI: „Predstavom pričamo deci o nekoliko jakih ideja o odrastanju i životu, pa je u takvim situacijama uvek bolje ako se za priču njihova pažnja veže još nekim drugim umetničkim sredstvom“, objašnjava u razgovoru za „Vreme“ Boško Đorđević, direktor „Buhe“, zašto su avanture Toma Sojera ispričane kroz muziku. „Video sam po svetu desetak verzija Toma Sojera, jedna je čak imala formu neverbalnog teatra, tako da naš mjuzikl nije neuobičajena pojava.“ Inače, kaže Boško Đorđević, Tom Sojer je kompromis između dva „Buhina“ repertoarska pravca: klasičnog, u vidu novog pristupa u inscenaciji bajki, i predstava namenjenih tinejdžerima i mladima koje govore o temama važnim za njihovo životno doba, „zato što Mark Tven pripada i klasičnoj, velikoj literaturi u kojoj ima raznih elemenata bajke, a otvara i nekoliko životnih tema. „Istovremeno, uz jaku umetničku emociju i važne teme, ova predstava ima i edukativnu notu – između ostalog osvrćemo se na iseljeničko doba Amerike i predstavljamo tadašnju muziku, vreme nastanka džeza.“

Tvenov Tom Sojer je mangup, on puši, beži od kuće, neposlušan je. Kako je takav lik postao pozitivan, dakle kako je postignut osnovni uslov da takav dečak postane junak predstave za decu? „Mnoge stvari koje društvo smatra negativnim u ponašanju deteta Sojerovog uzrasta, u stvari su znak njegovog osvajanja lične slobode“, kaže Đorđević. „Tom Sojer ne puši zato što želi da puši, već zato što želi da uđe u svet odraslih, on zaprosi Beki Tačer zato što je video da to rade odrasli. On hoće da bude veliki. Zato ga, osim pušenja i sličnih nestašluka, lome i druge teme odraslog čoveka: potreba za pravičnošću, pitanje hrabrosti, osamostaljivanja. Deca, naša publika, neće imati nikakvih problema da sve to osete.“

POZORIŠTE BAJKI: Pozorištu „Boško Buha“, kao uostalom ni drugim pozorištima za decu, publika nije problem. Prošle godine je na obe scene mesečno u proseku igrano 25 predstava. One na Dečjoj sceni videlo je 38.300 ljudi, a na Večernjoj njih 16.900. Proizvedeno je četiri premijere: Igra u tami, Plavi zec, Petar Pan i Pazi vamo. Najgledanije predstave su bile Petar Pan – videlo ju je 8010 gledalaca, i Igru u tami na Večernjoj sceni (predstava se igra pred samo 120 ljudi) – 3392. Gotovo identični podaci o broju gledalaca na obe scene odnose se i na nekoliko prethodnih godina. „Pozorišta za decu su vezana za škole, mi imamo publiku samo onda kad škole rade“, priča direktor „Buhe“. „To znači da ako učiteljice štrajkuju, mi možemo da igramo samo vikendom kad decu dovode roditelji, i da, na primer, u septembru imamo manje publike nego ostalih meseci zato što škole više misle na nabavku knjiga i početak školske godine nego na pozorište. U nordijskim zemljama je koordinacija između škole i pozorišta za decu izuzetna. Mi pokušavamo da u okviru festivala Tiba, koji smo osnovali, obrazujemo na seminarima nastavnike i direktore škola, i mislim da oni polako počinju da prepoznaju problem.“

foto: m. milenković

Jedan od „Buhinih“ aduta, po mnogima – glavni, jeste bajka. Kaže se da je „Buha“ pozorište bajki, da ona tu živi od kada ga je 1950. godine osnovala Gita Predić Nušić. „U bajci postoji sve, ne samo prinčevi i princeze, veštice i zmajevi, već i sva pitanja i problemi s kojima se susrećemo u savremenom životu“, kaže Milan Karadžić, umetnički direktor pozorišta i jedan od reditelja koji su uspostavili pozorište bajke. „Ljubomora, diskriminacija, prijateljstvo, izdaja, smrt. Često kažemo da život nije bajka, i svi se u tome slažemo, naročito u ovo tmurno vreme, ali, s druge strane, bajka jeste život. I zato joj se mi vraćamo kao najčešćem uzoru i inspiraciji. Sigurni smo da deca uživaju.“ Repertoarska profilisanost je osobina sva četiri pozorišta za decu i mlade u gradu, što Boško Đorđević smatra izuzetnim uspehom. „Za razliku od pozorišta za odraslu publiku, u dečjim se precizno zna šta vas čeka: Pozorište ‘Pinokio’ je jedino lutkarsko pozorište u gradu, ‘Puž’ ima animatorski, interaktivni pristup, zbog čega se ja lično tamo uvek izuzetno zabavim, a ‘Duško Radović’ sledi model danskog pozorišta i istražuje u okviru angažovanog teatra.“

PROSTOR I NOVAC: Problem koji se odavno ustalio u „Buhi“ je zgrada, odnosno prostor neadekvatan za pozorište (u okviru palate „Istra“ koja je u vlasništvu Poslovnog prostora grada). Adaptacija tog prostora, naime, godinama čeka okončanje tri pravna problema. „Na dobrom smo putu, dva su gotovo rešena“, kaže Boško Đorđević, i navodi da su to zajednički podrum, i prostor na drugom spratu zgrade koji je pripao „Buhi“ nakon što je prethodni korisnik, „Jugoinspekt“, dobio otkaz, ali ga pozorište još ne koristi iako ga plaća jer nije okončan proces povodom žalbe prethodnog korisnika. Treći problem je nastao zbog virtuelnog prostora: da bi se dobila visina potrebna za pozornicu, pozorište je srušilo deo prvog sprata koji je pripadao „Prosveti“, pa ga sad treba i pravno osvojiti.

Da bi se proizvela jedna predstava za decu, potrebno je sve što je potrebno i za predstavu koju će gledati odrasla publika. To znači da i „Buhi“, kao i „odraslom“ pozorištu, treba prosečno od 3,5 do 5,5 miliona dinara. Da li, s obzirom na sigurnu, na školsku publiku, pozorište za decu ima i sigurnu zaradu? „Ne, dečje pozorište može manje da zaradi od pozorišta za odrasle zato što je naša karta neminovno jeftinija od njihove. Naše ulaznice koštaju od 350 dinara za školske posete do 700 dinara za individualne. Ta, naša najskuplja cena, znatno je niža od cene ulaznice pozorišta za odrasle. Mi moramo da vodimo računa da gledanje naše predstave znači najmanje dve ulaznice: za roditelja i za dete. Zato stalno izmišljamo nekakve popuste ne bi li omogućili da u pozorište dođe što više dece“, kaže Boško Đorđević. Na kraju ove godine, kao i ostala pozorišta u gradu, i „Buha“ će verovatno imati manje novih predstava nego što je planirano. „Budžet je problem koji delimo, i u svetlu ekonomske krize zvuči u redu da smanjimo produkciju“, nastavlja Đorđević. „Međutim, ako umesto pet realizujemo dve predstave, doći će novi problemi: nećemo imati čime da platimo ljude koji su nam neophodni, a ne možemo da ih zaposlimo zato što su njihova radna mesta ukinuta još 2004. godine odlukom o socijalnom programu. Tada su nestala radna mesta vitalna po pozorište, pa smo za te poslove morali da angažujemo honorarne saradnike. Mi se trudimo, nalazimo sponzore, imamo pune sale, ali sistematizacija koja ne odgovara stvarnim potrebama pozorišta znatno opterećuje naš budžet. Prošlu godinu smo jedva savladali.“ Boško Đorđević očekuje da će nakon nedavnog sastanka direktora gradskih pozorišta sa gradonačelnikom Draganom Đilasom i taj problem biti rešen. Međutim, najavljen ciklus predstava po romanima Marka Tvena – osim Toma Sojera „Buha“ je najavio i adaptacije Jenki na dvoru kralja Artura i Kraljević i prosjak – biće odložen za iduću godinu.

Dvadesetog marta, na Svetski dan pozorišta za decu, običaj je da se pre početka predstave pročita poslanica. Autor ovogodišnje poslanice Volfgang Šnajder, predsednik ASSITEJ-a, Internacionalne asocijacije pozorišta za decu, uputio je svetu nadu da će politika, civilno društvo, globalna tržišta i lokalno preduzetništvo uočiti važnost pozorišta za mladu publiku, i da će omogućiti „svakom detetu u svakom vrtiću i svakom učeniku da bar dva puta ode u pozorište tokom školske godine. Zato što igranje uloga istinski postaje predstava samo ako postoji publika koja takođe igra svoju ulogu.“

Komponovanje ukusa

Jedna od atrakcija predstave Tom Sojer i đavolja posla je muzika. Njen autor je Srđan Marković, nedavno diplomirani kompozitor. Prošle godine je u „Buhi“ komponovao muziku za predstavu Plavi zec, a pre toga je kao kompozitor, aranžer ili izvođač radio na predstavama Lulu, Italijanska noć, Maslačak i Retard, Jadnici i Sanjari (najbolja predstava BITEF-a 2009), kao i na operi Filipa Glasa Derišta. O komponovanju za dečje predstave, kaže:

„Deca, po prirodi stvari, reaguju iskreno i bez mistifikacije, tako da ih je teže osvojiti i privući im pažnju. Težim da razbijem stereotipan pristup komponovanju dečje muzike i da izbegnem trivijalnost, jer verujem da decu ne treba potcenjivati. To je odgovoran zadatak jer se na ranim uzrastima formira muzički ukus i sistem vrednosti, kao i sklonost ka umetnosti. Tom Sojer i đavolja posla bio je izazov, jer je komad po svojoj formi na tragu mjuzikla, te je zahtevao i živi bend na sceni i ozbiljne koreografije Bojane Mišić. Vreme i mesto ove priče poklapa se sa istorijskim trenutkom nastajanja bluza, gospela i rađanjem džeza, muzike uz koju sam odrastao u porodici koja se njome profesionalno bavi. Velika je sreća što je Pozorište ‘Boško Buha’ otvoreno za nove i sveže koncepcije koje obogaćuju repertoarsku ponudu i što ima dovoljno smelosti i znanja da se uhvati u koštac sa mjuziklom, zahtevnim žanrom koji kod nas nema ozbiljnu tradiciju.

Moj prvi angažman u pozorištu ‘Boško Buha’ u predstavi Plavi zec, mlada rediteljka Staša Koprivica postavila je u formi slepstika, pa ova predstava neodoljivo podseća na crtane filmove Looney Tunes. Zato sam želeo da muzika zaliči i zamiriše na velike muzičke teme i ozbiljne orkestracije koje krase nezaboravne crtaće uz koje smo odrastali. Oduvek sam bio fasciniran ulogom i kvalitetom muzičkih tema ozbiljnih produkcija poput ‘Diznija’. To je bilo vreme velikog zamaha, kako u idejnom tako i u zanatskom smislu, a muzika za decu nikako nije bagatelisana i tretirana kao trećerazredna umetnička forma namenjena publici bez jasnih estetskih kriterijuma.“

S.Ć.
foto: a. anđić