Bez umivanja

Poštovani g. Pančiću, uvek se poradujem vašem spisateljskom daru, no ova tema opasno prevazilazi okvire pisanija, a malo-malo pa se njome pozabavite … e onda hajmo jednom tu priču o „Politici“ završiti za vjek i vjekov. OK, znamo šta je „Politika“ činila onih veselih devedesetih. No, uistinu, znamo li šta je činila? Pisanu reč, zar ne ? Pa da, reći će neko, i tako indirektno uticala na sled događaja, te stoga snosi i određenu odgovornost … E pa ne, dragi moji, svi vi; „Politika“ je vrlo direktno uzrokovala potoke krvi diljem zemlje u kojoj beše „najbolji dnevnik“. Da je imala (tj. zaposleni u njoj, pa bio to i slovoslagač) i trunku dostojanstva, dala bi se promptno samougasiti, odmah nakon katarzične petooktobarske samospoznaje (oh, kako sam zgrešila, šta mi bi, ju … moram pod hitno da se umijem).

Nema tu nikakvog umivanja, do večne sramote. Nemojte mi samo reći kako su svi ti vajni novinari u hodnicima velikoga zdanja zatvorili oči jer, Bože moj, pa morali su od nečega živeti.