Sve ispovesti Radomira Markovića

Među stotinama stranica autobiografske proze kojom nas poslednjih dana zasipaju lideri bivšeg DOS-a, nađe se i poneki biser. U Povlenskim maglama i vidicima, drugom tomu ispovesti eks-ministra policije i potpredsednika dve vlade Dušana Mihajlovića, bisera ima nekoliko, ali je za ovu priču bitan samo jedan. Na stranicama 75–85. Magli, Mihajlović piše o Radomiru Markoviću, načelniku Resora državne bezbednosti, od 1998. do 2001, u najgore vreme Miloševićeve vlasti i tri meseca „prelazne“ vlade. Za Markovića Mihajlović tvrdi da je bio „kapitalan svedok, insajder. Kao čovek iznutra, mogao je da nam detaljno objasni sve što smo naslućivali i skicirali kao neku kriminalnu piramidu, sastavljenu od politike i podzemlja… Do mojih ušiju dolazili su izveštaji da Marković sarađuje, dajući dragocene informacije koje su bacile novo svetlo na Miloševićev period vladavine.“ Na sledećih osam stranica, Mihajlović je na uvid čitaocima stavio deo izjave koju je Radomir Marković dobrovoljno dao i potpisao 17. maja 2001, koja mu je, kako kaže, „došla do ruku“. U toj izjavi, čije delove prenosimo u dodatku ovog teksta, Marković zaista otkriva mnogo toga što se samo naslućivalo, od bliskih odnosa bračnog para Milošević-Marković sa Željkom i Cecom Ražnatović, do priče o dva miliona maraka koje je Uroš Šuvaković preko Dragana Karića poslao Marku Miloševiću u Moskvu… Da ne bi bilo dileme, kao ilustracija u Mihajlovićevoj knjizi priložena je fotokopija Markovićeve izjave, na kojoj se jasno vide potpisi Markovića, islednika i daktilografkinje.

U uvodu drugog toma Magli i vidika Mihajlović priznaje čitaocima da im ne daje celu istinu („To nije sve što imam da vam kažem“), kao i to da je objavljivanje nekih dokumenata „na granici zloupotrebe“. Tu je sasvim u pravu, jer je priča o tome šta se stvarno dešavalo sa Radomirom Markovićem tokom 2001. godine mnogo složenija nego što je u Mihajlovićevoj knjizi opisano, dok je zloupotreba otišla daleko preko zakonske granice. „Vreme“ je u prilici da na osnovu obimnog istraživanja i razgovora sa mnogobrojnim izvorima tu priču ispriča mnogo detaljnije.

ISPOVESTI IZ ZATVORA: Nakon što je 23. februara 2001. uhapšen pod sumnjom da je učestvovao u četvorostrukom ubistvu na Ibarskoj magistrali, Marković je sproveden u beogradski Okružni zatvor (Ce Ze) do okončanja istrage. Nedugo potom, novo rukovodstvo Resora državne bezbednosti – načelnik Goran Petrović i zamenik Zoran Mijatović – počelo je da istražuje zloupotrebe Službe u prethodnom režimu. Mijatović je, na Mihajlovićev zahtev, preuzeo na sebe najveći deo tog posla, a isleđivanje Radomira Markovića zapalo je Zoranu Stijoviću, operativcu koji je nakon dugogodišnjeg rada na Kosovu postavljen za pomoćnika načelnika beogradskog Centra DB-a. Stijović je tokom ispitivanja Markovića bio odgovoran direktno Mijatoviću.

Istraga nad Radomirom Markovićem vođena je od aprila do juna 2001, u strogoj tajnosti, u posebnoj prostoriji CZ-a, a osim Markovića i Stijovića, bila je prisutna samo zapisničarka, Olivera Antonić-Simić; svi razgovori bili su tonski snimani. Marković, koji se posle duge policijske karijere prvi put našao u zatvoru, u početku je bio uplašen, nepoverljiv i veoma zabrinut za sudbinu svoje porodice: odbijao je svaku vezu sa atentatom na Draškovića, kao i sa bilo kojim drugim krivičnim delom. Ni Stijoviću nije bilo lako: kao relativno mlad službenik, isleđivao je starijeg kolegu koji mu je, uz to, više od dve godine bio glavni šef. Ipak, tokom vremena Marković je počeo da se otvara, malo-pomalo, i počeo da otkriva detalje iz bliske prošlosti Službe, a naročito iz vremena dok je na njenom čelu bio Jovica Stanišić, koga nije voleo i sa kojim se, dok je bio na čelu Resora javne bezbednosti, često sudarao. Ipak, o tri teška zločina iz svog mandata – Ibarskoj magistrali, ubistvu Stambolića i Ćuruvije, nije hteo da kaže ni reč, u strahu da će mu, ako progovori, stradati porodica. S obzirom na ono što smo u međuvremenu doznali o ulozi Jedinice za specijalne operacije (JSO) u bar dva od ta tri zločina, i o statusu koji je „heroj 5. oktobra“ Milorad Ulemek Legija uživao u to vreme, može se reći da je taj strah bio opravdan.

O gotovo svemu drugom, međutim, Marković je iscrpno govorio, objašnjavajući u detalje način na koji je Služba organizovala ubistva i sprečavala istrage; o Badži, Arkanu i Marku; o hladnjačama, masovnim grobnicama i etničkom čišćenju Kosova; o masivnim proneverama u MUP-u putem lažnih platnih spiskova i fiktivnih transfera fudbalera iz FK Milicionar. Objasnio je kako je Milošević tokom sankcija organizovao državni šverc i kako je podelio sektore, kome je dao da „radi“ naftu, a kome cigarete; koji su funkcioneri MUP-a i RDB-a u vreme hiperinflacije dobili milionske kredite od Komercijalne banke koji nikada nisu vraćeni; ko je i kako nosio džakove para na Kipar i kako je zbog toga ubijen Žika Petrović, direktor JAT-a. Objasnio je onih 600 kilograma heroina iz sefa, ko ih je zadužio i zašto, kao i ulogu Službe u prometu opojnih droga. Rade je pričao, Stijović snimao, a Olivera Antonić-Simić beležila: tokom nepuna tri meseca izjave Radomira Markovića – ukupno petnaest, na različite teme – narasle su nekoliko stotina stranica kucanog teksta, a svaku stranicu Marković je svojeručno potpisao. Oni koji su imali uvid u taj materijal kažu da se još tada, nakon šest meseci DOS-ove vlade, na osnovu njih mogla izvršiti demontaža celokupnog Miloševićevog zločinačkog aparata, samo da su prosleđene pravosudnim organima. Istina, bilo bi to bolno za DOS, jer su neki od ljudi koje je Marković pominjao kao švercere i teške kriminalce imali bliske poslovne i političke veze sa vrhom nove vlasti, ali bi Srbija izvesno mnogo brže krenula napred bez balasta Miloševićevog nasleđa.

ZA KILO JAGNJETINE: Izgleda da je u izvesnim krugovima zavladalo uverenje da se Marković previše raspričao, i da bi to moglo da ima posledice, pa su preduzeti koraci. Krajem maja, Mijatović saopštava Mihajloviću da Marković insistira da se vidi s njim jer, kao, ima nešto važno da mu kaže. Ubrzo, početkom juna, dolazi do čuvene večere u reprezentativnom objektu Vila pri Institutu za bezbednost. Jela se jagnjetina, a prisutni su bili Mihajlović, Petrović, Mijatović i Marković, koji je za tu priliku, protivno zakonu, izveden iz zatvora. Markovićeva odbrana je tokom suđenja za Ibarsku magistralu i ubistvo Stambolića tvrdila da je tada Markoviću učinjena nečasna ponuda da za sve najteže zločine lažno okrivi Miloševića i još dvoje-troje ljudi, a da se ostali sačuvaju. Mihajlović, Petrović i Mijatović, pak, svedočili su da se tokom večere nije pričalo ništa važno, te da se samo nevezano ćaskalo na razne teme. Šta god bila istina (ima razloga da se veruje da je tonski snimak tog „lakog“ razgovora sačuvan), bila je to najskuplje plaćena jagnjetina u istoriji srpskih tajnih službi, jer je nakon nje Marković prestao da se ispoveda, a ono što je dotad rekao počeo je da poriče.

Kada je Stijović sledećeg jutra došao kod Markovića, ovaj ga je ležerno obavestio da se video sa njegovim šefovima i da se situacija promenila. Zblanuti islednik je potom otišao kod Mijatovića da ga pita je li to istina i dobio odgovor da jeste, bez ikakvih daljih objašnjenja. Nakon toga, Stijović odlazi na bolovanje, a zatim na novu dužnost. Marković je kasnije dao samo još jednu izjavu, na relativno beznačajnu temu pljačke tehnike iz stranih ambasada nakon što se diplomatski kor povukao iz Beograda pred bombardovanje 1999.

Svih petnaest Markovićevih potpisanih izjava, plus tri službene beleške sačinjene na osnovu Markovićevih neformalnih ispovesti, sve potkrepljeno tonskim zapisima, uredno je predato Mijatoviću. Trinaest više nije viđeno, ali dve su se naknadno pojavile na neočekivanim mestima.

SEĆAŠ LI SE, RADE: Prva Markovićeva potpisana izjava, u kojoj se detaljno priča kako je Milošević organizovao „asanaciju terena“, odnosno uklanjanje leševa albanskih civila sa Kosova, volšebno je dospela u ruke Karle del Ponte, odnosno njenog zastupnika Džefrija Najsa, koji ju je u julu 2002. priložio kao dokaz na suđenju Miloševiću. Tamo Marković opisuje kako je u martu 1999. u prizemlju Belog dvora Milošević sazvao sastanak kome su pored ostalih prisustvovali Vlastimir Đorđević Rođa i Vlajko Stojiljković. „Mimo glavne teme sastanka, Vlastimir Đorđević je na samom njegovom kraju otvorio kao problem pitanje uklanjanja albanskih leševa kako bi se uklonile sve moguće civilne žrtve koje bi mogle postati predmet istraživanja Haškog tribunala. Milošević je u tom smislu naložio Vlajku Stojiljkoviću da preduzme potrebne mere kako bi se uklonili leševi već sahranjenih albanskih civila… Nalog za sprovođenje ovih mera Vlajko Stojiljković je direktno izdao Draganu Iliću i Vlastimiru Đorđeviću, a za taj nalog pored njih znaju i Obrad Stevanović, Dragan Ilić, Branko Đurić, Sreten Lukić, Dragiša Dinić, a verovatno i svi drugi članovi tadašnjeg kolegijuma MUP-a… Poznato mi je da Dragan Ilić nije bio zadovoljan aktivnostima koje je MUP sprovodio na ovom području zbog čega mi se u više navrata žalio na težinu posla koju obavlja, na njegovu nepripremljenost na takve strahote, kao i na otpor koji nalazi na terenu kod ljudi koji treba da pomognu u otkrivanju lokacija na kojima se nalaze leševi albanskih civila. U tom kontekstu Ilić mi je rekao da mu je značajnu pomoć u tom poslu pružio pukovnik MUP-a Goran Radosavljević sa svojim ljudima koji su mu neposredno pomagali u realizaciji dobijenog zadatka…“, pisalo je u izjavi, koju je Marković potpisao 2. juna 2001. godine. Afera „hladnjača“, kojom je pripremljen teren za Miloševićevo prebacivanje u Hag, lansirana je baš u to vreme, ali je indikativno da domaći istražni organi do danas nisu poveli postupak ni protiv jednog lica koje je Marković u izjavi pomenuo, iako je dobar deo njih (Lukić, Radosavljević, Đurić, Ilić…) bio dostupan.

Marković, koji je pozvan u Hag da potvrdi autentičnost svoje izjave, pokušao je da je ospori, tvrdeći da nije ni gledao šta potpisuje i da je reč o „slobodnoj interpretaciji islednika“. Zato su u septembru iste godine dovedeni Stijović (sa maskiranim likom, ali pod punim imenom i prezimenom) i Olivera Antonić-Simić, koji su na sudu potvrdili da su od Markovića uzeli izjavu u skladu sa tadašnjim zakonom o krivičnom postupku, kao i da je Marković dobrovoljno i aktivno učestvovao u njenom sastavljanju. Stijović je u Hagu prvi put obznanio da je ta izjava jedna od petnaest postojećih, ali je na taj detalj malo ko obratio pažnju. Rekao je još jednu zanimljivu stvar: da je uoči odlaska u Hag na njega iz Službe vršen pritisak. „Bilo je vrlo ozbiljnih pretnji i pritisaka lično na mene da na ovaj ili onaj način promenim iskaz pred ovim Sudom, od vrste pritisaka da dodatno optužim gospodina Radomira Markovića, pa dotle da negiram verodostojnost ove izjave. I o tome sam i upoznao ljude u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije koji su me zvali, znači toj operativnoj grupi, o tome sam upoznao gospodu istražitelje, i ja sâm nisam došao ovde svojom željom i svojom voljom, nego odlukom svoje vlade, a ujedno kao činovnik koji poštuje svoju državu, došao sam tu da kažem šta je istina i šta je sve rečeno i šta je sve u toj izjavi kazano“, rekao je Stijović u Hagu. Nažalost, imena lica koja su mu pretila saopštena su na zatvorenoj sednici Tribunala, tako da nisu dostupna javnosti. Nejasno je i ko je Markovićeve izjave dostavio haškom tužilaštvu, ali to je mogao da učini samo neko iz vrha MUP-a.

U međuvremenu, Markoviću je u Okružnom sudu u Beogradu suđeno za odavanje službene tajne, zbog diskova sa ličnim dosijeima lidera DOS-a koji su posle 5. oktobra izneseni iz DB-a (ponovljen postupak, zatvoren za javnost, još uvek je u toku), dobio je deset godina zbog Ibarske magistrale, a sledeće nedelje očekuje se presuda za ubistvo Ivana Stambolića. Stijoviću su, pak, posle svedočenja u Hagu stvari krenule nizbrdo: po nalogu Milorada Bracanovića, koji je posle pobune JSO-a nasledio Mijatovića na mestu zamenika šefa Službe, stavljen je na raspolaganje MUP-u, a tamo je postavljen na mesto – saobraćajnog referenta u gradskom SUP-u. Odgovor na molbu redakcije „Vremena“ Ministarstvu unutrašnjih poslova da se našem novinaru dozvoli direktan razgovor sa Stijovićem do zaključenja ovog broja nije stigao.

POSAO ZA TUŽIOCA: Ono što u ovoj priči najviše bode oči jeste da se nijedna od petnaest izjava koje je Marković dao Stijoviću (plus tri službene beleške) nije pojavila ni na jednom procesu koji se trenutno vodi u zemlji, niti ima saznanja da je na osnovu neke od njih protiv bilo koga pokrenut krivični postupak, uprkos brojnim dragocenim informacijama čije smo uzorke videli. Na pitanje novinara „Vremena“ kako mu je druga Markovićeva izjava – pomenuta na početku ovog teksta – „došla do ruku“ Mihajlović odgovara da „to nije bitno“, kao što nije bitno ni gde su preostalih trinaest. „Hteo sam samo da pokažem da je Marković bio raspoložen da priča i da je on tražio razgovor sa mnom, a ne ja sa njim, kao što neki tvrde“, kaže on. Sa Zoranom Mijatovićem, kroz čije je ruke prošlo svih petnaest izveštaja, i koji je bio inicijator čuvene večere u Vili nismo uspeli da stupimo u kontakt, dok je Goran Petrović glatko odbio razgovor za naš list.

Rade Bulatović, direktor BIA, rekao je u kratkom razgovoru za „Vreme“ da u arhivi nije našao bilo kakve izjave Radeta Markovića, niti mu je, kako tvrdi, poznato koliko bi trebalo da ih bude. Slično stoji i sa ministrom unutrašnjih poslova Vladimirom Jočićem, koji za Markovićeve izjave nije ni znao, dok generalni inspektor MUP-a Vladimir Božović kaže da ništa ne može da preduzme dok ne dobije nalog od tužioca.

Očigledno je da postoji osnovana sumnja da je neko – Mihajlović, Mijatović, Petrović, ili sva trojica – sklonio dragocene izjave Radeta Markovića, umesto da ih ustupe tužilaštvu, što su po zakonu bili dužni da učine. Istina, te izjave ne bi mogle da se direktno koriste na sudu, budući da je po novom ZKP-u obavezno prisustvo advokata, ali bi, s obzirom da su zakonito uzete i potpisane u pretkrivičnom postupku, mogle biti veoma interesantne za tužioce i za istražni sud. Na kraju krajeva, reč je o službenim dokumentima sa oznakom tajnosti.

Takođe je očigledno da su bar dve od petnaest izjava neovlašćeno dospele u javnost, što navodi na pomisao da su ostalih trinaest predmet nečije kalkulacije ili trgovine. „Ovde je reč o bar tri krivična dela: zloupotrebi službenog položaja, pomaganju učiniocima krivičnog dela i, konačno, odavanju službene tajne“, kaže za „Vreme“ Dragoljub Todorović, pravni zastupnik oštećenih u slučaju Ibarske magistrale, atentata u Budvi i ubistva Ivana Stambolića. Državni tužilac (a možda i specijalni tužioci za organizovani kriminal i ratne zločine) morali bi od MUP-a i od BIA da zatraže zvaničnu informaciju da li se pomenutih petnaest izjava nalaze u njihovom posedu, kao i šta se sa njima dešavalo u protekle četiri godine. S obzirom na težinu krivičnih dela koje je Marković rasvetlio u svojim ispovestima, kazna za onog koji je iz ličnog ili političkog interesa uklonio dokaze i omogućio kriminalcima da nesmetano uživaju u plodovima svog rada ne bi smela da bude mala.

Delovi izjave Radomira Markovića od 17. maja 2001.

(slika – VLASTORUČNO POTPISANE IZJAVE: Faksimili iz autobiografije Dušana Mihajlovića)

Nakon ubistva Arkana, pozvao me je Slobodan Milošević i naložio mi da pozovem Borislava Pelevića i da mu pružim sve informacije koje RDB ima vezano za to ubistvo. Ja mislim da je Milošević bio uplašen za svog sina Marka, zato što je postojala neka priča da je Arkan, svojevremeno, govorio da će, ukoliko se njemu nešto desi ili bude otišao u Hag, osvetu podneti Marko Milošević. Iz materijala kojima raspolaže RDB, može se zaključiti da su veze Miloševića i Arkana bile zavisne i uzajamno optužujuće. S obzirom da je to bio nalog Miloševića, ja sam to i uradio, a Pelević je došao sa Arkanovim sinom Mihajlom. Osim toga, 15–20 dana nakon Arkanovog ubistva, pozvala me je Mirjana Marković i tražila da dođem kod nje u Užičku ulicu. Tamo sam zatekao Arkanovu suprugu Svetlanu Cecu Ražnatović, a razlog poziva je bila molba da pomognem Ceci u eventualnim problemima sa kojima se mogla suočiti u narednom periodu.

Naime, Milošević je, tokom 5. oktobra, nakon paljenja zgrade Televizije i svih zbivanja na ulicama, zahtevao da bude uhapšen Zoran Đinđić. Ja sam mu rekao da smatram da to nije logično i nije normalno, te da smatram da je predlog i nalog za mene neprihvatljiv, nakon čega mi je on prekinuo vezu. Posle izvesnog vremena ponovo me je pozvao i pitao za Legiju, a nakon mog odgovora da je on sa svojom Jedinicom, Milošević mi je rekao da je Legija izdajnik, da nas je sve izdao i naložio da ga odmah likvidiram. Odgovorio sam mu da Legija nikog nije izdao, a ako je nešto radio, radio je u dogovoru sa mnom ili je to situacija nalagala i da mi ne pada na pamet da ubijam bilo koga, a ponajmanje Legiju, nakon čega je Milošević opet prekinuo vezu. Prilikom novog telefonskog poziva, Milošević je od mene zatražio da, kako je rekao, kad već neću ništa da uradim, makar srušim antenu Studija B na zgradi Beograđanke, tako što bih podigao helikopter i ispalio raketu. Uz otvoreno iznenađenje ovakvim nalogom, rekao sam mu da bi takva akcija ugrozila živote ljudi i odbio da je izvršim, a potom sam o tome obavestio Legiju, koji je potpuno podržao moj stav. U ponovnom pozivu, Milošević mi je izdao novi nalog, ovog puta zauzimanje studija RTS-a u Košutnjaku, pri čemu je naveo da će mi u toj akciji pomoći Nebojša Pavković. Pošto sam odbio i taj nalog neposredno posle tog razgovora, pozvao me je Pavković i obavestio da i on ima takav nalog, te da je neodlučan u pogledu njegovog izvršenja. Pošto sam mu jasno rekao da nemam nameru da učinim tako nešto i Pavković je rekao da ni on neće u tome učestvovati. I o ovome sam obavestio Legiju, koji je ovaj nalog nazvao običnom budalaštinom. Te noći smo, po pozivu Pavkovića, ja i Legija bili u CŠ VJ i, u dosta konfuznoj situaciji i napetoj atmosferi, uz prisustvo većeg broja članova CŠ VJ i pripadnika mog i Legijinog obezbeđenja, postigli svojevrstan dogovor da bi prihvatanje takvih naloga moglo dodatno da oteža situaciju i šire ugrozi bezbednost civila i države u celini. Pored pomenutog naloga za hapšenje Zorana Đinđića, RDB je, primenom mera i radnji, došao do podatka o pripremi ubistva Zorana Đinđića, upotrebom noža, od strane N. N. lica iz njegovog ličnog obezbeđenja. U ovom trenutku ne mogu tačno da se setim detalja o ovome, ali sigurno znam da sam zadužio Legiju da, preko pripadnika obezbeđenja Zorana Đinđića, poruči planerima ove akcije da se nalaze pod kontrolom Službe, te da takvo delo neće biti dozvoljeno niti moguće, što je Legija i učinio. Takođe, indikativno je bilo i ponašanje Borislava Mikelića, koji je, preko svojih kanala, omogućio obezbeđenje oružja delu DOS-a, preko lica iz kriminogene strukture.

Pored toga, nakon 5. oktobra 2000. godine, na poziv i molbu Miloševića, omogućio sam redovnim i legalnim putem, bezbedan izlazak iz zemlje Marka Miloševića, njegove supruge i deteta. Nisam, iako sam bio u situaciji, omogućio da se, uz pomoć RDB-a, iz zemlje iznese novac za Moskvu, nekoliko dana posle toga, a poznato mi je da je to za Marka Miloševića uradio Dragan Karić, koji je lično odneo novac u Moskvu, redovnim letom kompanije Aeroflot iz Beograda. Po mom mišljenju, a o čemu me je upoznao Mihalj Kertes, reč je o iznosu od 2 miliona DEM, koji je Kertes, kao direktor SUC-a, dao Urošu Šuvakoviću, a što Šuvaković nije priznao u istražnom postupku koji se vodi protiv njega.