Ni univerzalni rečnik džeza nije uspeo da premosti jaz između kosovskih Srba i Albanaca
Kafić Dolče vita na severnoj obali Ibra, iz čije se bašte odlično vidi most koji razdvaja i spaja podeljenu Mitrovicu, poznat je kao kao stecište lokalnih žestokih momaka i kao meta prošlogodišnjeg terorističkog napada u kome je ranjeno osmoro ljudi. Ipak, tokom četiri noći North City Jazz&Blues Festivala (27 – 30. april), u ovom lokalu se sviralo do rane zore, a uobičajenu klijentelu – kršne kratkokose mladiće u trenerkama sa srpskim grbom na leđima – zamenila je sasvim drugačija vrsta gostiju. U kraju u kome se noću češće čuje kalašnjikov od klarineta, održavanje džez festivala može da izgleda nadrealno, ali Šon Koneli, basista iz Bronksa, tvrdi da nije tako. „Već smo svirali na nekim ludačkim mestima, na primer u Angoli za vreme građanskog rata“, kaže on. „Što je narod luđi, luđi je i provod.“
Iako je Festival ove godine zaista internacionalan – došli su, između ostalih, legendarni trubač Tom Harel, kao i francuski gitarista Bireli Lagren, koji se vodi kao naslednik velikog Đanga Rajnharta – Albanci na festivalu nisu bili poželjni, ni kao izvođači ni kao publika. „Nismo ih zvali, a i da jesmo, ne verujem da bi došli. U strahu su i od svojih i od naših“, objašnjava Petar Rakić, direktor Festivala. „Žive bi ih pojeli.“
A i ne bi se reklo da su Albanci baš navrli. Na pet minuta hoda od Dolče vite, s druge strane mosta, nalazi se kafić Blue note, koji osim imena nema baš ništa zajedničko sa legendarnim njujorškim džez klubom: iz zvučnika trešte albanski narodnjaci, a brojni gosti su mahom doseljenici iz Drenice. Većina ne zna da je preko reke u toku neki festival, a i oni što znaju nisu naročito zainteresovani, čak i kada bi im se garantovala bezbednost. „Nek’ dovedu Cecu, pa ću da dođem“, kaže jedan. Sedamnaestogodišnji Afrim, koji radi u obližnjem (sasvim praznom) kafeu, očigledno je izuzetak: on bi došao kad bi smeo. Afrim tvrdi da ima nekolicinu prijatelja Srba s druge strane, ali se viđaju retko, i u potaji. Šta bi bilo da ih vide zajedno? „Za početak bi nas upozorili“, kaže. A posle? „Posle, batine. Ili nešto još gore“, odgovara uz osmeh.
Da se most bez dobrog razloga retko prelazi potvrđuje i Lari, teksaški policajac na službi u UNMIK-u, sa sve brkovima i naočarima za sunce. „Tu i tamo prelaze“, kaže Lari, sve pogledajući ka mostu. „Samo što bi većinu tih što prelaze, s obzirom na prirodu poslova kojima se bave, trebalo strpati u zatvor.“ Mafija je, dodaje on, multientnička i sasvim dobro regionalno integrisana, za razliku od svega ostalog na Kosovu.
I tako univerzalni jezik džeza (to je, inače, bio i zvanični slogan Festivala) ni ovaj put nije uspeo da premosti reku Ibar, mutnu, plitku i svega pedesetak metara široku. Ipak, u ranu nedeljnu zoru, nakon što je džem-sešn u Dolče viti utihnuo, usamljena prilika zaputila se preko mosta: saksofonista Slobodan Trkulja, rođen u Senti, a sa boravištem u Holandiji, koji je ranije te večeri briljirao osobenom fuzijom etno zvuka i džeza. Trkulja je na drugoj obali upoznao jednog pekara, a odmah zatim i Hasana, pripadnika kosovske policije. „Bio je potpuno zapanjen kad sam mu pružio ruku i rekao: ‘Ja sam Slobodan, muzičar’. Malo smo razgovarali, i ispostavilo se da i on u slobodno vreme svira ćifljeriju (albansku verziju tambure). Posle me je otpratio nazad preko mosta, i to je bilo to“, priča Trkulja u naknadnom razgovoru za „Vreme“. On objašnjava da njegov prelazak Ibra nije imao nikakvu političku pozadinu, već da je „prosto učinio jedan hrišćanski gest“. „Nije normalno da ljudi žive toliko blizu, a da uopšte ne komuniciraju“, kaže Trkulja.
U međuvremenu se u Dolče viti razvila polemika je li to što je Trkulja učinio bilo hrabro, ili jednostavno budalasto. Na Kosovu, danas, obična ljudska pristojnost mogla bi se okarakterisati kao oboje.
Dejan Anastasijević
