Srbija je u šoku. Hrvatska je takođe u šoku. Za divno čudo, Srbija ovoga puta nije šokirana Hrvatskom, niti je Hrvatska šokirana Srbijom, nego su šokirane svaka samom sobom – što je značajan, mada tragično okasneli napredak: da je po pravdi, ne bi od šoka sebi dolazile bar u poslednjih dvadeset godina. Nego čim se koja probudi iz kome, odmah ponovo pa’ne u nesvest kad se seti koja je i kakva je.
Elem, evo tobožnje „pristojne većinske Srbije“ kako cokće i odmahuje glavom bojažljivo dzirkajući na ulično fašističko divljanje po Beogradu, čudom se čudeći kakve je to vampire i karakondžule iznedrila, kao da su pali s Marsa pravo na Terazije, kao ih nije ona, na razne načine, načinila takvima kakvi jesu, odobravajući ili tek oćutkujući svakovrsnu mržnju i nasilje prema Drugosti koje god vrste. A eno i tobožnje „pristojne, većinske Hrvatske“ kako zuri u – exferalovski rečeno – tupilu od nekuženja na šovinističke izjave stanovitog Kerum Željka, po zanimanju veletrgovca i izabranog gradonačelnika Splita, baš kao da je i taj Kerum ljosnuo s Marsa pravo na Rivu, a ne da je, koliko juče, izabran na demokratskim i pluralističkim izborima, s većinom od preko 56 odsto Splićana, Splićanki i druge Splićanadi.
Ne bih se ovde bavio đubretom u komšijskom dvorištu da Kerum Željko, u svojoj litaniji na HRT-u, nije spontano izrekao jednu ključnu stvar, koja i te kako važi i za „naš slučaj“. Naime, nakon što je – ležernom vehementnošću svojstvenom idiotima koji se očituju o stvarima koje ih prevazilaze – izrekao kako „nikada ne bi prihvatio Srbina za zeta“ i tome slično, voditelj Stanković postavio mu je prosto, a prevažno filozofsko pitanje – ali, zašto?! Kerum je odgovorio kao iz topa, s jedva primetnom notom rezigniranosti u glasu: a, tako smo odgojeni. Nekoga će zbuniti ovo prvo lice množine u njegovom odgovoru, ali nije ni to bez neke: Kerum očigledno misli na svoj mentalno-kulturološki milje, sa svim njegovim tribalnim karakteristikama. A taj milje, uzgred, nije nužno „ruralni“ i „dinarski“; kamo sreće da je to tako jednostavno! Ali, glavni rasadnik najboljeg fašizma uvek je u malograđanštini…
Bez obzira na potonji karakušljivi pokušaj racionalizacije (u stilu „Srbi nama Hrvatima nikada dobra nisu donijeli“), Kerum je zapravo priznao da je fašistoidnost njegovog svetonazora nešto predracionalno, automatski nasleđeno kao kakva nepokretna imovina, nešto što on zapravo principijelno ne bi umeo da (od)brani, i to ne samo zato što je on, Kerum Željko, otužno neuko stvorenje koje ima trajnu i neizlečivu muku s rečima, nego zato što to i nije nešto što bilo ko argumentovano može da odbrani: ili si „takav“ (jer si „tako odgojen“) ili pak nisi.
Pogledajmo sada frku oko Povorke ponosa. Dobro, ulični izvođači radova iz navijačkih bandi i parapatriotskih fašističkih falangi su bića na nivou intelektualnog razvoja negde na pola puta između limene pepeljare i Kerum Željka. Njihovi predvodnici su to isto, ali su nešto bliže Kerumu. Od takvih ne očekuješ suvisli odgovor na pitanje „zašto“. Jedan pristojan urlik bio bi sasvim dovoljan. Njih, međutim, podržava i opslužuje pristojna intelektualna logistika, od sve bizarnijeg serkla NSP mislilaca pa do crkvenog vrha. Za razliku od Keruma i beogradskih uličnih baraba, njih ne mori „muka sa rečima“ – samo muka sa smislom. Pa, hajde onda da vidimo kako, dakle, oni odgovaraju na stankovićevsko vapajno pitanje – zašto?
Čitao sam sve što se ovih dana i nedelja o tome dalo pročitati, slušao sam sve što se dalo čuti. Ispostavilo se da sam traćio vreme: bilo je dovoljno da prevedem Keruma na srpski. Jer, njihov se konačni odgovor svodi na Kerumovu domislicu. I oni su „tako vaspitani“ – i šlus. Naravno, oni su pročitali nešto knjiga, pa će to upakovati za nijansu bolje: Povorka je „udar na tradicionalnu Srbiju“, „većinska Srbija podržava tradicionalne vrednosti“, „mi smo za porodične vrednosti“ i sve u tom smislu: tradicionalno, nacionalno, porodično… Kao da su te pompezne reči nekakvi pojmovi ispunjeni imanentnim sadržajem oko koga nema i ne može biti spora (a taj njihov Jedini Pravi Sadržaj u njihovom je exkluzivnom posedu, i došapnuo im ga je Bog lično, na tečnom srpskom), i kao da je čovek, pa još intelektualac, biće koje se rodilo, živi i grabi prema smrti zato da bi „ispunjavalo zavete predaka“. Stvar je još bizarnija utoliko što, dakako, nigde nikakvih zaveta i nema, jer su naši preci imali pametnija posla nego da osmišljavaju našu današnju agendu, baš kao što i mi imamo drugog posla nego da našim praunucima (o čijim iskušenjima ne možemo znati ništa) zadajemo domaće zadatke… Sve je to retroaktivni mitološki/mitomanski konstrukt, koji legitimacijsko utemeljenje za duboki, ledeni strah od ozbiljnog promišljanja sadašnjosti traži u stereotipizovanoj, od konteksta i smisla ispranoj slici Prošlosti. Zašto ste, dakle, protiv Povorke ponosa? Hmmm… ovaaaj… zato što smo „tako vaspitani“. I zašto još? Zato što „toga ovde nikada nije bilo“. Tačno – nije bilo. Nije bilo ni drugde – dok nije počelo da biva. I nikada ovde nije bilo ni fudbala, ni železnice, ni centralnog grejanja, ni opšteg prava glasa – dok ih jednom nismo uveli, uglavnom se ugledajući na dobra iskustva drugih. Nikada nije bilo ni mobilnih telefona, a sada svaki od vas bilmeza šeta bar po dva… Ili ti je pradeda možda nosio mobilni na Cer i Kolubaru?! Je l’ im’o 063 ili 064?!
Specijalno „vaspitanje“ koje zazivaju i Kerum i beokerumčići zapravo je nešto sasvim drugo: žig ropstva. Pravo vaspitanje je „izvođenje na put“, a kada se na putu nađeš, od tebe se očekuje da spoznanjem sveta prevaziđeš plemenite pretke, kao što će i tvoji potomci prevazići tebe. Ideologija robova je nešto drugo: ponosno nasleđujem svoj skučeni, zagušljivi svetić, i ponosno ga predajem dalje, neoštećenog. I odseći ću svaku ruku koja posegne za prozorom, namerna da ga otvori, da prove(t)ri postulate mog ustajalog mikrokosmosa.
