Tržište kapitala konačno dobija svoje globalne institucije. Ono samo postalo je globalno mnogo ranije. Berze su i inače uvek bile prve ustanove svakog tržišta kapitala, bilo da je ono lokalno, nacionalno ili regionalno. Kao sada na svetskom nivou, i ranije su nastajale da bi unapredile trgovinu, unele red i organizaciju među trgovce, svoje osnivače. Trgovci su, vođeni potrebom da smanje sve rizike koje mogu i da skrešu sve troškove koji ih nepotrebno opterećuju, stvarali ovu organizaciju, nalik njihovom udruženju, koje bi ubrzo nadraslo samo mesto sastajanja posrednika.
Svaka kriza, svaka nesigurnost, tržišna turbulencija, upućivala je posrednike da tu svoju organizaciju jačaju, da na nju prenose različita ovlašćenja, ne bi li stvorili ambijent koji im daje sigurnost u inače nesigurnom poslu posrednika, u kome se radi tuđim parama i za tuđi interes. Siguran ambijent poslovanja, s druge strane, jednom institucionalizovan, počeo je da privlači sve više igrača, pa se na berzama našlo sve ono što u jednoj ekonomiji valja: ako su robne, onda roba koja se najviše proizvodi, ako su berze hartija od vrednosti, onda državne obveznice i obveznice i akcije najboljih preduzeća.
Berze su postale, relativno rano, ogledala tržišta koja su svojom delatnošću pokrivale. I to i po stanju tržišta, i po njegovoj veličini. Nekada se Pariska berza smatrala maltene nezavisnom svetskom silom. Sa smanjivanjem ekonomskog uticaja Francuske taj primat je preuzimala Londonska berza. Te berze su odavno pokazale da trgovina zanemaruje nacionalne granice i da se tržišne institucije mogu prostirati i izvan nacionalnih jurisdikcija.
RED I SIGURNOST: A onda je nastupila Velika depresija 1929. godine, pokazavši još nešto. Prvo, ono što se već i znalo – kapital je kao voda i teško ga je omeđiti. To što se prikazalo na Volstritu, vrlo brzo se, i bez kompjutera, prenelo na ostatak sveta, pokazujući da je tržište kapitala odavno globalizovano. Ali, ono što je još važnije, način na koji je odgovoreno na posledice krize u Sjedinjenim Državama, pokazao je da za primat među organizovanim tržištima kapitala nije bitna samo veličina tržišta. Uostalom, sama kriza pokazala je već da je ono globalno.
Ono što je prevagnulo na svetskoj sceni finansijskih tokova jeste dodatno obezbeđivanje sigurnosti. Američka država odgovorila je na krizu grupom zakona, koji su regulisali i tržište kapitala i celo finansijsko tržište. Ovaj model zaštitio je ulagače na nacionalnom tržištu, ali su ga ubrzo preslikale, manje ili više, i druge države. Iznad berzi postavljen je poseban regulator, koji je sve ono što se na njima dešava dodatno obezbeđivao.
Kapital voli red i sigurnost, pa je ovaj model regulacije prava vlasnika i sigurnosti trgovačkih transakcija pomogao oporavak, a zatim i dalje širenje tržišta kapitala od zemlje do zemlje. Kapital je, međutim, nastavio da kola na svetskom tržištu. Tamo gde ga je Velika depresija zaustavila, vrlo brzo je nastavio. Velike ekonomije privlačile su u svoju sferu sve više igrača, a njihove berze su, kao ogledala, odslikavale sve što se događa. Tako su se formirali i veliki svetski centri trgovanja hartijama od vrednosti i finansijskim derivatima, među kojima su prednjačili Njujork, Tokio, London i Frankfurt.
TRŽIŠTE BEZ INSTITUCIJA: Nova kriza, koja je krenula 1997. od manjih berzi sa ruba Pacifika, ponovo je pokazala ono što je, izgleda, bilo zaboravljeno: tržište kapitala je odavno globalno. Problem je bio u tome što su se transakcije na njemu odvijale mimo institucija. Jednostavno, globalnih institucija nije bilo. Svetske berze bile su velike, ali još uvek ne i globalne. I dalje je njihova regulativa zavisila nadasve od matičnih država, koliko god te berze bile velike i njihova tržišta duboka.
Džordž Soroš opisao je to stanje u knjizi Kriza globalnog kapitalizma. Ukazao je na potrebu da tržište kapitala mora da bude regulisano zbog značaja koji ima za čitavo društvo. Ukoliko je globalno, onda i regulativa mora da bude globalna, jer ono što se na njemu dešava osetiće se svuda u svetu.
Reforma regulative tržišta kapitala, u stvari njeno uspostavljanje, krenula je posle te krize, da bi je ova koja je počela pre par godina, dočekala još nezavršenu. Konačni podsticaj svetskoj organizaciji koja okuplja regulatore tržišta kapitala (IOSCO) da podstakne članice da se do kraja svojim pravilima uklope u standarde koje je postavila, dala je baš kriza. I to je jedna od retkih oblasti, gde smo se mi među prvima uklopili, stupajući u grupu ‘A’ regulatora.
Taj posao još nije završen do kraja, uređenje tržišta kapitala još uvek ne postoji kao jedinstveno svetsko uređenje, već samo kao skup standarda koje usvajaju sve nacionalne komisije za hartije od vrednosti. Dubina kriza i spori tempo kojim se iz nje izlazi, govore da to nije dovoljno. Kapital, rekli smo, voli red, a on još nije do kraja uspostavljen, bar ne sa te strane.
Zato je vest o ujedinjavanju velikih svetskih berzi nešto što zvuči logično. Ponovo berze, odnosno njihove članice, a to su upravo oni koji rade na tržištu kapitala i od njega žive, nastupaju prve u uređivanju ambijenta u kome treba da rade. Ako je već kapital svojim tokovima pokazao da je tržište globalno, onda je krajnje vreme da dobije i odgovarajuće institucije – dve transatlantske berze.
ČETIRI BERZE – DVA SPAJANJA: Brojevi kojima se izražava veličina ovih tržišta su nešto što je do sada neviđeno. Londonska i Berza u Torontu zajedno imaju tržišnu kapitalizaciju od bezmalo sedam milijardi dolara. A i to je više nego tri puta manje od zbira kapitalizacija Frankfurta i Njujorka, koji daje 24 milijarde dolara.
Vredi podsetiti i da su institucije koje zovemo Londonska, ili Nemačka berza, u stvari, grupacije koje objedinjuju i druge berze. Pre nepune četiri godine, na primer, Londonska berza preuzela je Italijansku berzu. Uz to, zajedno sa OM grupom, koja je originalno potekla iz Skandinavije, razvili su, na početku 2000-ih, trgovanje derivatima izvedenim iz akcija.
Na listingu Berze u Londonu, odnosno pravilnije grupacije Londonske berze, nalazi se preko tri hiljade kompanija sa sedištima u sedamdesetak zemalja. Konačno, uz osnovni posao, koji svaka berza razvija – organizaciju trgovanja, ova, kako je zovu, „najsvetskija“ od svih berzi, razvila je i niz drugih usluga kojima se bavi i koje prodaje – od sravnjivanja transakcija do prodaje informacija.
U svemu tome pridružuje joj se sada i kanadska berza koja objedinjuje rad berze akcija u Torontu i berzu finansijskih derivata u Montrealu, kao i specijalizovano tržište, uz ova dva glavna, a na kome se trguje akcijama novih, još tržišno neafirmisanih firmi. Naravno, i ova berza pruža usluge saldiranja transakcija i prodaje informacije.
Nemačka berza, pet, dnevno primi skoro milion i po naloga za kupovinu i prodaju akcija. Na njoj trguje dvesta pedeset ovlašćenih članica sa sedištima u devetnaest zemalja. Sistem saldiranja koji je ova berza razvila, pokriva četrdeset pet nacionalnih tržišta. Konačno, na njoj je listirano deset hiljada kompanija.
U oba slučaja čeka se odluka nacionalnih regulatora sa američkog kontinenta, koji bi trebalo da odobre ova spajanja – i Londona sa Torontom, u kome bi London imao 55 procenata, i Frankfurta sa Njujorkom, gde bi Nemačka berza držala 60 procenata. Analitičari očekuju pozitivne odgovore, uprkos drugačijim iskustvima od pre neku godinu pri sličnim pokušajima.
Berza jeste poput ogledala – odslikava opšte stanje ekonomije. Istovremeno, ona i pokreće promene tog stanja. Ako je ovo pravi odgovor na globalnu krizu – formiranje prvih pravih globalnih institucija tržišta kapitala, onda ovde nije kraj priče. Među onima koji se bave trgovanjem hartijama od vrednosti na ovom nivou već se govori da bi sledeće mete preuzimanja ili dogovora o spajanju mogle biti neke azijske berze, pre svega korejska i ona u Mumbaju.
Autor je direktor Agencije za hartije od vrednosti