O ljubavi i drugim demonima

Po tome koliko je i na koji način ljubav kao tema zastupljena u čovekovoj svakodnevici očekivalo bi se da smo do danas otkrili sve tajne uspešnog ljubavnog odnosa. Znamo, međutim, da nije tako, već da se problemi koje imamo jer ne znamo uvek kako da volimo, produbljuju i umnožavaju. U stvari, jako malo znamo o tome šta je zapravo ljubav, ponekad ne umemo da je prepoznamo kada je imamo, a najčešće je sami upropastimo.

Sve su to sigurno dobri razlozi zbog kojih je konferencija „Ljubav“ Beogradskog psihoanalitičkog (prelaznog) društva (BPpD), koja je održana 3. i 4. oktobra u Beogradu, bila veoma važna. Uzbudljiva, gotovo katarzična atmosfera koja je ta dva dana vladala u prepunoj Kinoteci, potvrdila je da je otvaranje ove teme bilo pravilno postavljena dijagnoza naših potreba.

„Govorimo o ljubavi, umesto o ratovima i pregovorima kojima smo svakodnevno preplavljeni. Nije reč o tome da politika nije bitna. Ali gde smo posle svega, zar nije bar podjednako važno i političko osmišljavanje individualne egzistencije. Da li još uvek možemo i umemo da volimo, da li ćemo išta shvatiti o nama samima analizirajući samo bes, nasilje i mržnju“, kaže za „Vreme“ Tamara Štajner-Popović, trening-psihoanalitičar, predsednik stručnog odbora konferencije.

Malo se zna o tome da su srpski psihoanalitičari izuzetno uspešni te da, pored malina, predstavljaju naš najuspešniji izvozni proizvod.

Srpski psihoanalitičari jedini, pored grčkih, u Jugoistočnoj Evropi imaju status Društva i članovi su Međunarodne psihoanalitičke asocijacije (IPA). Sa statusom Društva, BPpD je dobio i akreditaciju da učestvuje u edukaciji drugih društava i da pomaže u njihovom razvoju. Tako beogradski trening-psihoanalitičari obučavaju buduće stručnjake iz Slovenije, Rusije, Letonije, Litvanije i drugih zemalja. Aleksandar Vučo, predsednik BPpD-a, edukator je IPA za najveće zemlje Evrope i za Rusiju. Pored njega, u našem Društvu su i drugi veliki i svetu poznati stručnjaci. Tamara Štajner-Popović je zaslužna što je BPpD 2004. godine dobio današnji status; ona je i prvi trening-psihoanalitičar IPA iz Srbije. Iako je dugo bila zapostavljena, psihoanaliza u Srbiji ima zavidnu tradiciju, i vuče svoje korene još iz 1937. godine. Konferenciju „Ljubav“, drugu po redu koju organizuje srpsko društvo, otvorio je pozdravnim i ohrabrujućim govorom ministar zdravlja Tomica Milosavljević.

VELIKI POVRATAK: U maju sledeće godine obeležava se 150 godina od rođenja Sigmunda Frojda, rodonačelnika psihoanalize. Aleksandar Vučo kaže da je psihoanaliza imala svoju krizu od početka osamdesetih godina sve do nedavno, kada su je neuropsiholozi, njeni novi saveznici, ponovo uveli na naučnu scenu na velika vrata. Pokazali su, naime, (neurološkim ispitivanjima) da Nesvesno, na kojem je Frojd utemeljio psihoanalizu, apsolutno postoji; nekada je nemogućnost da se Nesvesno empirijski dokaže bila upravo ono zbog čega je Frojd bio najviše napadan. Frojd je, inače, i anticipirao da će potvrda Nesvesnog doći iz neuronauka.

Početkom XX veka Frojdova dvostruka podela uma na Svesno i Nesvesno ustupila je mesto trostrukoj podeli na Id, Ego i Super ego. To je tek jedna od promena koje su je zadesile. Između ostalog, Frojdovo uverenje da se glavni razvoj čoveka odvija do pete godine života odbačeno je kao zabluda – utvrđeno je da se druga faza razvoja, često i produktivnija, odvija u zrelom, srednjem dobu. Revidirano je i shvatanje Edipovog kompleksa; o svemu tome se malo zna u našoj javnosti, kažu Vučo i Popović-Štajner.

Psihoanalitički pristup pokazao se kao izuzetno efikasan i u lečenju teških oboljenja. Odlične rezultate daje i u tretmanu obolelih od bolesti zavisnosti. Vesna Brzev-Ćurčić, trening-psihoanalitičar, podseća i da je psihoanaliza postepeno postala sastavni deo naše kulture. Ona je i jedan od istrumenata drugih društvenih nauka (antropologije, na primer) koje se bave kulturom. Postulati koje je postavio Frojd danas su deo svakodnevnog izražavanja, bilo politike, masovne kulture ili umetnosti. Vučo dodaje da ih ima i u svakoj „španskoj“ seriji.

Na konferenciji „Ljubav“ beogradski psihoanalitičari su „tek načeli temu“. Govorilo se o ljudima koji ne mogu da vole, o ljudima koji su u ljubavi sa ljubavlju (imaju potrebu za stalnom potvrdom ljubavi), o ljudima koji vole pogrešne osobe. Govorilo se i o tome zašto želeti nije isto što i voleti, i zašto ljubav ne traje. Dakle, o najraznovrsnijim poremećajima ličnosti i problemima koje one usled toga mogu imati u svom (ljubavnom) životu. Psihoanaliza se pokazala kao veoma uspešna terapijska metoda u njihovom isceljivanju.

Konačno, govoreći o grupi kojoj sama pripada, o svojim kolegama (rad „Mi terapeuti – ljubav prema struci“), Brzev-Ćurčić kaže da psihoanaliza zaista čini da se oni koji je praktikuju osećaju živima.

„Nije to korišćenje tuđih životnih sokova, već je to pre osećanje da se živi sa svakim i kroz svakog kandidata i pacijenta i da je psihološki rast onih koji su nam poverili svoje psihološko, svaki put ponovo razlog da nastavimo svoje trajanje. Pacijenti nisu naša deca, ali su u nekom smislu ipak naše tvorevine. U smislu da ih nismo menjali ili kreirali kao nove, već da smo pomogli njihovo samoostvarenje, otvaranje, korišćenje njihovih optimalnih potencijala, ali i smanjivali njihovo trpljenje, tražili uzroke, otklanjali psihološke gnojne kesice, umesto da smo samo cedili čireve. Ma kako je psihoanalitičar u svojoj praksi usamljen i ma koliko sama terapijska situacija delovala asketski, psihoanaliza nudi uvid u mnoštvo novih svetova, saznanja, ličnih teorija i životnih stavova. Stoga ljubav prema ovoj profesiji predstavlja ljubav prema životu uopšte.“

LJUBAV I GRUPA: Kako i zašto nastaje „ljubavni“ problem? „Nema sumnje da je ljubav u svojim različitim formama najželjenije i najcenjenije osećanje koje imamo ili želimo da imamo“, kazao je u Uvodu konferencije Aleksandar Vučo, i dao potom moguće pravce razmatranja uzroka ovog problema.

Psihoanaliza polazi „bez svake sumnje“ od toga da osećanje ljubavi nastaje u ranim odnosima deteta i njegovih roditelja te da se potraga za tim prvobitnim blaženim osećajem nastavlja tokom celog života. Budući da je najcenjenija, kaže Vučo, ljubav – da bi se dobila – pred nas često postavlja teške zadatke. Standardni kulturni obrazac postavlja pred nas očekivanu „normalnost“ da se već u dvadesetim godinama nađe osoba koja će se voleti do kraja života, da ta ljubav ostane nenarušena svakodnevicom i dosadom, te da ljubavi preostane dovoljno i za decu, za profesiju, prijatelje, za sve koji je od nas očekuju i kojima želimo da je damo. „Nesrazmera zadatka i potencijala učesnika, koji baš i nemaju neko životno iskustvo, očita je i ukazuje nam na to da izgleda postoji stalna potreba da se ljubav kontroliše i stavi u sigurne okvire odakle neće pobeći.“

„Ljubav ima svoj strasni i svoj nežni deo. Strasni deo ljubavi daje snagu koja je ponekad jača i od ljudske gluposti. Taj strasni deo je ono što naša civilizacija pokušava da obuzda“, dalje objašnjava Vučo.

Autoritarne grupe (crkva, vojska, diktatorske partije) teže ka tome da ogroman potencijal strasne ljubavi usmere ka ciljevima grupe, čineći svoje članove nesrećnima ili fanatičnima. Opasnost po grupu može da dovede do toga da grupa bude predstavljena svojim članovima kao otadžbina, gde se aludira na ulogu oca u našem nastajanju, a potom i kao domovina, gde su simbolično predstavljeni otac i majka kao par, i konačno kao majka otadžbina, kao fuzija oba lika. „U našem slučaju, vođe Srba i Hrvata nisu imale sreće sa ljubavnim životom svojih roditelja“, kaže Vučo.

Život unutar takve grupe podrazumeva i razvijanje međusobnog odnosa (sublimacije) vođe i članova grupe.

Psihoanaliza definiše sublimaciju kao ljubavni odnos u kome je cilj promenjen, ali je snaga strasti ostala ista, i taj se proces kolokvijalno uvek smatra kao nešto fino i humano. U autoritarnoj grupi, gde se potencira ljubav prema svojoj grupi a mržnja prema Drugome „posledična sublimacija ljubavi, koja se, recimo, naziva patriotizam, izaziva snažnu kontrareakciju gde se sva agresivna osećanja projektuju u druge.“

„Vidimo, dakle, kako je lako zloupotrebiti ljubav oslanjajući se na našu potrebu za idealnim odnosom dvoje ljudi ili odnosima unutar jedne nacije… i od ljubavi napraviti perverziju.“

„Ljubav nas čini istovremeno neranjivim i potpuno ranjivim jer u ljubavi zavisimo od osobe koju volimo i jedino merilo naše vrednosti nam je ljubav prema toj osobi kao i njena ljubav prema nama.“

Bilo bi jako interesantno obaviti istraživanje o odnosu prema ljubavi kakav danas ima stanovništvo sa prostora bivše Jugoslavije. To je pitanje koje do sada nije postavilo nijedno istraživanje naših životnih navika, bar koliko je to široj javnosti poznato. Navedeno saznanje o moći masovne manipulacije preko najsuštinskijih, i samo naizgled intimnih potreba pojedinaca, kakva je ljubav, govori i o tome kakve bi se posledice takve manipulacije danas mogle ispostaviti na „sistematskom pregledu“ naše grupe.

Potrebno je, međutim, i da se najpre obavestimo o tome da na saniranju posledica „ljubavnih“ trauma možemo mnogo da uradimo i sami.

Prenosimo vam delove i teze samo nekih od radova sa konferencije „Ljubav“, koji će uskoro biti u celini objavljeni i u knjizi pod istim naslovom.

NOVE TEORIJE O LJUBAVI: Marija Vezmar, trening-psihoanalitičar, u svom radu „Savremene psihoanalitičarske teorije o ljubavi“ govori o tome da je opsesivna preokupacija ljubavnika licem voljene osobe – regresija na začetke formiranja objekta (ljubavi), na prepoznavanje majčinog lica. Vezmar je zaključila da ljubav zahteva i sposobnost za integraciju polarizovanih emocija intenzivne strasti i mirne bliskosti. Tačnije, ljubav podrazumeva i kapacitet za metaforu – „sposobnost da se zadrži na iluzijama spajanja koje prate erotiku“.

Vezmar je izložila suprotstavljena teorijska stanovišta o ljubavi i postavila pitanje da li se u savremenim teorijama ide u dva ekstrema. Sa jedne strane, teoretičar Bergman zastupa stanovište da je ljubav emocija sui generis, koja sama po sebi ima moć da nadomesti posledice neadekvatnog ličnog rasta. S druge strane, Kernberg poistovećuje ljubav sa zrelim objektnim odnosom, što navodi na zaključak da samo oni koji imaju zrele objektne odnose mogu da iskuse ljubav.

Vezmar se slaže i sa Kernbergom i sa Bergmanom: „Ljubav ima mesto i u kontekstu objektnih odnosa, ali je i fenomen sui generis, ne samo mera zrelosti objektnih odnosa.“ Ipak, zbog svega navedenog, njen „krajnje lični izbor“ definicija je ljubavi koju je dao Ros.

„Ljubav ne može da se svede na jedan ili više instinktualnih impulsa. Niti na jedan jedini afekat. Ljubav je kompleksna i donekle konfliktna afektivna dispozicija, amalgam emocija, fantazija i percepcija, evocirana imagom druge osobe sa paradoksalnim ciljem da se poseduje i proguta određena osoba uz istovremeno očuvanje njene egzistencije, karakterisana periodima strasnog uzbuđenja i mirne bliskosti.“

KAD POČINJE LJUBAV: Jasminka Šuljagić-Kostić, punopravni član BPpD-a, u svom radu „Počeci i preobražaji ljubavi“ otvara nova pitanja u shvatanju odnosa beba–majka. Ona navodi brojne studije koje su potvrdile da od početka života postoje stanja budne svesnosti o sebi i drugima kao i unapred prisutna spremnost za učestvovanje u ljudskim odnosima.

Susretanje te spremnosti i onoga što se zatiče „mora biti trenutak ushićenja, vrhunske radosti, zanosa. I tu moraju biti smešteni počeci ljubavi.“ To je „ekstatično sazvučje, arhaična ljubav“. Ali, u samom njenom središtu pojavljuje se uništenje i užas, „ono što je do tada bila celina i sklop rastače se, rasklapa i fragmentira, ali tu je opet neko ko to prima, prikuplja i menja i, gle čuda, to opet može biti moje.“

„U prvom obliku ljubavi, majka daje sadržaj praznom i neodređenom očekivanju. U drugom, ona sadrži ono što je prezasićeno i uobličava ga.

Kako ovaj drugi oblik izgleda? Iznenada, tokom hranjenja ili bilo koje aktivnosti tokom koje izgleda zadovoljna i spokojna, beba počinje da vrišti, i to sve snažnije, trese se, grči, drhti, vrti glavom, zgrčenog, crvenog lica. Šta radi majka? Može pokušavati da joj skrene pažnju na nešto drugo; može reći da je to zbog grčeva, gladi, toplote… i mehanički pristupiti presvlačenju, hranjenju i sl.; može jednostavno predati bebu nekom drugom ili i sama postati potpuno očajna; može postati još čvršće uverena da je beba tiranin koji je muči. A može i sama u nekoj meri osetiti tu rastuću i zbunjujuću uznemirenost i uključiti se, baviti se njome, ne tražiti odmah uzrok, ne nametati prerano rešenje. To je stanje otvorenosti – ‘sanjarenja’ (Bion), u kome ona s ljubavlju misli o svojoj bebi, obraća pažnju, pokušava da razume, uobličava ono što je divlje, nepodnošljivo i rasuto i vraća ga u ovom promenjenom obliku; bebin doživljaj tog čudesnog procesa opet je doživljaj emotivnog uklapanja, intimnosti i lepote.

Tako su majka i beba zajedno obuhvaćene ovim vrtlogom spajanja i razdvajanja u kome se dva dela sretnu i nastane to nešto treće, što je opet razoreno, i što opet traži i nalazi ono sa čim bi se uklopilo i što bi mu dalo celovitost… i tako opet i opet. I traženju i nalaženju i primanju i davanju – ovde je ime ljubav, to je zajedničko stvaranje nečega novog, sve složenijeg.“

OSOBE KOJE NE VOLE: Ljubav je emocija ili stanje kome bez izuzetka teži svako biće; ili nije tako? Da li zaista postoje osobe koje nisu u stanju da žive ljubav, ili je reč o bolesti koja se može lečiti? Najčešće, ne mislimo o sposobnosti za ljubav, vezu, dobar brak, kao o nečemo u čemu se možemo popraviti, o čemu možemo učiti. Tija Despotović, punopravni član BPpD-a, govorila je o psihoanalitičkom tretmanu osoba koje, kada dođu na terapiju ne osećaju ljubav, ne osećaju da vole ili ne mogu da osete da su voljeni.

U radu „Dostizanje sposobnosti za ljubav kroz proradu ranih anksioznosti u psihoanalitičkom tretmanu“, Tija Despotović polazi od Frojdove ideje da unutar svake ličnosti postoji sila koja vodi ka destrukciji ega. Klajn je tu ideju dalje razvila do tvrdnje da je centralni životni problem zapravo ovladavanje i skladištenje agresivnosti prema primarnom objektu.

Rad se bavi načinima na koji psihoanalitičar „osvetljava nepristupačna područja psihe osoba kod kojih rani emocionalni razvoj nije išao povoljnim tokom. Intrapsihička situacija je kod njih takva da ravnoteža između destruktivnih tendencija i osećanja ljubavi ne vodi progresu, integraciji i toleranciji ambivalencije prema primarnim objektima, već paralizi u kojoj unutrašnji objekat nije ni živ ni mrtav, ili su osećanja ljubavi prema unutrašnjem objektu toliko krhka da se sva negativna osećanja moraju držati daleko od objekta ljubavi kako ljubav ne bi bila uništena. S obzirom na to da nesvesne fantazije leže u osnovi svih pa i svesnih postupaka, ove osobe u skladu sa intrapsihičkom situacijom ne doživljavaju ljubav, iako se primarni mentalni procesi tokom života modifikuju.“

Tija Despotović ohrabruje svojim terapeutskim iskustvom da je moguće oživljavanje tih nesvesnih fantazija, kao i osećanja koja se nalaze u njihovoj osnovi. Ona kaže da analitičar te anksioznosti može da podnese, razume i putem interpretacija u prihvatljivom obliku vrati osobi i na taj način ih pretvori u razumljivo iskustvo. Time se postižu uvidi koji predstavljaju osnovu za intrapsihičku promenu i dostizanje sposobnosti za ljubav.

INSPIRACIJA: Krajnje neočekivano (verovatno tek za laike) bilo je čuti da je psihoanaliza – koja inače sama nalazi veliku inspiraciju u umetnosti – pokazala da inspiracija vodi poreklo iz utisaka koji su bili sastavni delovi celokupnog života umetnika i njihovog unutrašnjeg sveta. O svemu tome govorio je Aleksandar Kontić, član BPpD-a, u svom radu „O inspiraciji“. On je objasnio da utisci koje umetnici „prikupljaju“ tokom života, iako zaboravljeni, pod određenim okolnostima, i samo naizgled slučajno, nastupaju u određenom momentu i dobijaju specifičnu vrhunsku estetsku formu.

Kontić je predstavio tri paradigmatska primera vrhunski kreativnih pojedinaca iz različitih medija i različitih istorijskih epoha, na kojima se upravo pokazalo da inspiracija ima navedeno poreklo.

„Edvard Munk je Krik čuo (možda bolje reći doživeo) u ranom detinjstvu, mnogo kasnije ga materijalizujući na ekspresionistički način kakav danas poznajemo. Za Mikelanđela se malo zna da je imao velike probleme sa sopstvenim agresivnim impulsima i njihovom kontrolom. No, njegove vrhunske vajarske tvorevine (David, i Mojsije) upravo su u mermeru ovekovečene predstave ego-ideala, kome je veliki umetnik celoga života bezuspešno stremio i koje su neprestano delovale kao kompenzacioni inspirativni pokretač. Treći (operski) umetnik, danas pomalo zaboravljeni Enriko Karuzo, sam navodi trenutak kada je na ‘daskama koje život znače’ dobio inspiraciju da postane više od standardnog tenora: za razliku od prethodna dva umetnika, ovaj je u konkretnom trenutku na sceni mogao da razreši jedan izrazito snažan unutrašnji konflikt, prema dinamici koja je psihoanalitičkom načinu razmišljanja prilično transparentna.“