Seksualni plebiscit

U Gombrovičevom „Dnevniku“ negde stoji da je autor kao mlad u dva ili tri navrata imao ono što bi se sada zvalo homoseksualnim iskustvom, ali da ga je mahom privlačila ženskadija. Našim se političarima ništa nalik tome nije desilo ni kad su bili mladi, a kamoli sada, kad su srećniji nego ikad i kad javno uživaju u svojoj bivšoj, sadašnjoj i budućoj seksualnoj ispravnosti: već nad njihovim detinjstvom i mladalačkim dobom stalno je lebdela kob bele kuge, te i te godine Srbi će biti manjina u sopstvenoj republici (ko je tada i sanjao da će se Srbija tako otmeno izbaviti iz tamnice naroda tj. Jugoslavije).

Ako je nepropisno čuvstvo nekome načas i prostrujalo kroz grehu sklono telo, odmah ga je taj suzbio znajući da iz homoseksualne ljubavi nikad neće dobiti napredno Sprče, pa ni pripadniče ravnopravne manjine! Kad smo na izborima gledali liste sa imenima pretendenata na privilegije, nismo ni znali da pred sobom imamo katalog seksualnih pravednika, pravovernika, ljubavnih pravoslavaca.

Koji su, pošto nema te pojave koju neće oni navesti na svoju vodenicu, Povorku ponosa iskoristili za vlastitu reklamu, za dosad neviđenu seksualnu smotru, za seksual’niy plebiscit. Ko god se našao pred kamerom priznao je a da ga niko nije pitao kako je seksualno besprekoran: „Iako ne delim stavove gej populacije – naprotiv, poznato je, i ja to ne krijem, da volim žene, na čelu sa naravno mojom suprugom koja mi je na svet donela dvoje sada seksualno već aktivne, ama zdrave, pravilno usmerene dece – nisam za to da homoseksualci dobiju batine kojima bi neki osetljiviji primerak mogao i da podlegne, čime bi na sve nas koji smo u seksualnoj većini pala senka! Nisam, znači, za nasilje nad učesnicima gej parade, mada bi mi srce bilo na mestu da te parade nema. Neću biti licemer, od homoseksualaca zazirem i 20. septembra ne da neću biti u povorci, kao tobožnji pristaša ravnopravnosti manjina, nego ću biti van Beograda, to je moje ljudsko pravo. Volim sve heteroseksualce, dakle i pripadnike mog pola, ali njih volim kao braću, kao stričeve, kao što volim predsednika Republike, članove Sinoda, Krunskog saveta, hvala vama što ste mi dali priliku da kažem šta mislim o seksualno devijantnim osobama koje su ipak naše gore list, i kad bi se otvarao neki institut, sanatorijum, gde bi svi ti poremećeni slučajevi bili lečeni ja bih se prvi odrekao dnevnice i išao bih, ako Bog da te ostanem na ovom visokom premda zasluženom položaju, da presečem vrpcu i da toj novorođenoj zdravstvenoj ustanovi vežem pupak. Hvala vašoj televiziji što ovako hrabro prilazi tabu temi koja će bojim se ostati tabu sve dok istopolna ljubav, po mnogima gnusni razvrat koji bi još da se šepuri pred nevinim prolaznicima, ne bude iskorenjena kao što je iskorenjena tuberkuloza ili tifus… Svim ženama kojima je na srcu majčinstvo a ne puki užitak, isprazni blud, šaljem bratski, drugarski poljubac, mojoj ženi francuski, koji pašće između četiri zida, kvadru dušu dalom za vođenje bračne ljubavi!“

&

U Novoj srpskoj političkoj misli Teofilov tekst. Fotografija mi se čini nepoznatom i pokušavam da zamislim mog kolegu kako u redakciju (jer mu je stalo do morala u politici pa ide u NSPM) punonadežno odnosi album sa svojim portretima ne bi li Antonić i Vukadinović odabrali jedan dostojan ovog naučnog glasila. Ne bih rekao da je Teofil poslao tekst i sliku, pre će biti da je NSPM računajući sa dobrodušnošću „Vremena“ jednostavno preštampao Teofilov tekst o specijalnom nevaspitanju.

Jeste lepo kad se neistomišljenici poštuju, kad jedna desničarska udruga – nadam se da je ovim rečima ne klevećem i da joj je štaviše puno srce – ugosti posve drukčije mislećeg pojedinca, možda bi mogli da osnuju i stalnu rubriku „Ako niste kupili VREME“, ama su se na drukčije mislećeg pojedinca obrušile čete i čete čitalaca, sve samih jurišnika bez straha, mane i skrupula! „Vreme“ je svojedobno potpomoglo da se Nova srpska politička misao rodi, da bi Teofila, jednoga od možda i nesvesnih (takav sam barem ja bio! mali mecena nesvestan sebe!) saosnivača časopisa publika dočekala drvljem i kamenjem, vencima od čkalja te kerećijim grožđem iz slavnih praćaka čija je prodaja cvetala uoči Povorke ponosa a koje su za mene misteriozne kao god i atomska bomba.

Nekoliko čitalaca držalo je Teofilu stranu, paravojska je, međutim, udarila u paljevine, pljačke i druge nepodopštine, kao da je dugo opsedani grad napokon pao… Nije li ovo nov žanr o kome ni dalekosežući Zakon o javnom informisanju ne kaže ništa: postaviš nečiji tekst, neutralno, nesvrstano, ljubazno, predusretljivo, kulturno, na svoj sajt, portal, šta ja znam, i svetini si poklonio vudu-lutku: udrite, braćo, dugo ste trpeli njegov zulum, mi u uredništvu jakako moramo ostati dostojanstveni, ali vi, koji sami sebi dodeliste pseudonime, te blagoslovene ekvivalente crnim čarapama, udrite tako da oplezine ne bude! nemamo nagradna putovanja, ne možete kod nas da izvučete vespu ni vikend na Zlatiboru, ali ono što se može, da iskalite taj vaš gnev – to vala možemo da vam si priuštimo! Vas pak, nove srpske političke čitaoce koji se potpisujete pravim imenima i prezimenima, naravno da smo zapazili i nije dalek dan kad će najistaknutijima među vama biti ponuđeno da i sami postanete novi srpski politički mislioci.