Deset događaja 2005.

Kvalifikacije za stabilizaciju i pridruživanje

Evropski komesar za proširenje Oli Ren u Beogradu 26. januara 2005. zvanično upoznaje čelnike državne zajednice i Srbije sa sadržajem Studije o izvodljivosti, sa detaljima i rokovima – i upozorava ih da posle prvog koraka slede novi, teži. Posle razgovora Rena i premijera Koštunice nagovešteno je inače da bi pregovori o stabilizaciji i pridruživanju, a to je sledeći korak, mogli početi u vreme obeležavanja pete godišnjice oktobarskih promena u Srbiji.

Prvog aprila potpisan je i važan Sporazum o tekstilu između Srbije i Evropske unije koji omogućava izvoz odeće iz Srbije u 25 zemalja EU-a, bez carina i kvantitativnih ograničenja, što bi moglo pozitivno da utiče na sudbinu oko 100.000 tekstilnih radnika. Ali, nevolja je u tome što je tekstilna industrija Srbije, koja čini oko sedam odsto bruto nacionalnog proizvoda, u lošem stanju, pre svega zbog nedostatka kapitala i što teško može da se nosi sa dampinškom konkurencijom dalekoistočnih zemalja.

Pregovori o stabilizaciji i pridruživanju između SCG i Evropske unije su svečano otvoreni povodom petog oktobra, a počeli su 7. novembra. Savet minstara državne zajednice pre toga je usvojio platformu, koju su 1. novembra usaglasili šefovi pregovaračkih timova SCG Vuk Drašković, Srbije Miroljub Labus i Crne Gore Miodrag Vlahović.

Početak pregovora vezan je za opšta načela, zatim za politički dijalog, kao i za regionalnu i finansijsku saradnju. O ostalom se pregovara sa svakom od republika posebno. Labus je posle razgovora s direktorom za zapadni Balkan u Evropskoj komisiji Rajnhardom Pribeom saopštio da je postignut dogovor o tome da pregovori Srbije i Crne Gore i Evropske unije o stabilizaciji i pridruživanju budu završeni za 12 meseci kroz tri runde – u novembru 2005, aprilu i novembru 2006. godine, kao i kroz pet rundi tehničkih pregovora – u decembru 2005, u martu, junu, julu i septembru 2006. godine.

Nije jasno šta će se raditi u slučaju da se u međuvremenu ipak raspadne državna zajednica, posle crnogorskog referenduma koji treba da se odigra po propozicijama Venecijanske komisije saopštenim u decembru, a posle pregovora vlasti i opozicije u Crnoj Gori koji još nisu počeli, a u kojima će posrednik biti evropski izaslanik Miroslav Lajčak, bivši ambasador Slovačke u Beogradu.

Tekst Ustavne povelje stavlja u težu poziciju državu članicu koja izađe iz zajednice, ali postoji bojazan da bi zbog traženja novog mandata kompletni pregovori mogli da budu zaustavljeni ili zaleđeni na izvesno vreme.

Bez obzira na neizvesnost vezanu za crnogorski referendum, pregovori o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji teku kako je to i planirano. Prva runda tehničkih razgovora, u okviru takozvanog drugog koloseka, održani su 20. i 21. decembra u Beogradu. Sledeća sesija glavnih pregovarača treba da se održi 20. februara iduće godine, ali sa evropske strane je u Beogradu saopšteno da će to zavisiti od saradnje sa Haškim sudom.

Paralelno sa evropskim pregovorima tekli su teški pregovori o petoj i šestoj reviziji i završetku trogodišnjeg aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom. Šefica misije MMF-a za Srbiju i Crnu Goru Pirita Sorsa, potpredsednik srpske vlade Miroljub Labus i guverner Radovan Jelašić u Beogradu postigli su sporazum o šestoj reviziji trogodišnjeg aranžmana.

Nastavku završnih pregovora prethodilo je upozorenje da oni možda neće biti nastavljeni, zbog toga što je u avgustu skupština usvojila amandmane Socijalističke partije na penzioni zakon koji su unekoliko menjali ugovorene okvire i zbog sporova o privatizaciji naftne industrije.

Važan zahtev odnosio se na raspisivanje tendera za izbor privatizacionog savetnika za Naftnu industriju Srbije. Tender je raspisan i čeka se na izbor savetnika. Privatizacija naftne industrije jedno je od spornih pitanja zbog koga i raste napetost i šire se sumnje.

S delegacijom MMF-a u oktobru su ugovoreni okviri budžeta Srbije za 2006, a zatim su pregovori na mesec dana prekinuti, pošto je Međunarodni fond čekao da vidi šta će u Skupštini biti usvojeno.

Na kraju je postignuta saglasnost o Memorandumu o ekonomskoj i finansijskoj politici za 2006. MMF je zabrinut zbog visoke inflacije u Srbiji 2005. i zahteva da ona u 2006. ne pređe deset procenata. Upozorava da se i dalje održava visok spoljnotrgovinski deficit, uprkos rastu izvoza za 35 procenata.

Bord direktora Međunarodnog monetarnog fonda trebalo bi početkom 2005. da dâ zeleno svetlo za odobravanje poslednje rate od oko 200 miliona dolara kredita za podršku deviznim rezervama Srbije i, konačno, za otpis 700 miliona dolara duga Pariskom klubu poverilaca.

U srpskoj vladi razmišljaju o novom aranžmanu sa MMF-om u kome srpska strana ne bi tražila povlačenje kredita, ali bi pristala na monitoring MMF-a da bi se obezbedio kredibilitet u međunarodnom ekonomskom okruženju.

U pregovorima sa EU-om jedan od uslova je regulisanje odnosa sa MMF-om.

Odnosi su bili skladniji sa Svetskom bankom, koja je saopštila da je Srbija u proteklom periodu među tranzicionim zemljama najbrže napredovala u stvaranju pozitivnog ekonomskog ambijenta.

Početak kosovskih pregovora

Skupština Srbije usvojila je 21. novembra rezoluciju kojom se Vladi daje mandat za razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije. Okosnicu te rasprave, vođene na dan Svetog Aranđela, čini stav koji je na početku ekspozea izrekao srpski premijer Vojislav Koštunica – da je trenutak istorijski, jer Skupština odlučuje o samoj Srbiji, pošto je Kosovo ne samo deo njene istorije nego i njene budućnosti, teritorije, predanja i kulture, korena i identiteta.

Naglašene su dve poruke:

Prvo, da je Srbija spremna, sposobna i odlučna da pronađe kompromisno, istorijski pravično rešenje za Kosovo i Metohiju.

Drugo, da je Srbija podjednako odlučna da bezrezervno i trajno odbaci svaki pokušaj nametanja rešenja i otimanja dela zemlje.

Skupštinska rezolucija podudara se sa sadržajem istupanja premijera Koštunice u informativnom delu nedavne sednice Saveta bezbednosti, koji je u osnovnim tezama usaglašen s predsednikom Republike Tadićem i prethodno predočen domaćoj javnosti. Koštunica se u tom govoru pozvao na osnovne izvore međunarodnog prava kao što su Povelja Ujedinjenih nacija i Završni akt iz Helsinkija, ali i na Mišljenja Arbitražne komisije Konferencije o Jugoslaviji (Mišljenje br. 3 od 11. januara 1992), na Opšti okvirni sporazum o miru u Bosni i Hercegovini od 21. novembra 1995. (Dejtonsko-pariski sporazum), na Rezoluciju 1244 SB UN-a, od 10. juna 1999, kojim je okončan rat NATO-a protiv SR Jugoslavije; kao i na druge rezolucije SB-a koje su potvrđivale suverenitet i teritorijalni integritet Srbije i Crne Gore – 1160 (1998), 1199 (1998), 1203 (1998) i 1239 (1999).

Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Kofi Anan poslao je pre toga pismo Savetu bezbednosti u kome se preporučuje početak razgovora o budućem statusu Kosova, pošto je u izveštaju specijalnog izaslanika generalnog sekretara UN-a za procenu ispunjenosti standarda na Kosovu Kaija Eidea, koji je završen 4. oktobra, sugerisano da razgovori počnu iako napredak nije ujednačen.

U Beogradu je bilo priželjkivanja da do početka razgovora ne dođe pre nego što se na Kosovu stanje ne učini podnošljivim za Srbe.

U toku jeseni izdato je i saopštenje Svetog sinoda Srpske pravoslavne crkve koje je slično po sadržaju skupštinskoj rezoluciji, ali ima jaču retoriku – u njemu se zahteva da se u slučaju nametanja rešenja proglasi da je Kosovo okupirano.

U radu Skupštine učestvovale su sve parlamentarne stranke, uključujući Demokratsku, koja je do ove sednice bojkotovala rad Skupštine.

Uprkos tome što su predsednik Tadić i premijer Koštunica usaglasili tekst Rezolucije (koji je posle usaglašavan u vladi i sa ostalim poslaničkim grupama), formalan razlog da se uzdrži od glasanja Demokratska stranka je našla u stavu 4. skupštinske Rezolucije koji glasi: „Budući status Kosova i Metohije može se definisati samo u okvirima odgovarajućih načela i normi Ujedinjenih nacija i drugih međunarodnih organizacija, poštujući pri tom ustavni poredak Srbije i Crne Gore i Republike Srbije.“

Pored demokrata, predstavnici još tri manje partije (SDP, CDU i GSS) iz različitih razloga se distanciraju od stava većine.

Radikali su nasuprot tome insistirali da niko ko je položio ruku na Ustav ne sme da kaže da teritorija nije važna. Socijalisti su se izjašnjavali protiv svake kapitulacije i govorili o tome da se može izgubiti samo ono što se da ili proda.

Specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija za kosovske pregovore Marti Ahtisari, u prvoj rundi upoznavanja, razgovarao je 25. novembra u Beogradu sa poglavarom Srpske pravoslavne crkve patrijarhom Pavlom, predsednikom Srbije Borisom Tadićem, premijerom Srbije Vojislavom Koštunicom i ministrom spoljnih poslova Vukom Draškovićem.

Pred Ahtisarijev dolazak postignuta je saglasnost po kojoj će kopredsednici pregovaračkog tima Srbije i glavni pregovarači biti – premijer Koštunica i predsednik Tadić. Oni će nastupati uz međusobni konsenzus. Pregovarački kapacitet, na osnovu državne funkcije, ima i Vuk Drašković.

Članovi pregovaračkog tima su: Leon Kojen i Dušan Bataković, savetnici predsednika Republike, Slobodan Samardžić i Aleksandar Simić, savetnici predsednika Vlade, politikolog Predrag Simić, inače ambasador SCG u Francuskoj. U timu su takođe Radomir Diklić iz kabineta predsednika SCG, Sanda Rašković-Ivić, predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, a predstavnici kosovskih Srba su Marko Jakšić, predsednik Zajednice srpskih opština, i Goran Bogdanović, član Srpske liste. U timu je i profesor Tomas Flajner, čuveni stručnjak za federalizam i direktor Instituta za federalizam u Friburu (Švajcarska).

Predsednik Tadić je posle skupštinske sednice zatražio da se najviši državni organi izjasne o platformi koju je on izneo ruskom predsedniku Putinu – da Kosovo pod suverenitetom Srbije čine dva entiteta, albanski i srpski, da oni učestvuju u izgradnji kosovskih institucija, kao i da srpski entitet ima institucionalnu vezu sa državom Srbijom, kako bi Srbi imali čvrstu garanciju za svoj opstanak.

Tadić je tvrdio da je to jedina platforma za pregovore koja postoji u Srbiji, a da usvojena skupštinska deklaracija o Kosovu predstavlja samo okvir dobrih želja, koje on poštuje, ali insistira da se na Kosovu vodi realna politika.

Iz Vlade su odgovorili da su u izradi skupštinske rezolucije, koju Tadić naziva spiskom lepih želja, učestvovali i saradnici predsednika Republike, a da su jedina dva zvanična dokumenta koje Srbija ima – Rezolucija Skupštine Srbije za pregovore o Kosovu i Plan Vlade Srbije o decentralizaciji iz 2004. za koji je glasao i Tadić, tada šef poslaničke grupe Demokratske stranke.

U tom planu o decentralizaciji iz 2004. ne pominju se entiteti, već se govori o srpskom i albanskom regionu na Kosovu, ali sa veoma visokom zakonodavnom, sudskom i izvršnom autonomnošću. Kad se pojavio, taj plan je sumnjičen od međunarodnih faktora kao srpska priprema podele Kosova, koju je Kontakt grupa proglasila za nepoželjnu. Entitetski predlog je u Beogradu u različitim verzijama iznošen više puta, jednom i od strane pokojnog premijera Đinđića.

Usledilo je usaglašavanje tokom koga je konstatovano da predlog koji je predsednik Tadić izneo ruskom predsedniku Putinu, o srpskom i albanskom entitetu na Kosovu u okviru Srbije, korespondira sa Planom Vlade iz 2004. i pregovaračkim mandatom definisanim u Rezoluciju koju je usvojila Skupština Srbije. Radikali i socijalisti su, međutim, podneli predlog za opoziv predsednika Tadića pod optužbom da je prekršio Ustav tako što je u inostranstvu iznosio stavove za koje nije dobio saglasnost parlamenta, ali Skupština nije uvrstila ovu inicijativu u dnevni red.

Napetost zbog kosovskih pregovora pojačavana je i zbog utiska nastalog nakon nekih predloga (bivši italijanski predsednik Amato, Međunarodna krizna grupa, slovenački predsednik Drnovšek) da međunarodni faktori od demokratskih vlasti u Srbiji 2005. traže više nego od Slobodana Miloševića ratne 1999. godine. Taj utisak se unekoliko menja posle uravnoteženijih rezolucija i izjava u Vašingtonu.

Presude za ratne zločine

OVČARA: Veće za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu izreklo je 12. decembra presudu za ubistvo 200 hrvatskih ratnih zarobljenika na poljoprivrednom dobru Ovčara kod Vukovara u noći između 20. i 21. novembra 1991. godine.

Četrnaestoro pripadnika Teritorijalne obrane Vukovara i dobrovoljačke jedinice „Leva Supoderica“ osuđeno je na ukupno 231 godinu zatvora zato što su učestvovali u odvođenju zarobljenih pripadnika hrvatskih oružanih formacija iz Vukovarske bolnice u hangar na Ovčari i odatle na kilometar udaljeno Grabovo, gde su likvidirali 200 zarobljenika, od kojih su 192 identifikovana. Dvojica optuženih su oslobođeni optužbe. Od ukupno 21 optuženog pripadnika nekadašnje Teritorijalne obrane Vukovara i paravojne jedinice „Leva Supoderica“, njih 16 je kraj suđenja dočekalo na optuženičkoj klupi: dvojica ranije optuženih dobila su status svedoka saradnika, protiv jednoga (Milana Bulića Bulidže) postupak je izdvojen zbog lošeg zdravstvenog stanja, posebno se sudi Saši Radaku zvanom Cetinje uhapšenom u proleće ove godine, a Mirko Vojinović zvani Ćapalo umro je u novosadskoj bolnici neposredno pred početak suđenja, od povreda zadobijenih u pokušaju samoubistva.

Tužilaštvo za ratne zločine tražilo je maksimalne kazne od 20 godina zatvora za svakog od 16 optuženih, što su podržali i zastupnici porodica žrtava. Sud je izrekao osam presuda od dvadeset godina, tri od petnaest, jednu od devet, jednu od pet.

Na 20 godina zatvora osuđeni su Miroljub Vujović, Stanko Vujanović, Milan Lančužanin, Predrag Milojević, Ivan Atanasijević, Đorđe Šošić, Miroslav Đanković i Predrag Dragović, koji je u trenutku izricanja presude udaljen iz sudnice, zbog psovki upućenih članovima sudskog veća.

Jovici Periću, Vuji Zlataru i Milanu Vojnoviću izrečena je kazna od 15 godina zatvora, a Predragu Mađarcu od 12 godina.

Jedina žena u grupi, Nada Kalaba, inače supruga drugooptuženog, osuđena je na devet, a Goran Mugoša na pet godina zatvora.

Veće predsedavajućeg Veska Krstajića oslobodilo je optužbi dvojicu optuženih – Marka Ljuboju i Slobodana Katića.

Jedino je Ivan Atanasijević, na suđenju 15. novembra ove godine, priznao da je pod pretnjom i prinudom ubio jednog hrvatskog zarobljenika. Ostali optuženi su negirali krivicu ili pokušavali da je prebace na vojnu bezbednost i Arkanove jedinice, što je zamenik tužioca za ratne zločine Dušan Knežević odbacio.

Sudski postupak je trajao petnaest meseci i predstavlja test sposobnosti domaćeg pravosuđa da se nosi sa ovakvim procesima. Sudija Vesko Krstajić i tužilac za ratne zločine konstatovali su da svi krivci nisu u sudnici.

Za zločin kod Vukovara pred Haškim sudom inače odgovaraju oficiri JNA Mrkšić, Šljivančanin i Radić.

SJEVERIN: Zbog ratnog zločina ubistva, mučenja i otmice 16 građana muslimanske nacionalnosti iz mesta Sjeverin kod Priboja, Okružni sud u Beogradu je 15. jula osudio na po 20 godina zatvora Milana Lukića, komandanta paravojne formacije Osvetnici, Olivera Krsmanovića i Dragutina Dragićevića, a Đorđa Ševića na 15 godina zatvora, pošto je on u vreme izvršenja dela bio tek napunio 18 godina. Lukiću i Krsmanoviću suđeno je u odsustvu.

Ovo je inače ponovljeno suđenje za sjeverinski zločin. Vrhovni sud Srbije je zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja poništio prvu presudu, kojom je 29. septembra 2003. Dragićević bio osuđen na 20 godina, Šević na 15, a Lukić i Krsmanović u odsustvu na po 20 godina zatvora.

Svi ubijeni su bili državljani SR Jugoslavije. Sud je utvrdio da su oni oteti iz radničkog autobusa pribojskog autoprevoznika Raketa na liniji Pljevlja–Priboj, 22. oktobra 1992. godine, kod mesta Mioč u Republici Srpskoj, odvedeni u Višegrad gde su mučeni, a nakon toga streljani. Preživeli su preklani, a tela su im bačena u Drinu i nikada nisu pronađena.

Sjeverinski zločin je jedan u seriji na tromeđi Bosne, Srbije i Crne Gore, gde nova državna granica dva puta preseca prugu i puteve. Februara 1993. iz voza 671, na relaciji Beograd–Bar u stanici Štrpci u Republici Srpskoj, oteto je 17 putnika muslimanske nacionalnosti iz Sandžaka. Zbog učešća u otmici u Štrpcima Viši sud u Bijelom Polju je septembra 2002. godine osudio Nebojšu Ranisavljevića na 15 godina zatvora.

ŽUTE OSE: Nastavlja se suđenje započeto 28. novembra protiv šest pripadnika paravojne grupe Žute ose i Teritorijalne odbrane Zvornika, koji su optuženi da su tokom maja i juna 1992. godine mučeći veću grupe muslimana iz sela Divica ubili njih 19 u Domu kulture u mestu Čelopek i još trojicu civila u preduzeću Ciglana i na poljoprivrednom dobru Ekonomija. Optuženi su i za proterivanje 1822 muslimanska civila. To je prvi sličaj koji je Posebno odeljenje za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu preuzelo od Haškog tribunala, uz obavezu da ne otkriva identitet zaštićenih svedoka i da ih adekvatno obezbedi.

ŠKORPIONI: U Posebnom odeljenju Okružnog suda u Beogradu 21. decembra počelo je i suđenje za ratni zločin petorici pripadnika takozvanih Škorpiona zato što su 16. ili 17. jula 1995. godine, na mestu Godinjske bare u blizini Trnova, s leđa ubili šest vezanih srebreničkih muslimana.

U optužnici se navodi da je nepoznati starešina iz Vojske Republike Srpske, u čijem su sastavu Škorpioni tada bili, naredio Slobodanu Mediću da u blizini borbenog položaja ubije šestoricu Srebreničana. On je to naređenje prosledio Peri Petraševiću, Aleksandru Mediću i Branislavu Mediću, kao i Miloradu Momiću koji je u bekstvu i Slobodanu Davidoviću, protiv koga se vodi odvojeni postupak. Zarobljenici su dovezeni kamionom iz Trnova, sprovedeni do spaljene vikendice Hasana Zvizdića gde im je naređeno da legnu licem prema zemlji; u leđa je pucano četvorici zarobljenika, dok je ostaloj dvojici naređeno da leševe prenesu iza kuće. Zatim su i njih ubili.

Jedinica Škorpioni formirana je u Erdutu u tadašnjoj Republici Srpskoj Krajini 1992. radi čuvanja naftnih postrojenja, a kasnije su njeni pripadnici angažovani u Republici Srpskoj. U Trnovo su došli 1995, a pre toga su odlazili u Bihać i u Kladušu.

Grupa pripadnika Škorpiona uhapšena je neposredno pošto je letos u Haškom sudu, a potom i na beogradskim televizijama prikazan video snimak zločina koji je napravio jedan pripadnik Škorpiona. Procenjuje se da je taj televizijski dokument uticao na izvesnu promenu odnosa javnog mnjenja u Srbiji prema ratnim zločinima.

Predaje haških optuženika

Program Nacionalne televizije prekinut je da bi bila saopštena vest da je general Vladimir Lazarević 27. januara 2005. odlučio da dobrovoljno otputuje u Hag.

General Lazarević optužen je po komandnoj odgovornosti za kršenje običaja rata i za zajednički zločinački poduhvat na Kosovu 1999.

Saopštavajući odluku da će se predati, on je rekao da je odbrana državnih i nacionalnih interesa za njega uvek bila najveća zapovest i da je celog života služio otadžbini i narodu, da je vojska pod njegovom komandom branila zemlju i da nije počinila zločine.

Odluku o predaji general Lazarević je doneo posle razgovora sa srpskim premijerom Koštunicom. Lazarević je bio načelnik štaba Prištinskog koprusa u vreme rata 19 članica NATO-a protiv SR Jugoslavije 1999. Dva puta je odlikovan. Koštunica ga je 2002. postavio za pomoćnika komandanta za kopnenu vojsku. Smenio ga je VSO 2003, očito zbog tadašnje informacije da ga goni Haški tužilac.

Prethodna vlada DOS-a, koja je inače isporučila dvadesetak haških optuženika, zaključila je u jesen 2003. da bi hapšenjem četiri srpska generala (Pavković, Lukić, Lazarević i Đorđević) bila ugrožena bezbednost zemlje. Sudska procedura za njihovo izručenje ipak je počela u jesen 2004, kada su njihove optužnice iz Ministarstva spoljnih poslova prebačene u Okružni sud u Beogradu.

Policijski general Lukić je odmah preuzeo optužnicu, ali je insistirao da najpre bude izvedena operacija ugrađivanja takozvanog stenta u krvni sud kraj njegovog srca. Prvog aprila Haški sud je obavešten da je operacija uspela, a 4. aprila Vlada je saopštila da je Lukić otišao u Hag. Nije bilo uobičajene pompe ispraćaja haških optuženika. Lukićev advokat je tvrdio da je general iz bolnice prisilno odveden. Ministar pravde Stojković je na to saopštio da Lukić nije bio uhapšen, da je iz Beograda prvo otišao u roterdamsku bolnicu, a tek onda u haški zatvor, da se o predaji pogodio, ne sa srpskom vladom, već direktno sa Haškim sudom.

General Pavković je izjavljivao da se neće živ predati Hagu, već da je spreman da odgovara pred domaćim sudovima, ali je i on ipak odlučio da se preda. Policijski general Đorđević je u bekstvu, po nekim izjavama Karle del Ponte, u Rostovu.

Premijer Koštunica je istrajavao da se saradnja s Haškim sudom ostvari putem dobrovoljne predaje, kvalifikujući je kao moralnu i časnu, u skladu s dugom tradicijom srpske vojske. Za šest meseci na taj način u Hag je otišlo četrnaest haških optuženika.

Pri kraju 2005. paralelno s primicanjem kosovskih pregovora i intenziviranjem evropskih, a naročito posle hapšenja hrvatskog generala Gotovine na Tenerifima, pritisak Haškog suda na Srbiju je ponovo pojačan i Koštuničina vlada je sve češće saopštavala da će uhapsiti haške begunce ako ih locira.

U aprilu i novembru sprovođene su policijske provere po dojavi o kretanju generala Ratka Mladića, ali se ispostavilo da su dojave bile lažne.

Srpski tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević saopštio je da ima saznanja o najmanje pet osoba koje komuniciraju s Ratkom Mladićem i Radovanom Karadžićem, kasnije objasnivši da će oni eventualno biti procesuirani, a upozorio je da će sebe izložiti krivičnom gonjenju svi oni koji posredno, neposredno, usmeno, pismeno, elektronskom poštom ili „pomoću goluba pismonoše“ komuniciraju s haškim beguncima i time pomažu njihovo bekstvo i otežavaju njihovo lociranje i hapšenje.

Presuda za ubistvo Ivana Stambolića

Zbog ubistva bivšeg predsednika Predsedništva Srbije Ivana Stambolića i pokušaja ubistva Vuka Draškovića u Budvi, u posebnom odeljenja za borbu protiv organizovanog kriminala Okružnog suda u Beogradu 18. jula na maksimalne kazne od po 40 godina zatvora osuđeni su Milorad Ulemek Legija i još trojica pripadnika rasformirane Jedinice za specijalne operacije Branko Berček, Dušan Maričić i Nenad Bujošević. U vreme izvršenja zločina, 2000. godine, za ovakva dela bila je zaprećena smrtna kazna, koja je 2002. ukinuta i zamenjena kaznom zatvora od 40 godina.

Na po 15 godina zatvora osuđeni su Leonid Milivojević, Nenad Ilić i Radomir Marković, bivši načelnik Resora državne bezbednosti. Marković je do sada tri puta osuđen: za odavanje službene tajne, potom i za prikrivanje dokaza i pomoć počiniocima ubistva na Ibarskoj magistrali i za ubistvo Stamblića. Po srpskom krivičnom zakonu kazne se ne sabiraju, već se izriče jedinstvena kazna.

Bivši zamenik direktora BIA i šef bezbednosti JSO-a Milorad Bracanović osuđen je na četiri godine zatvora.

Sud je takođe odredio i da se izvršiocima zločina oduzme oko 55.000 evra koje su za ubistvo i otmicu dobili od Ulemeka.

Proces protiv Slobodana Miloševića i protiv bivšeg načelnika Generalštaba VJ-a Nebojše Pavkovića izdvojen je iz tog procesa pošto im se sudi u Hagu.

Ivan Stambolić je otet 25. avgusta 2000. godine na Košutnjaku i kasnije ubijen na Fruškoj gori. Okolnosti pod kojima je ubijen otkrio je tek 27. marta 2003. bivši pripadnik rasformiranog JSO-a Nenad Šare, koji je policiji pokazao i mesto u šumi na Fruškoj gori na kome je Stambolić bio pokopan. Šare je u ovom procesu bio zaštićeni svedok i zbog toga protiv njega nije bilo optužnice.

Posle 50 dana glavnog pretresa i saslušanja oko 60 svedoka i veštaka sudija Dragoljub Albijanić u obrazloženju presude konstatuje da je Ulemek organizovao ovu kriminalnu grupu po nalogu bivšeg predsednika Srbije i SRJ Slobodana Miloševića. To je prva presuda u Srbiji u kojoj je Slobodan Milošević povezan sa zločinom, ali izgleda da sud nije išao dalje od te konstatacije

IBARSKA MAGISTRALA: Ovo je druga presuda protiv Ulemeka, koji je pre toga, 29. juna, osuđen na 15 godina zatvora zbog ubistva četiri pripadnika SPO-a i ugrožavanja života Vuka Draškovića u insceniranoj saobraćajnoj nesreći na Ibarskoj magistrali 3. oktobra 1999.

Tada je kamion mercedes benc, tip 3535, natovaren peskom, naglo skrenuo na levu stranu puta, u susret koloni od dva vozila u kojoj su se vozili Vuk Drašković i njegova pratnja. Veselin Bošković, koji je sa Vukom Draškovićem bio u prvom vozilu (audi 8), reagovao je skrenuvši udesno, ali nije izbegao sudar u kome je poginuo slomljenog vrata. Drugo vozilo, BMW u kome su bili Zvonko Osmajlić, Dragan Vušurević i Vušur Rakočević, zabio se direktno u kamion, zapalio se i izgoreo sa putnicima.

Vuk Drašković je čudom preživeo sa lakšim telesnim povredama. Vozač kamiona ubice nestao je s lica mesta u gužvi i požaru koji je nastao.

Srpski pokret obnove je protestovao zbog niskih kazni. Obrazloženje suda je bilo da je u vreme podizanja te optužnice postojala smrtna kazna koja je u međuvremenu ukinuta pa da je sudu ostalo samo da izrekne kaznu od 15 godina.

U Specijalnom sudu traje proces zbog ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića 12. marta 2003. u kome je Ulemek prvooptuženi.

Prvo budžet, pa istraga o korupciji

Pošto je radila i u nedelju kasno uveče, Skupština Srbije je u ponedeljak 28. novembra usvojila budžet za 2006. godinu, za koji je glasalo 130 poslanika vladajuće koalicije i SPS-a. Odsutni su bili poslanici Srpske radikalne stranke, Demokratske stranke i Socijaldemokratske partije.

Glasanju o budžetu prethodila je kulminacija mandatskog sabiranja i oduzimanja koja je trajala nekoliko meseci. U maju su radikali podigli temperaturu zbog toga što je njihov poslanik Živadin Lekić napustio njihov poslanički klub. Sumnjičili su ga da je to učinio pod uticajem Bogoljuba Karića, no ovaj je to negirao tvrdeći da odlazi zato što radikali ne brane dovoljno Šešelja.

Prošlog avgusta, zbog odbijanja da glasa za penzionerski zakon i zakon o naftnoj industriji, čije je donošenje ugovoreno sa MMF-om, iz vladajuće koalicije isključena je Socijaldemokratska partija, nastala integracijom Čovićeve DA i SDP-a čiji su poslanici izabrani na listi G17 plus. Međutim, jedan poslanik SDP-a, ministar za rad Lalović, ostao je veran vladajućoj koaliciji.

Koštunica se potom sporazumeo sa Koalicijom za Sandžak, koja je na prošlim izborima nastupila na listi DS-a. Dva poslanika KZS, Bajramović i Omeragić, najpre su dobili mesta zamenika ministra u Vladi, a potom od tih mesta odustali i rekli da žele da budu samo poslanici pošto je Demokratska stranka počela da ukazuje da je to nespojivo sa poslaničkom funkcijom. Administrativni odbor je priznao mandat Bajramoviću i Omeragiću. Demokratska stranka je tvrdila da su sandžački poslanici automatski izgubili mandat čim su prihvatili mesta u Vladi i tražeći da raspolaže tim mandatima napustila skupštinu.

Pred samo glasanje o budžetu partija G17 plus je zamenila dva svoja poslanika, Vesnu Lalić-Dragović i Sovranija Čonjagića, i isključila ih iz svojih redova optuživši ih da su pokušajem da ugroze usvajanje budžeta stavili lične razloge iznad državnih. Usvojeni budžet za 2006. bio je uslov za okončanje šeste revzije trogodišnjeg mandata sa MMF-om, sa kojim su pregovarali upravo čelnici G17 plus.

DS i SDP su, međutim, pokušavali da dokažu da je podnesak poslanika o povlačenju ostavke i napuštanju kluba G17 plus u skupštinskoj pisarnici zaveden 27. novembra pre aktiviranja ostavke.

Administrativni odbor i Republička izborna komisija nisu se obazirali na povlačenje ostavke dva poslanika G17 plus i verifikovali su mandate nova dva poslanika. Kao i u nekim drugim slučajevima, usledile su tužbe i krivične prijave.

Posle oduzimanja mandata poslanicima DSS-a, 2002, u prošlom mandatu, Ustavni sud Srbije je 27. maja 2003. odlučio da odredbe člana 88. Zakona o izboru narodnih poslanika nisu u saglasnosti sa Ustavom. Taj član određivao je da poslaniku prestaje mandat ako mu prestane članstvo u stranci ili koaliciji na čijoj listi je izabran za poslanika. Pomenuto tumačenje je pratilo tu odluku.

Većina parlamentarnih partija smatra da je nastala pravna praznina na njihovu štetu, no Skupština nije izmenila izborni zakon (navodno se tako nešto sad sprema), a u međuvremenu su se neke partije osiguravale od nevernosti poslanika takozvanim izbornim ugovorima i blanko potpisanim poslaničkim ostavkama. Pre G17 plus, posebno potpisanu poslaničku blanko ostavku koristila je na primer Demokratska stranka Srbije oduzevši mandat svom poslaniku Đokoviću koji je bio prešao u DS. Đoković doduše nije opozivao svoju ostavku pre odlučivanja u Administrativnom odboru, nego je posle optuživao svoju partiju da mu je nudila svašta za vernost.

Neke od partija nisu imale takve ugovore: SPO, koji se rascepio i nije imao mogućnost da kontroliše poslanike; radikali, koji nisu koristili takva sredstva protiv svog odbeglog poslanika Lekića.

Ni sama partija G17 plus nije takav ugovor imala sa poslanicama SDP-a, pa nije pokušavala da im uzme mandate kada su oni isključeni iz vladine koalicije i prešli u opoziciju. SDP takođe nije imao blanko ostavke i nije mogao da spreči svog poslanika, ministra za rad Lalovića, da ostane uz vladajuću koaliciju. Demokratska stranka nije imala takvo oruđe pa nije mogla da spreči dva poslanika Koalicije za Sandžak izabrana na njenoj listi, koji su prešli na vladinu stranu.

ISTRAGA O KORUPCIJI: Pred glasanje o budžetu DSS je međutim otvorio dosad najtežu parlamentarnu temu kada je veoma teško optužio biznismena Bogoljuba Karića da je pokušao da kupovinom poslanika spreči donošenje budžeta i da obori vladu. Nekoliko dana pred glasanje o budžetu poslanik DSS-a Mika Vlaović za skupštinskom govornicom tvrdio je da mu je Karić prošlog proleća nudio novac da pređe u njegovu stranku, ali na to je malo ko obraćao pažnju.

Drama je intenzivirana kada je vođa poslaničke grupe DSS-a Miloš Aligrudić rekao da Vlaovićev primer nije jedini pokušaj parlamentarne korupcije, da ima još poslanika koji su sa znanjem svoje partije išli da vide šta hoće Bogoljub i tražio intervenciju pravosudnih organa. Predsednik Skupštine Predrag Marković zatražio je da tužilac ispita sve okolnosti. Već sledeće večeri javni tužilac je zatražio od policije da sakupi relevantne činjenice. Policija je saslušala izvestan broj poslanika i o tome izvestila tužilaštvo koje, međutim, još nije odlučilo treba li protiv koga da podiže optužnice ili ne.

Karićev Pokret snaga Srbije je u međuvremenu vodio kampanju u kojoj tvrdi da je žrtva progona. DS i SDP su tvrdili da se policija meša u rad parlamenta. DS ostaje van parlamenta tvrdeći da je Skupština izgubila legitimitet i zajedno s Karićevim PSS-om i SDP-om traži vanredne izbore. Iz vladajuće koalicije prebacuju DS-u da se previše oslonio na Karićev projekat kupovine poslanika koji se pokazao kao promašena investicija, a Karića da zloupotrebljava vlastitu televiziju prego granica koje dopušta zakon o radiodifuziji.

U toku saslušanja poslanika u jednom listu pojavila se tvrdnja da BIA prisluškuje poslanike. Predsednica Vrhovnog suda Vida Petrović-Škero rekla je da ne može biti saopšteno da li je ili nije BIA za to dobila sudski nalog. Šef BIA Bulatović je posle desetak dana demantovao da je BIA prisluškivala poslanike. Ova tema je ubrzo potom nestala iz medija, što ukazuje na to da je možda i lansirana da bi se zabašurili negativni efekti korupcionaške istrage. Tu aferu zamenila je nova – ona kojom se otkriva da mnogi poslanici troše velike svote novca za putne troškove i zloupotrebljavaju odredbu po kojoj im se u pravdanju troškova veruje na reč. Kako je uočio i dokumentovao sociolog Slobodan Antonić, u srpskom političkom životu je inače uobičajeno da se posle izbijanja jedne afere brzo preskače na drugu kako bi se zamaglila prva.

PDV I 208 ZAKONA: Preganjanja o mandatima, korupciji i poslaničkim prinadležnostima izložila su narodno predstavništvo negativnoj medijskoj kampanji i ugrozila mu ugled, mada se Narodna skupština Srbije po učinku može ubrojati u najefikasnije državne organe: u toku 2005. usvojila je rekordan broj od 208 zakona, od kojih su neki od dalekosežne važnosti, a u 2004. preko stotinu. Do polovine godine zakoni su usvajani u proseku sa 145 glasova „za“ što je više od vladajuće većine. U važne promene svakako spada uvođenje poreza na dodatu vrednost (PDV), koje je prošlo bez velikog udara, mada je bilo bojazni da se može desiti suprotno.

Posle svih peripetija, Koštuničinu manjinsku vladu, računajući i podršku socijalista, podržava 129 poslanika, dva manje nego na početku mandata. Rezultat vrbovanja poslanika tako je sada 4:2 za opoziciju uz najmanje tri zasad neuspela pokušaja o kojima se vode proceduralni sporovi i još najmanje četiri, a možda i znatno više slučajeva u vezi s kojima je pokrenuta istraga za pokušaj korupcije.

Posle usvajanja budžeta, u Skupštini je inače formirana nova poslanička grupa, koju čine dva poslanika SDP-a (koji je u međuvremenu ušao u predizbornu koaliciju s Karićevim PSS-om), jedna poslanica SPO-a, jedan poslanik iz grupe 9+9 (SDPO) i pomenuti bivši poslanik Srpske radikalne stranke.

Usvajanje budžeta u stvari je sedmo glasanje o poverenju Koštuničinoj vladi (glasanje o budžetu za 2004, o reviziji bužeta za 2004, o budžetu za 2005, o reviziji budžeta za 2005, o rekonstrukciji vlade 2004, o paketu zakona avgusta 2005. koji su kao i ovaj budžet bili uslov za završetak aranžmana sa MMF-om i sada glasanje o budžetu za 2006).

Smena ministra vojnog

Smenu ministra odbrane Prvoslava Davinića u avgustu je zatražila njegova partija G17 plus, zamerivši mu da ne kontroliše dobro tokove novca u Vojsci. Pre toga, rukovodstvo G17 plus pokušalo je da izdejstvuje da se za Davinićevog pomoćnika, radi kontrole toka novca u Ministarstvu odbrane, postavi Aleksandar Radović, koji je sličan posao radio u prvoj postoktobarskoj vladi u Srbiji, ali je Davinić to odbio.

Ministar finansija Srbije Dinkić potom je obelodanio izveštaj budžetske inspekcije o štetnosti dugoročnog ugovora o nabavci vojne opreme sa firmom „Mile Dragić“ iz Zrenjanina, ukazujući na to da su količine naručene opreme enormne, a cene neadekvatne. Javni tužilac je poveo istragu u Ministarstvu odbrane Srbije i Crne Gore.

Na sastanku predsednika Srbije Borisa Tadića i predsednika Vlade Srbije Vojislava Koštunice, njenog potpredsednika Miroljuba Labusa i načelnika Generalštaba Dragana Paskaša konstatovano je da sa sklapanjem spornih ugovora nisu bili upoznati ni predsednik Srbije ni predsednik i potpredsednik srpske vlade, kao ni načelnik Generalštaba, mada je iz Ministarstva odbrane bilo suprotnih tvrdnji. Zatraženo je da Savet ministara SCG stavi van snage štetne ugovore koje je potpisalo Ministarstvo odbrane, što je kasnije učinjeno. Predsednik Saveta ministara Svetozar Marović je u prvi mah reagovao veoma uvređeno, a Crnogorci su čak zapretili da će povući svoje pripadnike zajedničke administracije.

Posle toga, ministar Davinić se na sastanku sa srpskim premijerom Koštunicom saglasio da se povuče u okviru dogovora vlada dveju republika i predsednika Saveta ministara SCG Svetozara Marovića. Posle rasplamsavanja afere Davinić je, međutim, izjavio da neće podneti ostavku jer bi to značilo da priznaje svoju krivicu, i najavljuje svoj izveštaj državnom vrhu.

Davinić ipak podnosi ostavku, a za novog ministra odbrane Skupština Srbije i Crne Gore potrebnom većinom u srpskoj i u crnogorskoj delegaciji 21. oktobra izabrala je general-majora u penziji Zorana Stankovića, koji je prošle godine bez obrazloženja bio smenjen s mesta načelnika VMA i koji se oglašavao protiv korupcije u Vojsci i pretnji takozvane vojnomedicinske mafije.

Crnogorska strana je pre ovog slučaja tražila odgovornost načelnika Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore Dragana Paskaša, zbog toga što je vojni helikopter korišćen prilikom postavljanja metalne crkve na Rumiji, što je u Crnoj Gori bio povod za tenzije. Dragan Paskaš, za načelnika Generalštaba imenovan u decembru prošle godine, tako je smenjen u paketu s Davinićem i za novog načelnika Generalštaba postavljen je general-potpukovnik Ljubiša Jokić.

Kriza vojnog vrha odražavala je krizu Vojske, koja se našla u veoma teškom položaju zbog ograničenih finansijskih sredstava, tragičnih događaja u kasarnama koji su često politički zloupotrebljavani, zbog moralne krize oficirskog kadra i zbog nejasne perspektive državne zajednice Srbija i Crna Gora.

Naš veliki gubitak: smrt Stojana Cerovića

Stojan Cerović, kolumnista i jedan od osnivača našeg nedeljnika „Vreme“, umro je u ponedeljak 21. marta 2005. u bolnici Pitie – Salpetrier u Parizu, a sahranjen u petak 25. marta, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Stojan Cerović rođen je u Podgorici 1949. godine. Diplomirao je na Grupi za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu 1973. godine, a magistrirao kliničku psihologiju 1985. U periodu od 1974. do 1986. godine radio je kao asistent na niškom Filozofskom fakultetu. Od 1986. bio je dopisnik Radija Frans internasional iz Beograda.

Prva knjiga izabranih tekstova Stojana Cerovića pod naslovom Bahanalije objavljena je 1993. u Beogradu, a njen prevod na švedski pojavio se 1994.

godine. Druga knjiga Izlazak iz istorije 1999–2004. objavljena je 2004. godine.

Objavljivao je tekstove u mnogim evropskim listovima i časopisima, tokom jeseni 1999. predavao na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti, a 2000. bio je Senior Fellow na Američkom institutu za mir (USIP) u Vašingtonu. Jedan je od osnivača i predsednik Centra za antiratnu akciju u periodu 1991–1993. i 2003–2005.

Kao izvanredan politički pisac, obeležio je „Vreme“ i ostavio traga u srpskoj političkoj kulturi. Parafrazirajući ono što smo o njemu zapisali u času njegove smrti, podsećamo da poslednja rečenica Stojana Cerovića, objavljena u „Vremenu“ od 30. decembra 2004, pisana u bolesničkoj postelji u Parizu, glasi: „Uostalom, zar zaista nekoga treba ubeđivati u to da život treba da se nastavi?“

U preko 400 eseja u „Vremenu“, Stojan Cerović se držao moralne konstante koja brani život, a proklinje smrtoljublje. U vreme raspada, rata, nepočinstava, rasula, moralnog pada i velike razbojničke galame, on zastupa čojstvo i razboritost. On osuđuje nasilje, pokazuje pijetet prema žrtvama, moralno osuđuje zloupotrebu nesreća, ne tako retku u to vreme.

Odbraniti od sebe drugoga, ta miljanovska crta u njegovom karakteru prožima njegov opus. Kao psiholog, on odlično razume mehanizam samoopijenosti moćnika, a za razliku od većine komentatora, on uvek i objašnjava kako deluje otrovno piće u atmosferi poraza, uvređenosti i straha. Stojan Cerović nije bio pesimista. Samo je uporno ponavljao pitanje: „Da nije naš problem, možda, više u manjku života nego u višku smrti?“

Odlazak Ljube Tadića

Ljuba Tadić, glumac, umro u 76. godini života, 28. oktobra u Beogradu, na stepeništu svoje kuće. Govorio je kako se sprema da ode u polja. Sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu pošto je emitovan odlomak njegovog Sokratovog monologa iz drame Sokratova odbrana i smrt: „No, vreme je da krenemo, ja u smrt, a vi dalje kroz život. Ko od nas ide bolje, to niko ne zna.“

Sklon maderaškim samoironičnim anegdotama, začinjenim grohotnim smehom, pričao je i kako mu je, kada je još kao student pozorišne akademije zbog bolesti nekog glumca, iznenada „uskočio u predstavu“ da odigra jednu malu alternaciju u Peri Segedincu i kako je po uputstvu reditelja glasno izgovorio nekoliko rečenica, a pokojni Milivoje Živanović, iznenađen, mešajući č i c prišao mu i na otvorenoj sceni dramski šapnuo: „Odakle ti taj glas, picka ti materina!“

Kod Ljube Tadića pozorište je mnogo više od tog glasa, s njim ono dodiruje granična pitanja egzistencije.

Poslednju ulogu, kralja Lira koji je izgubio vlast, po drugi put u karijeri, Ljuba Tadić je igrao marta 2005. u Atelju 212, pozorištu koje je 1956. i otvoreno predstavom Čekajući Godoa, u kojoj je igrao Vladimira.

Tog Vladimira Ljube Tadića opisuje pozorišni kritičar NIN-a, profesor FDU-a i svojevremeni selektor Sterijinog pozorja Vladimir Stamenković, koji ocenjuje pozorišna dela punih pedeset godina (što je, kažu, rekord među kritičarima), u svojoj upravo objavljenoj knjizi Pozorište u zenitu. U knjigu je uvrstio izabrane kritike 50 predstava koje su u proteklih 50 godina presudno uticale na formiranje i utvrđivanje ukusa i pogleda na pozorište.

„U bezdanima njegovih očiju ogledala se izgubljenost jedne duše, izmučene i utrnule, koja je bez nade, i s njenim jedva vidljivim proplamsajima, tone u tminu kosmičke noći. U dva maha njegova kreacija je dostigla impresivne vrhunce: na početku drugog čina, kada Vladimir peva tužnu pesmu o ubijenom psu, a onda, posle bespomoćnog spoticanja po pozornici, prelazi u izbezumljeno kretanje ukrug; u završnoj sceni, u kojoj potresno izgovara jedan gotovo hamletovski monolog, u stvari izražava muku čoveka koji ne uspeva da razume ni sebe ni ono što mu sudbina donosi.“

U Sumraku Isaka Babelja (JDP 1979), po Stamenkoviću, za Tadića je Mendelj „još jedan iz porodice njegovih veličanstvenih staraca, starozavetnih patrijarha čija linija se logično razvija od Edipa, preko Lira, do nesrećnog Babeljevog junaka, koji se uvek iz početka pojavljuju sa sličnom izražajnošću u novim, drukčijim okolnostima. Dok gledate tog Mendelja obuzetog čudnim sadizmom, koji je samo neophodan elemenat u strukturi njegovog sladostrašća, obuzetog baš onom neutoljivom čežnjom za beskrajnim, prosto vam se diže kosa na glavi, ježi vam se koža na telu: osećate da se u njemu dramatično sukobljavaju dva vremena, prošlo koje on silom želi da oživi, i sadašnje, koje ga je već odvelo na prag poraza, starosti i smrti. Kad se ta borba okonča, i sin ga na neki način ubije, on stoji pred nama kao avetinjska figura iz koje je isteklo vreme. Ima tada u tom nepomičnom licu više patnje nego što ste ikad videli na licu bilo kog glumca u pozorištu. U osnovi, njegov izraz je oslobođen svega suvišnog, kao u luku je propet za onim što je bitno, što dodiruje suštinu stvari.“

Debakl košarkaša

Završetak košarkaškog šampionata Evrope 25. septembra 2005. u Beogradskoj areni, pravljenoj zapravo za taj događaj, pretvorio se u sporsku giljotinu nad našom košarkaškom legendom. Samo pre tri godine to su bili svetski prvaci, a pre četiri suvereno najbolji na Evropskom prvenstvu u Turskoj. U Beogradu 2005. kao domaćini zabeležili su neuspeh koji nema presedana u našoj košarkaškoj istoriji pošto je plasman „od 8. do 12. mesta“ gori i od onog ponižavajućeg 11. na Olimpijadi u Atini 2004.

Dva kiksa za godinu dana, to je za ovdašnju javnost, naviklu da košarkaši donose zlato, bilo previše i u novinskim naslovima dominirala je reč „debakl“. Po običaju, tražen je krivac. Trener Željko Obradović, koji je posle 11. mesta na Olimpijadi u Atini ostao na čelu selekcije i za ovogodišnje Evropsko prvenstvo, podneo je ostavku optuživši reprezentativce za neozbiljnost, međusobnu surevnjivost i uobraženost. Kaže da je Stručni savet košarkaške reprezentacije na sednici u Novom Sadu pred sam početak EP-a bio upoznat sa lošim odnosima u reprezentaciji, ali da je zaključak bio da treba pokušati sve da se dođe do rezultata koji bi pokrio slabosti.

U opštenacionalnoj raspravi o krivici čule su se i konstatacije da su od „deset najgorih stvari u NBA naši igrači već probali devet“, da su se neki igrači razmetali i da su pred novosadski Spens dolazili kolima sa registracijom „Kalifornija“…

Pokušaji da se kriza sanira tako što bi na čelo košarkaške organizacije bio izabran košarkaški guru Bora Stanković nisu urodili plodom jer je Stanković odustao od kandidature posle niza izbornih nadmudrivanja. Za novog trenera reprezentacije krajem decembra predložen je Svetislav Pešić, koji je ranije s reprezentacijom osvajao trofeje.

Košarkaška reprezentacija nema mnogo vremena za sanaciju krize do takmičenja naredne godine u Japanu, gde će braniti zlato osvojeno 2002. u Indijanapolisu.

Neuspeh košarkaša zasenio je uspehe u nekoliko sportova. Vaterpolo reprezentacija Srbije i Crne Gore je 30. jula osvojila titulu Svetskog prvaka u Montrealu i prvo mesto u Svetskoj ligi u Beogradu, i briljirala u svim kategorijama takmičenja, juniorskim i seniorskim. Vaterpoliste iduće godine očekuju FINA kup u Budimpešti, Evropsko prvenstvo u Beogradu, a njihov trener za svaki slučaj konstatuje da je domaća javnost razmažena jer očekuje samo zlato.

Najbolja sportistkinja po šesti put, Jasna Šekarić je u 2005. godini osvojila titulu prvaka Evrope u Beogradu, pobedila u finalu Svetskog kupa.

Fudbalska reprezentacija se dobrom serijom kvalifikovala za Svetsko prvenstvo gde će igrati u teškoj grupi sa Brazilom, Holandijom i Obalom Slonovače. Trener fudbalske reprezentacije Ilija Petković dobio je nagradu Sportskog saveza za fer-plej zbog stvaranja pozitivne sportske atmosfere pred nekoliko važnih mečeva fudbalske reprezentacije u kvalifikacijama za SP 2006. godine u Nemačkoj.