Jovan Sterija Popović u današnjici

Jedan od značajnih savremenih istoričara, inače naprednih gledišta, i više od toga, napisao je pre tri godine u svojoj knjizi filozofskih eseja o istoriji da su „sva ljudska bića i društva ukorenjeni u prošlosti“ (Erik Hobsbaum). U razvoju svih društava, pa i našeg, pojavljuju se dihotomije, podela na dva lika, ili stvarna podela na dva dela: borba između onoga što nam je ostalo iz istorije, bez obzira na kvalitet tih „tekovina,“ i onoga što je dolazilo kao evolucija, napredak, modernizacija. Trenutno naši ugledni istoričari, sociolozi i politikolozi, vode raspravu o odnosu modernizacije i modernog društva kod nas, već u XIX veku. I dalje kod nas, do danas, ima više „modernizacije“ (u tehnološkom smislu) nego stvarnog modernog društva. Naši polemičari, bar većina, kao da žele da obeleže srpsko društvo kao neku „genetičku“ pojavu koja ne želi moderno društvo. Činjenica je da današnje generacije, bar većinom, pokazuju tu tendenciju.

Međutim, tu treba imati u vidu dve činjenice. Prva, mi smo društvo opterećeno teškim tektonskim poremećajima; često se ovi poremećaji pojavljuju kao naši neuspesi da se nosimo s vremenom. Druga, bez obzira da se svrstamo među nacionaliste, spoljni činioci imaju veliku ulogu u našem razvoju, pošto je reč o navalama na našu zemlju iz drugih zemalja, uglavnom od strane imperijalnih sila, kao što su vekovima bili Turska i Nemačka, odnosno Austrija. Međutim, kad je reč o našem opštem trenutku u Srbiji danas, ono što nam se čini jasnim i okom vidljivim, to je prvenstveno naš privredni razvoj posle toliko godina izolacije, međuetničkih ratova i pritisaka spoljnjeg sveta. Ne samo da mi ne možemo dići standard, unaprediti našu infrastrukturu, počev od bolnica preko železnica do smanjenja nezaposlenosti, mi ne možemo ni društveno da krenemo napred, od tehnološke modernizacije ka modernom društvu, odnosno da krenemo do jedne opštecivilizacijske svesti. Naša društvena svest zaostaje; ona se može opravdavati objektivnim činiocima, ali je jasno da u društvu ne samo da nema napretka u pogledu društvene svesti nego ima sve više – bez obzira na modernizaciju – regresije. Regresivna svest sad je otvorenija nego u doba Miloševića, jer se u Miloševićevo vreme mnogo ljudi stidelo da se u pogledu svesti identifikuje sa Miloševićem. Sad nema razloga, govori se sasvim iskreno, da verujemo u „bitku unazad“. Čuvena je duboka misao jednog akademika, slikara, koji nam savetuje – pošto živi i radi samo četrdeset godina u Francuskoj – da čuvamo zdravu hranu i bistru vodu, odnosno da se ne „udvaramo Evropi“ (koja nema ni bistru vodu, ni zdravu hranu!).

Iz ovog primera, ali i iz mnogih drugih na raznim poljima naše društvene stvarnosti, uz pitanje svesti, postavlja se kulutrološko pitanje, te nam se čini da su i politički i ekonomski problemi u stvarnosti vezani za naš kulturološki poraz u poslednjih pedesetak godina. Niko nije tako kao komunistički režim, istina uz obilatu pomoć najpre Zapada, a kasnije uz pomoć nerazvijenih zemalja, pa čak i Sovjetskog Saveza, unapređivao našu tehnologiju, a toliko nas udaljavao od modernog društva. Dakle, još jedna dihotomija! U kulturološkom pogledu zanimljiv je sledeći utisak: čak i za vreme komunističkog režima, satira i crni humor i te kako napreduju, široka publika ih prihvata površinski, ali ceo taj kulturološki razvoj ne daje rezultata. Društvo se, posebno u poslednje dve decenije, vraća sve više u pogledu svesti natrag. Recimo, odnos crkve i države, ne samo u poslednja dva veka nego i u cvetnom našem srednjem veku (XIII i XIV vek), bio je napredniji nego danas, ne samo formalno-pravno nego i u društvenoj stvarnosti.

S jedne strane, taj kulturološki problem ukazuje nam na dva aspekta naše današnjice. Dakle – bar kad je reč o Steriji – to je naš odnos prema patriotizmu, a s druge strane, naš odnos prema zaostalosti, prema malograđanštini ili, kako se danas to često ističe, naš odnos prema „palanci“. Dodao bih ovde, kad je reč o palanci, da je ne valja povezivati samo sa malograđanštinom nego naglasiti izolaciju, neznanje, predrasude, kako kulturološke tako i političke. Ono što je zanimljivo i što odmah u početku ukazuje na našu zaostalost to je da mi danas raspravljamo, posle stotinak i više godina, o istim problemima u našem društvu, dok je većina evropskih naroda otišla dalje, ima nove probleme, stare je rešavala ili rešila. Tu, odmah na pragu rasprave, vidimo kakva nas je zaostalost, ili istorijsko zadocnjenje snašlo. I za divno čudo, ako su pre stotinak godina ovi problemi patriotizma i društvene zaostalosti pogađali Vojvodinu, u okviru Ugarske, to isto čudo, gledajući na politički razvoj na izborima danas u Vojvodini, isti se problemi pojavljuju i ovde. Dakle, i Vojvodina je, nažalost, iako nam to možda nije izgledalo 1918. godine – vraćena na svoj početak ili, da budemo pravičniji, kulturološki problemi danas u Vojvodini takoreći su isti kao i u „užoj Srbiji“. Na nesreću, postignuto je nekakvo „jedinstvo“ u negativnom…

Za Jovana Steriju Popovića ostaju dva bitna problema. S jedne strane, to je Sterijina sledeća misao: „konac mog pisanja je ispravljanje“ društvenih zabluda i grešaka. Tih zabluda i grešaka može biti kod svih naroda, i bilo ih je i kod najvećih i uspešnih, ali su ih oni ispravljali i išli dalje. S druge strane, čini nam se da je kod Sterije najvidljivije pitanje našeg nacionalizma, odnosno patriotizma, i u vezi sa svim što se zbiva u nacionalnoj politici određenih kolektiva. Uvek treba da vodimo računa da naše zablude i greške ne samo što se ne ispravljaju nego se i ne uviđaju, što je verovatno najteže. Uzmimo samo jedan problem – politički. Između 1950. i 1990. naš odnos, tj. odnos režima Jugoslavije prema Evropi, bio je izuzetno „uspešan“, bez obzira na ideološku konotaciju koja je stajala iza te politike, sa obe strane, od strane Zapada i od strane jugoslovenskog režima u toku četiri decenije. Između 1990. i 2000. godine taj se odnos potpuno izmenio, stanje se pogoršalo u toj meri da je došlo do rata, mislimo na politički rat, „hladni rat“ Zapada protiv nas – idimo do kraja u svom političkom naturalizmu, ali i „naš“ hladni rat nas protiv Zapada. Da li bi iko smeo da tvrdi da hladni rat između Zapada ili, ako hoćete bliže, između zapadnih medija i naše društvene stvarnosti danas nije nastavljen?

Nemamo nameru ovde da ulazimo u politički problem per se, ali zbog Sterije i njegovih „rodoljubaca“ treba da uđemo u problem nacionalizma, nacionalne orijentacije, nacionalne politike. Kako je došlo do našeg sukoba sa Zapadom? Rekli bismo ovom prilikom da već mi, mislimo na javno mnjenje, ponajviše sâm režim koji je imao dosta široku podršku javnog mnjenja, ne gledamo, ne vidimo da Evropa – već u toku hladnog rata između Sovjeta i Zapada – sebe menja, i to istorijski menja, bez obzira na izuzetne pojedinačne privredne i socijalne uspehe. Ali, najveći domet Evrope još pre 1990. godine je stvaranje njene privredne i političke zajednice. Eksperimenat je bio nov i jedinstven u poređenju sa svim drugim kontinentima. Dakle, Evropa, koja nam danas postavlja teške uslove, nije osnovana radi nas, niko o nama 1952. i 1957. godine nije mislio. Naša uloga, mislimo na SFRJ, nije bila Evropa već zadatak koji smo dobili od Zapada, a to je da zadržavamo nesvrstane da ne odu sa Sovjetima. I to je Josip Broz genijalno izvodio, tako da su svi bili zadovoljni: naše stanovništvo kako tog standarda tako i tog ugleda koji smo imali od pedesetih do devedesetih godina. Istina je samo, Evropa je „predosećala“ da je Jugoslavija prvi i najznačajniji budući kandidat za članstvo u Evropskoj zajednici. (Ala su se prevarili!) Dakle, to je bila njihova greška, ne naša. Naša je bila samo to što mi nismo primećivali da se Evropa rađa i raste, tu pred našim vratima!

Kakav je bio naš nacionalizam u samoj zemlji? Režim je gajio nežnu biljku bratstva i jedinstva, koja nije mogla da uhvati, bar takva kakva je bila, dubokog korena u našem društvu. Pored toga, javljali su se lokalni nacionalizmi, najpre albanski još 1944. godine kada je davao oružani otpor novoj komunističkoj državi. Potom se javio hrvatski nacionalizam poznih šezdesetih godina, ali bez izgleda da uspe u jednoj višenacionalnoj zajednici. Javio se, najzad, posle Titove smrti 1980, slovenački nacionalizam na najpolitičkiji način: bez nacionalističkog divljanja (od kojeg su bolovali kako albanski tako i hrvatski nacionalisti) i sa jasnim planom da Slovenija ima otvorena vrata za posebnost, ali još više za modernizaciju svoje zemlje, čak i političku modernizaciju, što je značilo uvođenje političkog pluralizma.

Tek se onda javio srpski nacionalizam, možda najpre kao reakcija na modernističke odnosno reformističke tendencije u Sloveniji. Naše tradicionalno državotvorstvo nekada je davalo neku napredniju snagu, a u ovom trenutku, osamdesetih, bilo je regresivno. Srpski nacionalizam, možda još u većoj meri nego i sâm režim, već se tada suprotstavio promenama, i možda još od tog trenutka, zajedno sa režimom, ignoriše promene u svetu, uglavnom u Evropi. Sad se postavlja praktično pitanje: u čemu je sličnost Sterijinih nacionalista, „rodoljubaca“, sa rodoljupcima Miloševića posle nekih sto pedeset godina?

Sličnost i razlika je baš u tome što su u dvema tako različitim istorijskim pojavama nacionalistička skretanja dala pogubne rezulate. Jedan od reditelja Rodoljubaca, Jug Radivojević, napisao je na jednom mestu teške reči, najpre zato što je rekao da mi pokazujemo „našu stalnu potrebu da lažemo i varamo radi ličnih interesa“. Kad je reč o ličnim interesima, ogromna je razlika između rodoljubaca iz 1848. i rodoljubaca iz 1991–1995. u Bosni i Hercegovini. Oni pređašnji imali su koristi od svog propagandističkog laganja, imali su koristi za svoje lične interese, dok 1991–1995, u ime rodoljublja, zarobljavaju se Bošnjaci, potom im se oduzima novac i najzad pobiju. Da ne govorimo o zarobljeničkim logorima i vezivanju vojnika međunarodnih organizacija za mostove. Dakle, „lični interes naših rodoljubaca iz 1848. bio je sasvim naivan, detinjski, u poređenju sa ovima od pre desetak godina. Kad je Jovan Skerlić pre stotinak godina pisao da su Sterijini Rodoljupci i danas „mladi, sveži i korisni“, nije slutio ono što će se dogoditi posle gotovo stotinak godina! Uzimajući u obzir ova naša razmatranja, moglo bi se, po onome što je napisao u jednom dnevniku Radomir Putnik („Sterija je u Rodoljupcima podvrgao žestokoj kritici onovremenu vojvođansku intelegenciju i građanstvo, i potpuno satiričnu, samim tim i neprijatnu sliku narodnih vođa“), i danas sasvim uopšteno reći da je naš nacionalni, srpski i posebno vojvođanski, pad u poslednjih dvadesetak godina veliki!

Ne znamo u kojoj meri Jovan Sterija Popović može da pomogne u ovoj našoj savremenoj pometnji i drami?