Revolucija u zemlji faraona

Kairski Trg oslobođenja, koji se zove i Trg Tahrir, u utorak 1. februara bio je mesto na kome je masa demonstranata u takozvanom „maršu miliona“ odmeravala snagu i izdržljivost s osamdesetdvogodišnjim predsednikom Hosnijem Mubarakom, koji vlada Egiptom 29 godina. Egipatska vojska oko trga pregledala je one koji dolaze na demonstracije, odvojeno muškarce, odvojeno žene, da bi se sprečilo eventualno unošenje oružja.

Mlada politička klasa u Egiptu, koja odavno nije imala priliku da o svojoj vlasti kaže šta misli, erupcijom pogrda tražila je da Mubarak ode. Za to vreme egipatska kriza je potresala svet, nafta je na berzama skočila na preko 100 dolara zbog sumnje da može biti zatvoren Suecki kanal, zasedali su kabineti, a po TV kanalima ređali su se analitičari s procenama kako bi promena u Egiptu mogla da utiče na izraelsko-egipatski mir, koji traje još od Mubarakovog prethodnika Anvara el Sadata.

U revolucionarnoj euforiji demonstranti tu zabrinutost nisu delili, prepušteni revolucionarnom erosu i energiji jedne reči: „Odlazi.“

VARNICA U VAKUUMU: Mesec dana pre tih „osam dana koji će izmeniti arapski svet“, na egipatskim parlamentarnim izborima decembra 2010. vladajuća Nacionalna demokratska partija je osigurala 420 od ukupno 508 mesta u donjem domu egipatskog parlamenta, Madžlis al šaaba (80 odsto mesta, a u prošlom sazivu imala je 70 odsto).

U predsedničko-kvaziparlamentarnom Egiptu, nekoj vrsti vojne hunte, neki kažu i „faraonizma“ u konstitucionalnim okvirima, deluju 24 političke partije. Do sada je na vlasti bila jedna – predsednikova Nacionalna demokratska partija.

Oni čiji eventualni dolazak na vlast brine mnoge zapadne faktore, pedesetih godina zabranjeno a tolerisano Muslimansko bratstvo, preko nezavisnih kandidata na prethodnim izborima 2005. osvojili su petinu (88) poslanika u parlamentu, a u decembru 2010. nisu dobili nijedno. Vafd partija je osvojila dva mesta – a imala je pet u prethodnom sazivu.

Grupe za zaštitu ljudskih prava i NVO, SAD i EU opisivali su kao lažirane te izbore, na kojima se registrovalo samo 32 odsto birača i čiji je drugi krug opozicija bojkotovala.

Rezultat tih izbora ukazivao je čak i na jačanje 29 godina trajućeg Mubarakovog režima pred predsedničke izbore u septembru 2011.

Marta 2007. Mubarak je progurao zakonske promene koje su jačale predsedničku vlast, partijama se zabranjuje da upotrebljavaju religiju kao osnovu svoje političke aktivnosti; novi antiteroristički zakon trebalo je da zameni vanredno zakonodavstvo iz 1981, policija je dobila šira ovlašćenja.

Prošle jeseni „Njujork tajms“ je objavio članak o tome da Mubarak namerava da za predsedničkog kandidata progura svog sina Gamala, ali da neki krugovi u egipatskoj armiji imaju rezerve prema tome. Promena zakona, kojom je omogućeno isticanje više kandidata na predsedničkim izborima, usvojena je inače pre izbora 2005, ali posle tih izbora Mubarak je uhapsio predsedničkog kandidata Ajmana Nura, osnivača El Gad partije.

U tom političkom vakuumu posle decembarskih izbora 2010. u Egipat je stigao politički cunami „jasmin revolucija“ koji je nekoliko nedelja pre toga zbrisao režim u Tunisu, a trenutno se širi po severnoj Africi i Bliskom istoku (vidi mapu).

Pobuna u Egiptu počela je nekoliko nedelja posle ustanka u Tunisu, čije su zastave u Kairu nošene kao simbol. Demonstracije su inače počele 25. januara 2011, na Nacionalni praznik policije, koji se slavi u znak sećanja na 50 egipatskih policajaca koji su poginuli kada su odbili britansku naredbu da predaju oružje i napuste policijsku stanicu u Ismailiji 25. januara 1952.

U Egiptu su održane demonstracije protiv policijske brutalnosti, zakona o vanrednom stanju, za slobodne izbore i slobodu govora, protiv korupcije i visoke nezaposlenosti, protiv inflacije, niskih minimalnih zarada i povećanja cena hrane, a kasnije se koncentrisali na kraj Mubarakovog režima.

To je bila kombinacija političkih i socijalnih zahteva u zemlji od 82 miliona stanovnika u kojoj oko 30 miliona pripada siromašnima (Gini indeks siromaštva 1990–2000. iznosio je 34,5 odsto, što ipak spada u srednje vrednosti). Dve trećine stanovništva je mlađe od 30 godina i njihovo nezadovoljstvo je prethodnih nedelju dana postalo prvorazredna politička činjenica, a neki kažu da je na scenu stupila nova politička fejsbuk generacija.

PESNICA „6. APRILA„: Inicijalna akcija se pripisuje pripadnicima Pokreta „6. april“ (Shabab 6 april). To je egipatska grupa na Fejsbuku, koju je pokrenuo Ahmad Maher u proleće 2008. radi podrške radnicima u industrijskom gradu El Mahala el Kubra, koji su bili planirali štrajk 6. aprila te godine. „Njujork tajms“ ih opisuje kao grupu s najdinamičnijom debatom.

Pokret „6. april“ inače koristi iste simbole kao Otpor (stisnutu pesnicu).

Aktivisti su tada pozivali Fejsbuk prijatelje da nose crninu i da ostanu kod kuće na dan štrajka. U julu 2008. Maher je bio uhapšen zajedno sa 14 drugih članova grupe. Tvrdio je da su mu pripadnici egipatske državne bezbednosti pretili da će ga silovati u zatvoru.

U januaru 2009. ta grupa je imala oko 70.000 pretežno mladih obrazovanih članova, od kojih većina pre toga nije bila politički aktivna; fokusirani su na slobodu govora, nepotizam u vladi i na stagnaciju ekonomije.

Britanski „Telegraf“ objavljuje 29. januara 2011. jedan Vikiliks dokument koji govori o tome kako su Amerikanci diskretno asistirali članovima tog pokreta koji će u januaru 2011. pokrenuti talas protesta protiv njihovog važnog saveznika na Bliskom istoku Mubaraka i pokušavali da kanališu njihovu aktivnost. U depeši američke ambasade iz Kaira (CAIRO 2454 C, CAIRO 2431) neki aktivista „6. aprila“ izražava zadovoljstvo zbog učešća na samitu izvesne Alijanse za mlade u Americi zbog susreta sa zvaničnicima američke administracije i sa aktivistima koji istražuju i promovišu politiku ljudskih prava (think tanks).

Aktivista je pričao diplomatama da ga je po povratku egipatska državna bezbednost uhapsila na kairskom aerodromu i da je konfiskovala njegove beleške za govor na pomenutom samitu mladih. Tvrdio je da je nekoliko egipatskih partija prihvatilo nepisani plan za demokratsku tranziciju pre predsedničkih izbora 2011. Pisac beleške je, međutim, bio sumnjičav prema cilju „aprilaša“ kao „visoko nerealističnom“. Pominje se i da je taj aktivista predlagao da Vašington pritisne vladu u Kairu pretnjom da će objaviti neki kompromitujući dokument (CAIRO 00002572) o Mubarakovim navodnim ilegalnim ofšor bankarskim računima, koje SAD i međunarodna zajednica treba da zamrznu kao što su zamrznuti računi predsednika Zimbabvea Mugabea, te da taj aktivista želi da uveri vladu SAD da je Mubarak gori od Mugabea i da nikada neće prihvatiti reforme…

Američki diplomata u Kairu procenjuje da aktivisti „6. aprila“ nisu ponudili „mapu puta za vrlo nerealističan cilj“ – smenu sadašnjeg režima pre predsedničkih izbora u septembru 2011. Podseća na to da većina opozicionih partija i nezavisnih NVO rade na reformama u okviru postojećeg egipatskog političkog konteksta, iako su pesimistične u proceni šanse za uspeh. Primećuje da odbacivanje takvog pristupa smešta „6. april“ van glavnog toka kome pripadaju opozicioni političari i aktivisti. Ipak, Amerikanci intervenišu kod Egipćana da oslobode zatočene aktiviste „6. aprila“.

„PETAK GNEVA„: Dok su u Vašingtonu smatrali da je režim u Kairu stabilan i da ga samo treba korigovati pritiscima iznutra, izbile su demonstracije kakve nisu viđene u Kairu od 1977. kada je izbila egipatska pobuna zbog hleba, koju je ugušila vojska, kao što je zaustavila i policijsku pobunu zbog plata 1986.

Egipatska policija, koja broji oko 320.000 ljudi, pokušala je prošle sedmice da razbije proteste oko 100.000 ljudi različitim metodama, najčešće gumenim mecima, vodenim topovima, velikom količinom suzavca, koji je dosezao i do viših spratova kairskih solitera, pendrecima, ali u nekim slučajevima policija je upotrebila i bojevu municiju s fatalnim rezultatom. To je izazvalo bes i za rezultat imalo raspad policije. Navodno su prvi pobegli policijski oficiri, a obični policajci nisu znali šta će. Gorele su policijske stanice i policijska kola.

Oluja revolucionarnog besa pogodila je sedište Nacionalne demokratske partije koje je zapaljeno i ta partija se više nije oglasila. Bila je u stanju sličnom onom u kakvom je bio SPS posle 5. oktobra 2000. kod nas.

Vlada je zavela vanredno stanje i zabranu kretanja koje demonstranti nisu poštovali, a policija i vojska nisu nametala. Pokušala je i da ograniči pristup internetu i mobilni telefonski saobraćaj, ne bi li izazvala informacioni mrak. Na to je usledio odgovor „globalnih aktivista“ koji su pokušavali da obezbede alternativne kanale komunikacije za Egipćane, a izgleda da je najefikasnije bilo to što su se sa sajber socijalnih mreža vratili socijalnim mrežama na zemlji, koje, doduše, imaju veze s nebom – obilazili su džamije i pozivali vernike da posle molitve u petak po podne izađu na demonstracije.

Neki to zovu „petak gneva“. Zabeležene su pljačke u radnjama, paljevine, pa i krađe iz zgrada vlade. U pojedinim kvartovima građani su pozivali vojsku da ih zaštiti od pljačkaša, ali vojnici su ih, sudeći po izveštaju „Njujork tajmsa“, upućivali da se zaštite sami.

Do subote 29. januara uveče veliki deo Kaira bio je pod kontrolom mladih civila naoružanih motkama i batinama. Tvrdili su da svoje susedstvo štite od pljačkaša, zaustavljali kola, pa i hapsili prolaznike koji krše zabranu okupljanja, koje je počinjalo najpre u sedam uveče, zatim pomereno na četiri, pa na tri sata po podne i trajalo najpre do sedam, a onda do osam sati ujutru. U predgrađima Kaira tokom tih dugih noći čula se pucnjava.

Po nekim američkim ekspertima za Bliski istok, mnoge od tih kućnih straža organizovalo je Muslimansko bratstvo. Zbog sumnje da su njegovi pripadnici hteli da ubiju Gamala Abdela Nasera, Bratstvo je stavljeno van zakona još od 1954. Od 2000. godine pojedini mladi ljudi se po blogovima identifikuju kao pripadnici te zabranjene organizacije – i „oni bloguju“. Bratstvo, koje se smatra najjačom opozicionom grupacijom u Egiptu, sporadično je u prethodnom periodu bilo meta masovnih hapšenja. Ono je antiizraelski raspoloženo, a na unutrašnjem planu zalaže se za islamističke reforme, demokratski sistem, za neki sekularni islamizam koji se naziva islamska demokratija. Bratstvo jača široku mrežu podrške kroz islamističke dobrotvorne organizacije koje deluju među siromašnim Egipćanima.

Mada je Muslimansko bratstvo u ovim „sekularnim“ događajima izašlo na scenu, nije se guralo u prve redove – ili im se „nije dalo“. El Baradej pokušava da opere Bratstvo nekim izjavama, a ono shvata osetljivost, posebno na Zapadu, prema islamistima, i deluje veoma uzdržano, mada neki izveštaji govore da je to u nedelju 30. januara počelo da se menja.

VOJSKA S NARODOM: Od Bratstva je zazirala i druga strana: kad je egipatska služba bezbednosti počela da hapsi učesnike protesta od 25. januara, Muslimansko bratstvo je saopštilo da je grupa njihovih članova uhapšena u Mohandesinu još na putu do demonstracija. I Ajman Nur, osnivač liberalne opozicione El Gad partije, saopštava da je njegov sin odveden kolima bez tablica.

Suočen s raspadom režima, egipatski predsednik Hosni Mubarak izveo je u petak 28. januara uveče vojsku i tenkove na ulice pošto se inače okrutna egipatska policija pokazala nesposobnom da zaustavi masovne demonstracije koje su u petak eskalirale.

Posle toga svakodnevni ulični protesti tekli su nesmetano u glavnim egipatskim gradovima, u Kairu, Aleksandriji, Suecu i Ismailiji.

Predsednik Mubarak je imenovao šefa obaveštajne službe Omara Sulejmana za potpredsednika. Egipat skoro trideset godina nije imao potpredsednika, a poslednji koji je vršio potpredsedničku dužnost 1981. godine bio je – baš Hosni Mubarak. Ostao je nepovređen kad su fundamentalisti iz vojnih redova, 6. oktobra 1981, za vreme parade, ubili predsednika Anvara el Sadata.

Penzionisanog generala, bivšeg komandanta vazduhoplovstva Ahmeda Šafika, Mubarak je postavio za premijera. Kad su demonstracije dobile na zamahu, Mubarak se obratio naciji i najavio da će raspustiti dosadašnju vladu i postaviti novu. Žrtvovao je dotadašnje ministre policije i finansija, nekoliko generala postavio za ministre, i odsutno saslušao njihove zakletve. Najvažnija vest je bila da je unapredio šefa obaveštajne službe Omara Sulejmana na mesto potpredsednika.

Situacija je u subotu 29. januara ostala napeta, i konfuzna: desetine hiljada demonstranata bilo je na ulicama, zabeleženi su sukobi u Aleksandriji, Kairu i Ismailiji. Dok se na pojedinim mestima još pucalo, kako „Njujork tajms“ izveštava, u Kairu su se vojnici i demonstranti zagrljeni slikali na tenkovima, a demonstranti su ispisivali grafite „No, no Mubarak“ po tenkovima koje je ovaj izveo na ulice da zaštiti sopstvenu vlast.

Noć između subote i nedelje 30. januara neke agencije nazivaju najdužom noći u novijoj egipatskoj istoriji. Na ulicama egipatskih gradova praktično nisu ostale snage poretka. To je dovelo do porasta broja prestupa bez presedana. Maroderi su razgrabili najkrupnije radnje, neke i zapalili, uništili mnoge policijske stanice, oteli oružje, pustili na slobodu hiljade prestupnika. Prestupnici su neke ljude napadali čak i u njihovim stanovima. Radi zaštite svojih bližnjih i sopstvene imovine, praktično u svim delovima Egipta ljudi su se samoorganizovali u male odrede. Ruska agencija RIA Novosti govori i o narodnim komitetima samoodbrane, koje su, kako se opisuje, činili mlađi muškarci naoružani motkama, kuhinjskim noževima ili alatom iz automobila.

Vojne vlasti su u toku noći između subote i nedelje zadržale oko 450 marodera, a televizija je emitovala njihova priznanja. Procene o broju uhapšenih su u ponedeljak prelazile hiljadu.

Po TV Al Džaziri, kojoj je inače u nedelju zabranjen rad, najmanje 150 ljudi stradalo je u neredima tokom demonstracija od 25. do 30 . januara. Jedan izveštaj govori o 135 poginulih demonstranata, 12 policajaca, 12 odbeglih zatvorenika i jednom poginulom šefu zatvora.

Po nekim izveštajima, ranjeno je oko 750 policajaca i 4000 demonstranata. Visoki komesar UN za ljudska prava Navi Pilaj rekla je, međutim, da je, prema nepotvrđenim podacima dobijenim od nevladinih organizacija, u neredima u Egiptu poginulo oko 300 ljudi.

Bilo je više vesti o žestokim sukobima u zatvorima, pljačkanju njihovih arsenala oružja i o bekstvu zatvorenika, uključujući i one iz najpoznatijih egipatskih zatvora Abu Zabal i Vadi Natrun. Predstavnici opozicije tvrdili su da su zatvori otvoreni odlukom vlade da bi se povećao haos i opravdala kasnija intervencija. Te tvrdnje nisu potvrđene. Predstavnici Muslimanskog bratstva izjavljivali su posle da su njihovog uhapšenog aktivistu – oslobodili zatvorenici.

Građani Kaira su u daljem razvoju događaja pokazivali da se više ne plaše režima, već divljanja prestupnika.

U nedelju uveče najavljen je i povratak policije na gradske ulice, što se kasnije videlo, ali to nije bila policija za razbijanje demonstranata, nego podebeli pozornici i saobraćajci. Tenkovi su postavljeni ispred najvažnijih državnih objekata, predsedničke palate, banaka, ministarstava, televizije, na mostovima i ispred Kairskog muzeja, u koji su bili provalili huligani i u revolucionarnom pijanstvu oštetili neke od dragocenih antičkih eksponata. Turistima su zabranjene posete piramidama, a pristup platou u Gizi blokiran je tenkovima i oklopnim vozilima.

Vojska je zaposela i štitila ključne zgrade u Kairu, uključujući i ministarstvo za spoljne poslove i glavnu televizijsku stanicu. Većina ambasada bila je ostala bez zaštite, pa je bezbednost niza diplomatskih misija najvećih država preuzela vojska. Ambasade Izraela, Azerbejdžana, Turske, a u utorak 1. februara i Amerikanci, evakuisali su članove porodica svojih saradnika. Amerikanci su počeli da planiraju i neborbenu intervenciju radi eventualnog izvlačenja svojih građana. Armija je počela da uspostavlja kontrolu u Kairu i u tome su joj pomagali žitelji ovog grada, isti oni koji na glavnom trgu skandiraju: „Mubarak, avion čeka!“ Izrael se složio i da neke vojne jedinice pređu na sinajsku stranu radi zaštite Šarm el Šeika.

U SRCU VLASTI: Očito je bilo da je jedina institucija koja je funkcionisala bila egipatska vojska, deseta po veličini armija u svetu koja broji 468.000 ljudi, a godišnje prima 1,3 milijarde američke pomoći, 40 milijardi dolara u poslednjih 30. godina. Ona je inače država u državi, ima svoje objekte i svoju operativu, sama gradi jedan autoput.

Vojskom operativno komanduje feldmaršal Mohamed Husein Tantavi, koji ima 75 godina, a ranije je pominjan i kao eventualni kandidat vojske za predsednički položaj. Vojska je u Egiptu u srcu vlasti još od 1952, kada su oficiri svrgli kralja Fejsala. Sva četiri egipatska predsednika potekla su iz vojske (general Muhamad Nagib, pukovnik Gamal Abdel Naser, Anvar el Sadat, Hosni Mubarak). Vojska je verovatno pojačala svoj položaj prethodnih dana i nema osnove za pretpostavku da bi ona tek tako prepustila vođstvo civilima. Napetost između nje i civila potpuno je nestala kada je s vojnog vrha objavljeno da ona neće intervenisati protiv građana koji legitimno protestuju, a ne krše zakon.

U depešama otkrivenim preko Vikiliksa bilo je spekulacija o tome da egipatska vojska nije jedinstvena. Mubarak se u nedelju sastao s generalima, što je formalno trebalo da bude znak da su mu oni lojalni, a agencije kažu da nije jasno da li između generala, pukovnika i običnih vojnika koji se grle s narodom na ulicama ima neke ozbiljne pukotine.

Govor tela tog generalskog vrha pokazivao je iscrpljenost, čak i neko mračno odsustvo volje, a i Mubaraka su često opisivali kao „mrtvog čoveka koji hoda“. Po izgledu podsećaju na grupu političara koji su pokušali da smene Gorbačova, ali u toj egipatskoj drami očito se nije pojavio neki Jeljcin.

Opozicija je, čini se nevoljno, istakla u prvi plan Mohameda el Baradeja kao potencijalnog pregovarača radi formiranja tranzicione vlade nacionalnog jedinstva i raspisivanja vanrednih parlamentarnih i predsedničkih izbora za narednih 60 dana. Redovni predsednički izbori trebalo bi da se održe u septembru 2011, kada ističe Mubarakov mandat.

A ŠTA POSLE: Opozicija se u zapadnim medijima opisuje kao razjedinjena, a El Baradej radi na objedinjavanju njenih snaga, kao nekad deda Avram kod nas. Odmah se videlo da oni El Baradeja ne doživljavaju kao lidera, a da je na ulicama mlada fejsbuk generacija smenila staru. Neki izveštaji kažu da su El Baradeju govorili i u koju džamiju treba da ode.

Lideri opozicije su u nedelju izabrali jedan komitet predvođen dr El Baradejem da pregovara direktno sa egipatskom vojskom. U parlament u senci uključeni su najglasniji kritičari Mubarakovog režima, izbačeni iz arene na izborima decembra 2010. Od 100 političara uključenih u to telo, 55 su ranije bili poslanici u egipatskom parlamentu. Iz daleka to izgleda kao ona naša Udružena opozicija Srbije 1991. u kojoj su se našli zajedno svi, od Ivana Đurića do Mirka Jovića. Tu je nekadašnji predsednički kandidat Ajman Nur, nezavisni kandidati Muslimanskog bratstva i liberalna El Baradejeva grupa Egipatski pokret za promene poznata po sloganu „Dosta“. Postigli su konsenzus i oko liste od deset ljudi koji bi vodili potencijalnu vladu nacionalnog jedinstva kada i ako Mubarak podnese ostavku.

Drugi sastanak u sedištu Vafd partije okupio je četiri male, ali priznate opozicione partije, koje kritičari optužuju za kolaboraciju s Mubarakom na sramnim izborima za fasadnu demokratiju. Demokratski front insistira da i oni, kao i demonstranti na ulicama, traže da Mubarak odmah podnese ostavku. Ostale tri žele manje konfrontirajuće saopštenje.

Magazin „Tajm“ opisuje skup Narodnog parlamenta u stražnjim prostorijama jedne zgrade u „bel epok“ stilu u centru Kaira kao skup političkih moljaca u nekoj televizijskoj diskusiji. Spontani narodni ustanak protiv Mubarakovog režima nastavio je svoj sedmi dan u ponedeljak uglavnom bez vođstva.

Na ulicama se uzvikivalo da Mubarak ode („Mubarak go, go„), ali niko nije imao ideju ko treba da dođe. Po egipatskom ustavu, predsednika u slučaju kad nastupi viša sila zamenjuje predsednik parlamenta – ali njega, doktora prava s Mičigen univerziteta i nekadašnjeg rektora Kairskog univeziteta Ahmada Fahtija Sorura, niko u ovoj gužvi i ne pominje.

Vakuuma u Kairu najviše se plaše Amerikanci, a Izraelci su nervozno oprezni. Iran navija. Obama je u subotu hitno sazvao saradnike u „sobi za situacije“. U ponedeljak su u Beloj kući bili razni eksperti za Bliski istok, od stratega koji zaziru od ponavljanja „slučaja šaha Reze Pahlavija“, do zastupnika ljudskih prava, koji traže da Mubarak ode odmah. Te dve američke političke linije očito su se sudarale u Egiptu i u praskozorje egipatske pobune, što samo pokazuje da se celim svetom ne može vladati iz Vašingtona. Američki predsednik Obama je u utorak 1. februara hitno poslao u Kairo specijalnog izaslanika, bivšeg ambasadora u Egiptu Frenka Viznera. Kao i mnogi koji se pojavljuju na svetskim žarištima, i taj je bio kod nas. Lomio je kičmu našima tokom poslednjih kosovskih pregovora. BBC spekuliše da on prenosi ličnu poruku Mubaraku: da je vreme za promene, odnosno da objavi da se ni on ni njegov sin neće kandidovati za predsednika Egipta.

El Baradej je u tom kontekstu podizao cenu, izjavljujući da Mubarak treba da ode da bi sačuvao živu glavu, pošto ljudi na trgovima viču da mu treba suditi. Nije bilo znakova da bi egipatska vojska bila spremna da organizuje ad hok suđenje Mubaraku kao rumunska armija za Elenu i Nikolaja Čaušeskua 24. decembra 1989.

Novoizabrani Mubarakov potpredsednik Omar Sulejman počeo je u utorak ujutru razgovore sa predstavnicima opozicije obećavši reforme.

U podne, na centralnom Trgu Tahrir u Kairu površine 250 puta 400 metara okupilo se oko 100.000 ljudi i masa se uvećavala da započne „marš miliona“. Trg su nadletali vojni helikopteri. Dan se završava bez kulminacije i bez katarze, ako katarza nije to što su se ljudi izvikali i ispsovali. Možda su izveli na ulice milion ljudi u celom Egiptu, ali u Kairu nisu postigli tačku preloma. S druge strane, ostareli Mubarak ne može vratiti ugled i nastavak njegove vladavine ličiće na Markesovu Jesen patrijarha.

Mnogo se nagađa o tome šta će posle biti. Savetnik Džordža Buša za nacionalnu bezbednost Stiven Hedli piše u „Vol strit džornalu“ da su najverovatnija dva scenarija: nastavak vladavine Mubaraka, ali kao oslabljenog lidera, ili njegov odlazak sa vlasti u korist prelazne vlade koju bi podržala egipatska vojska.

Za nemački nedeljnik „Špigl“ prva opcija liči na burmansku – vojna hunta vlada decenijama. Druga opcija je da Egipat sledi put Turske, put pripitomljavanja političkog islama i modernizacije Muslimanskog bratstva i njihovo distanciranje od terorizma (i od ratnog raspoloženja prema Izraelu).

Po Džordžu Fridmanu iz Stratfora, moguća su četiri scenarija. Prva opcija je da režim preživi, odnosno da Mubarak stabilizuje situaciju, a da ga neko od visokih oficira zameni nakon izvesnog vremena. Druga mogućnost je da demonstranti primoraju vlast da raspiše prevremene izbore na kojima bi pobedio Mohamed el Baradej, ili neko sličan njemu. Treća opcija je da pobedi Muslimansko bratstvo, što bi značilo islamsku orijentaciju zemlje. Četvrta varijanta je da Egipat sklizne u politički haos. Po njegovom mišljenju, najizglednija je stabilizacija režima i odlazak osamdesetdvogodišnjeg Mubaraka.

To se u krajnjoj liniji može desiti posle predsedničkih izbora, koji inače treba da se održe u septembru 2011, na kojima će obe strane istaći svoje kandidate. U tom slučaju, januarska revolucija u zemlji faraona imala bi zapravo značaj prelomnog događaja velike energije o kome će generacije govoriti kao o danima kada je u Egiptu na scenu stupila nova politička generacija, koju stara garda mora da uvaži sa svim njenim vrednostima i kontroverzama. Svet će morati da se ozbiljnije pozabavi sve glasnijim krikom nove srednje klase i sirotinje iz nekadašnjeg trećeg sveta, ali to je druga, dublja globalna priča.

Akteri će verovatno pričati o tome da je na Trgu Tahrir januara 2010. svanula zora novog doba na Nilu, da su to bili dani u kojima je mladost Egipta tresla drvo slobode, a posle su došli drugi i pokupili šljive, kako vole da pričaju u jednoj maloj zemlji na Balkanu.

Muhamed el Baradej

Izveštavajući sa ulica Kaira, Sueca i Aleksandrije, svetske televizijske mreže navodile su njegovo ime, ali se isprva mnogo više govorilo o tome kako Egipat nema naslednika za Mubaraka, koji je bez opozicije na vlasti već tri decenije. Svetski poznati direktor Međunarodne atomske agencije (IAEA), Muhamed el Baradej se isprva pominjao tek ovlaš, da bi kako je protest odmicao, postao „potencijalni lider opozicije“. Da li bi Muhamed el Baradej zaista mogao biti mesija za pobunjene Egipćane?

Kada je Nobelova nagrada za mir pre pet godina dodeljena šefu IAEA, gotovo da nije bilo glasova koji su takvu odluku mogli dovesti u sumnju. El Baradej je na čelu IAEA bio od 1997. do 2009. i tokom tri mandata od ove „hladnoratovske“ organizacije napravio značajan glas u međunarodnoj politici. Otvoreno se suprotstavljajući politici prethodnog američkog predsednika Džordža Buša, El Baradej je iznosio tačno ono što su njegovi inspektori videli na terenu – da u Iraku nema oružja za masovno uništenje. Uz to, kombinacijom iskrenosti i diplomatske suzdržanosti, znatno je doprineo smirivanju neuralgičnih „nuklearnih“ sila.

„Tokom dvanaest godina vođenja agencije video sam sistem koji ima dvostruke standarde, koji nije održiv i koji bi sasvim lako mogao da uništi svet kakav poznajemo“, rekao je u intervjuu za „Vreme“, kad je pre dve godine bio u poseti Srbiji. Visok i elegantan, suzdržan i odmeren, El Baradej pleni onom snagom kojom Arapi ponekad zadivljuju Evropljane. Nastupa samouvereno, oslanjajući se isključivo na istinu koja je proverljiva.

Rođen u Kairu 1942, potiče iz ugledne egipatske porodice, a njegov otac Mustafa bio je jedan od najpoznatijih egipatskih advokata, inače veliki zagovornik slobodnih izbora i demokratskog uređenja. Muhamed je diplomatsku karijeru započeo još 1964. kao izaslanik Egipta u Ujedinjenim nacijama, da bi od 1984. bio angažovan u IAEA. Nakon što ga je na mestu direktora IAEA nasledio japanski diplomata Juki Amano, počelo se otvoreno govoriti da bi El Baradej u Egiptu mogao preuzeti vođstvo nad razjedinjenom opozicijom.

U njegovoj kući u Kairu 24. februara 2010. okupili su se lideri opozicije i viđeniji Egipćani kako bi mu ponudili da uđe u predsedničku trku protiv Hosnija Mubaraka. Nevoljan da uđe u politiku, javno je rekao da se vlast ne može menjati na ulicama i revolucionarnim metodama, ali kad su počeli sukobi, uveden policijski čas, a internet isključen, vratio se u zemlju, da bi se u par navrata obratio demonstrantima. Izvesno je da je Muhamed el Baradej vrlo nezgodan neprijatelj za režim u Egiptu. A možda i ne samo u Egiptu.

S. Bubnjević

Ko je Omar Sulejman

Posle mnogo godina provedenih na mestu šefa egipatske obaveštajne službe Omar Sulejman (74) je u subotu 29. januara imenovan za potpredsednika Egipta. Predsednik Mubarak se okrenuo svom dugogodišnjem prijatelju, čoveku koji se smatra saveznikom Vašingtona, ocenio je za „Njujork tajms“ Mahmud Šokri, bivši egipatski ambasador u Siriji i lični Sulejmanov prijatelj. Postoji priča o tome da je Omar Sulejman 1995. spasao život predsednika Hosnija Mubaraka kada je jedan atentator u Etiopiji otvorio vatru na njegovo vozilo. Sulejman, bivši general, kandidat je establišmenta, a ne demonstranata koji su već počeli da uzvikuju slogane i protiv njega.

Neki smatraju da je on zapravo dobio status kandidata za naslednika, koji je Mubarak želeo da obezbedi za svog sina Gamala, te da predstavlja nastavak starog autoritativnog režima.

„Njujork tajms“ citira Raguja Asada, profesora sa Univerziteta Minesota, koji kaže da je „to imenovanje verovatno rezultat pregovora s vojskom“.

Potiče iz Gornjeg Egipta. Mubarak mu je specijalnim dekretom dozvolio da ostane aktivan i posle roka za penzionisanje. Diplomirao je na egipatskoj vojnoj akademiji, specijalizovao se u bivšem Sovjetskom Savezu, kao i Mubarak. Studirao je političke nauke na Kairskom univerzitetu.

Nije član vladajuće Nacionalne demokratske partije, pošto je to zabranjeno pripadnicima vojske.

Sulejman je vodio egipatsku obaveštajnu službu od 1993, koju je preuzeo u doba kada se u Egiptu rasplamsala borba protiv islamskih ekstremista. Kao i Mubarak, borio se u dva rata sa Izraelom. Kažu da ne veruje Iranu, da favorizuje tesne veze sa Vašingtonom, da podržava takozvani hladni mir sa Izraelom, da je protiv popuštanja Muslimanskom bratstvu, glavnoj opozicionoj grupi u Egiptu. Nosio se s egipatskim najvećim problemima, uključujući i odnose sa Hamasom, Hezbolahom i Sudanom. Ugovarao je nekoliko prekida vatre između Izraela i Palestinaca i uprkos svojoj poziciju i zalaganju za hladni mir s Izraelom uživa poštovanje pripadnika Hamasa.

List „Telegraf“ ga naziva fikserom iz senke, a u jednom članku u časopisu „Forin polisi“ ga ubrajaju u najmoćnije špijune na Bliskom istoku i nazivaju „arhitipičnim arapskim obaveštajnim šefom“. List „Nujorker“ ga opisuje kao ljubaznog, sofisticiranog obaveštajca, koji tečno govori engleski i ima reputaciju lojalnog i efikasnog saradnika, koji, doduše, nosi izvesni kontroverzni bagaž što se tiče ljudskih prava. Neki kažu da nije gadljiv na mučenja. Izgleda da je on glavni oslonac CIA u Egiptu kad je reč o tajnim operacijama lova na osumnjičene teroriste širom sveta.

M. M.

Američke igre

DOSKORAŠNJI SAVEZNICI: Predsednici Hosni Mubarak i Barak Obama

Još u septembru je predsednik Egipta Hosni Mubarak kročio crvenim tepihom u Belu kuću kao glavni saveznik Sjedinjenih Američkih Država u arapskom svetu i nosilac stabilnosti na Bliskom istoku. Nepuna četiri meseca kasnije čitav njegov režim koji traje već tri decenije ljulja se pod naletima masovnih protesta u čitavoj zemlji.

Kod Amerikanaca je to pobudilo nemila sećanja na događaje u Iranu 1979. godine. Početkom 1978. predsednik Džimi Karter nazdravljao je šahu Muhamedu Rezi Pahlaviju hvaleći Iran kao „ostrvo stabilnosti u jednom od nemirnijih delova sveta“, a u novembru ga je nazvao „prijateljem i odanim saveznikom“. Dva meseca kasnije, 16. januara 1979. godine šah je pobegao iz Irana. Tri decenije kasnije Iran je neprijatelj broj jedan SAD.

Paralela između Egipta danas i Irana onda lako može da se povuče: u Teheranu su demonstracije protiv šaha započeli levica, liberali i islamisti. Razlika je u tome što u Egiptu – barem za sada – ne postoji harizmatičan propovednik kakav je bio ajatolah Homeini koji je preuzeo vlast. Kao lider razjedinjene egipatske opozicije pokušava da se nametne nimalo harizmatični Mohamed el Baradej, bivši direktor Međunarodne agencije za atomsku energiju, koji nije naročito omiljen u Vašingtonu, ali se svakako zalaže za sekularnu državu. Vašingtona se pribojava da bi situaciju mogla da iskoristi dobro povezana organizacija Muslimanska braća, koja za razliku od građanske opozicije ima ozbiljnu infrastrukturu, a u koju, mada su u Egiptu za sada veoma uzdržani, Vašington nema baš nimalo poverenja.

Partnerstvo Egipta je ključno za nacionalne interese SAD u nestabilnom delu sveta koji je prvi na listi prioriteta američke spoljne politike. To partnerstvo su SAD plaćale, i plaćaju, milijardama dolara. Preobražaj Egipta u antiameričku državu imao bi nesagledive posledice. Egipat je pored Jordana jedina arapska zemlja koja je potpisala trajan mir sa Izraelom, a u svako eventualno ratno dejstvo protiv Izraela morale bi da se umešaju i SAD. Pored toga postoji gotovo paničan strah da bi ova zemlja sa više od 84 miliona stanovnika mogla da postane utočište za islamske fundamentaliste i ekstremiste.

Rastrzan između svoje obaveze „lidera slobodnog sveta“ da se – makar javno – zalaže za „ljudska prava i demokratiju širom sveta“ i straha od islamizacije Egipta, predsednik Barak Obama se ponaša veoma obazrivo. Poslednjih dana njegova administracija upotrebljava frazu „kontrolisan prelazak vlasti“, koji u haotičnoj situaciji kakva vlada u Egiptu može da obezbedi samo vojska. Scenario kakav priželjkuje Vašington – ako je odlazak Mubarakovog režima jedini način da se smiri situacija u zemlji – jeste da generali privremeno preuzmu vlast i kontrolu nad čitavom zemljom, da vojska obezbeđuje mir i stabilnost dok se sekularne snage ne organizuju kako bi na nekim sledećim izborima uspešno mogle da se suprotstave Muslimanskoj braći. To jest, Vašingtonu je potrebno više vremena da bi obezbedio sledeću proameričku vlast. Ministar odbrane SAD Robert Gejts i šef generalštaba Majk Malen su u neprestanom kontaktu sa vojnim vrhom Egipta. Za Vašington je potpuno nebitno da li će Mubarak i njegovi ljudi još neko vreme, ili zauvek, ostati na vlasti, ili će je preuzeti neko drugi, ili kakav će biti politički sistem, dokle god je vlada u Kairu spremna da bude upregnuta u američku politiku. Ako se uspostavi funkcionalna demokratija, utoliko bolje.

Pitanje je, međutim, koliko je srednji, građanski sloj u Egiptu brojan, jak i sposoban da iznese demokratski prevrat. Dinamika događaja teško može da se predvidi, kao i spoljni uticaj islamističkih organizacija. A pitanje je i šta su te silne američke obaveštajne službe radile, ako je Bela kuća bila potpuno nespremna na građanske nemire koji su iz fundamenta uzdrmali Egipat.

Andrej Ivanji

BATINANJE: Policija pre naređenja o povlačenju

(uvećana slika)